Komentar svakodnevice

Vek i po od rođenja našeg najznