Država nema svest o kulturi

Jugoslovensko dramsko pozorište proslavilo je 66 godina od osnivanja. Od tog dana do danas, zahvaljujući svim umetnicima i saradnicima koji su u ovo pozorište ugradili svoj talenat, ali i upravnicima, JDP je prepoznato kao jedno od najznačajnijih evropskih pozorišta, koje je od pedesetih godina gostovalo na scenama širom sveta i učestvovalo na brojnim evropskim i svetskim festivalima. O tome nam ponosno priča Tamara Vučković, dugogodišnja glumica ovog pozorišta, od pre dve godine i direktorka ove velike pozorišne kuće. Ulazak JDP-a u Evropsku uniju pozorišta, u kojoj su najznačajnije teatarske kuće u Evropi, ona ističe kao potvrdu dugogodišnjih umetničkih uspeha i kontinuiteta u radu. Ambiciozna i temperamentna, Tamara Vučković kao mlada direktorka institucije sa velikom tradicijom kaže da ova kuća godinama nije bila tretirana na način primeren njenoj istoriji i značaju koje pozorište ima i koje bi moralo da ima. A razlozi za to su brojni.

Kako biste vi sagledali skorašnju istoriju pozorišta, koju ste prošli kao glumica od devedesetih godina, do pozicije direktorke, koju sada vršite?

Protekle dve decenije bile su burne za društvo u celini. Posledice svega što se događalo devedesetih osećaju se i danas, a država nije radila na promeni vrednosnog sistema koji je u potpunosti izmenjen i nakaradan. Odnos države i društva prema institucijama i pozorištu pratio je taj trend uništenja svih vrednosti. Naravno da je bilo pojedinaca i kratkih perioda kada su stvari dobro funkcionisale, ali ne mogu se kultura i državne institucije prepustiti volji pojedinca, bio on političar, administrativac ili direktor ustanove. Tada su uspesi slučajnost ili splet okolnosti, a ne sistemski izgrađeni okviri u kojima kultura funkcioniše a umetnici stvaraju.

Da li je pozorištu kao što je JDP neophodan ansambl? Vrlo često se čuju oprečna mišljenja?

To pitanje bi trebalo da se rešava s velikim oprezom i pažnjom. Kao članovi EU pozorišta, učestvovali smo na vanrednoj skupštini ove Unije koja je bila posvećena upravo stanju i problemima sa kojima se pozorišta suočavaju u različitim sredinama. Jedna od glavnih tema bila je, između ostalog, neophodnost opstanka repertoarskih pozorišta i njihovih ansambala. Bilo je zanimljivo čuti primere iz istočnoevropskih zemalja putem kojih su objašnjeni putevi transformacije koje su u tim zemljama započete, ali koje su stale na pola puta. Rusija, naravno, sve institucije kulture drži na budžetu, a zapadnoevropske zemlje imaju kombinovane modele. Mislim da bi to trebalo da bude i naš put, s dobro promišljenim konceptom i idejom. Ne bi bilo dobro na svim pozorištima primenjivati isti model. Pritom, u slučaju JDP-a, pitanje prelaska na tržište, tj. komercijalizacija, ukidanje ansambla, značilo bi spuštanje kriterijuma ne samo što se repertoara tiče, već i samih saradnika. Suprotno onom što smo do sada mogli od pojedinih ljudi iz kulture da čujemo, tvrdim da bi prelazak na ugovore u slučaju JDP-a značilo povećavanje troškova i finansijskih sredstava. Trebalo bi imati u vidu da glumci našeg pozorišta glume samo na scenama JDP-a, i vrlo retko van njega. Međutim, to ne znači da zakonska regulativa ne bi trebalo da bude promenjena u delu koji reguliše funkcionisanje pozorišta sa ansamblom. Moraju se uvesti stimulacije i sankcije za sve zaposlene, a preduslov za to je Zakon o radu.

Postoji jedno opšte nerazumevanje kada je kultura u pitanju. Mnogo se para trošilo na manifestacije poput Milanskog edikta, a vrlo malo se ulaže u projekte pojedinačno. Zbog čega je ovde toliko prisutno odsustvo sistemskog promišljanja kada je kultura u pitanju?

Nerazumevanje kada je kultura u pitanju poteklo je odavno od samog vrha države, koji je smatrao da je kultura višak, luksuz ili, još gore, zabava koja nepotrebno vuče pare iz budžeta i zadovoljava potrebe malog broja ljudi. Sa takvim odnosom prema kulturi, koja se u predizbornim kampanjama svih ovih poslednjih godina i ne pominje, logično sledi da se donose zakoni koji ili ne mogu da se primene, ili nisu u skladu jedni sa drugim, ili zahvataju kulturu kao javni sektor ne uzimajući u obzir specifičnosti u toj oblasti. Kao posledicu imamo sadašnju situaciju u kojoj kultura predstavlja ozbiljno obolelog pacijenta.

Kako unaprediti scenu i uspostaviti sistem, po kome kultura ne bi bila zadnja rupa na svirali?

Ovakvo stanje se rešava odlučnošću države, dakle Vlade Republike Srbije, koja bi na predlog ministra kulture trebalo da donese plan i usvoji strategiju, iz čega bi sledila promena i usklađivanje zakona, kao i pravljenje prioriteta što podrazumeva i evaluaciju rada ustanova kulture kao i vaninstitucionalnog sektora. To su preduslovi za oporavak. Ne možemo krenuti u reformu bez cilja i svesti o tome šta želimo da postignemo. Vrlo su opasne paušalne ocene pojedinaca koji zastupaju generalni pristup rešavanju problema izlaskom na tržište. Isključivo komercijalni pristup u umetnosti donosi samo šund i ništa više. Ne mislim, pritom, da nije neophodno revidirati broj ustanova kulture, broj festivala, kao i pažljivije procenjivati na kojim se sve stranama sredstva odlivaju, ali ne možemo jednim potezom rešiti dugogodišnji nemar i ozbiljno zapušten zakonski okvir u kome oblast kulture trenutno, rekla bih, baulja. Takav odnos države ima za posledicu loš kadar u kulturi. Zašto bi se neko javljao na konkurse ako je odnos prema kulturi takav i jedino što možete da očekujete jeste da ćete se naći u zamršenom čvoru zakona, propisa i nedostatku sredstava. Podaci nam govore da Narodni muzej ne radi godinama, Jugoslovensko dramsko nije dobilo sredstva za premijere dve godine, Muzej grada Beograda nema zgradu čime je ugroženo naše kulturno nasleđe, pozorište Boško Buha je na ivici bezbednog funkcionisanja... Tu svest, tačnije dosadašnju nesvest države, možemo promeniti samo uz neprestani rad i dijalog sa nadležnim organima, ministrom za kulturu i svim relevantnim činiocima koji su u poziciji da donose odluke. Sasvim je sigurno da ovakvo stanje ne može da potraje.

Sa kojim se sve problemima suočava pozorište danas kada je tehnika u pitanju?

Upravo u tom sektoru dolazimo do ozbiljnog pitanja opstanka. Sredstva za održavanje scenske tehnike i opreme smanjuju se godinama unazad. Pored toga, JDP je drastično smanjio broj zaposlenih u poslednjih deset godina iz raznih razloga. Suprotno trendu u javnim preduzećima, u pozorištu se broj konstantno umanjivao. Kao posledicu imamo nedovoljan broj ljudi, glumaca ali i ostalih. Posledica je i da nemamo dovoljno lica u tehnici, koji pritom ne postoje na tržištu rada. To su inspicijenti, majstori i šefovi scena, dekorateri, sufleri... Svi oni se formiraju u pozorištu tokom godina. Sada smo u situaciji da imamo ugovore sa nekvalifikovanim fizičkim radnicima koji nas napuštaju kad nađu bolje plaćen posao, ili rade sa nedovoljnim znanjem, a rad na sceni je vrlo odgovoran posao i zahteva obuku, jer je bezbednost glumaca u pitanju.



Kakav je odnos gradskih vlasti, a kakav je odnos ministarstva za kulturu, prema jednoj kultnoj instituciji, kao što je JDP?

Imali smo period od dve godine u kome nismo dobijali sredstva iz budžeta za nove predstave. Osnivač JDP-a je grad Beograd, ali je odnos sa Ministarstvom kulture vrlo važan. Mislim da postoje ozbiljne namere da se uredi ovaj sektor. Vrlo je ohrabrujući predlog sekretara za kulturu i Privremenog veća da mi, kao indirektni korisnici, pismeno navedemo sa kojim se problemima susrećemo u redovnom radu. Iskreno se nadam da će se u periodu koji je pred nama pristupiti razrešavanju svih problema uz neophodnu saradnju sa Ministarstvom kulture i informisanja.

Šta je uopšte bio vaš motiv da preusmerite karijeru glumice ka izvršnoj funkciji? Da li ste se pokajali zbog toga, ili smatrate da ste doprineli pozorištu svojim znanjem i umećem?

Predlog da to budem ja došao je od mojih kolega, od zaposlenih i od brojnih saradnika JDP-a koji su taj predlog potpisali. Nikad to ne bih prihvatila da nije bilo tako. Teško mi je bilo da donesem tu odluku, jer bez obzira na moje poznavanje situacije u pozorištu kroz rad u Upravnom odboru prethodnih godina, nisam se spremala za tako nešto. Mislim da nisam pogrešila. Poslednje dve godine uradili smo mnogo toga.

Kako izgleda vaša borba za JDP do danas?

Uspevamo da se održimo zahvaljujući velikom jedinstvu, entuzijazmu i energiji koja je prisutna u svim sektorima u samom pozorištu. Uprkos teškom vremenu, postoje ljudi koji prepoznaju važnost JDP-a, pomažući kroz sponzorstva i donacije. Prisutniji smo u javnosti zahvaljujući dobrom odnosu sa medijima i svakodnevnom kontaktu sa publikom preko društvenih mreža, a kroz titlovane predstave koje su na repertoaru nekoliko puta mesečno dobili smo i novu publiku. Značajno je povećana prodaja ulaznica i sopstveni prihod. Naša aktivnost u Evropskoj uniji pozorišta je značajna, i JDP učestvuje u nekoliko evropskih projekata. Realizovali smo projekte sa Francuskim institutom u Beogradu, kao i brojne projekte sa Fondacijom JDP-a koju smo osnovali pre dve godine. Na kraju, ono što je najvažnije, za ove dve godine izveli smo nekoliko vrlo značajnih premijera i uspeli da održimo kriterijume i standarde visokoumetničkog pozorišta. U narednom periodu planiramo tri premijere, u posetu nam dolazi reditelj Bob Vilson sa njegovom najnovijom predstavom 1914 i Ana Badora iz Šaušpilhausa iz Graca. JDP će narednih godinu dana gostovati na poziv članica Unije na scenama velikih državnih pozorišta u Moskvi, Štutgartu, Oslu, Tel Avivu, Rimu, Pragu i Gracu. Planovi postoje, a koliko toga ćemo uspeti da realizujemo zavisi od mnogo faktora. Pozorišna umetnost će sigurno preživeti, a kako i u kom obliku i obimu, uvek je zavisilo od odnosa države prema njoj.

Svako se bori za sebe

Kako je izgledalo počinjati karijeru u JDP početkom devedesetih? Da li smatrate da je paradoks da je u godinama opštih sankcija i rata, pozorište pravilo velike uspehe i konstantno punilo salu?

Bilo je uspeha i dobrih predstava, ali bilo ih je mnogo i pre devedesetih. Ali ono što je bilo drugačije u odnosu na današnje vreme jeste to da se nije postavljalo pitanje opstanka kulturnih institucija. Niko nije dovodio u pitanje njihovo postojanje i značaj koji one imaju za društvo u celini. U međuvremenu, broj institucija se povećavao, a sredstva su se smanjivala. Svako se bori za sebe, svaka ustanova preživljava onako kako može, a država ništa nije radila na uređivanju tog segmenta. Sale su bile pune devedesetih, kao i uvek i svuda kada je velika kriza. Međutim, ne može se reći da sale danas nisu pune, bar kad je u pitanju JDP koje ima oko sto hiljada gledalaca godišnje.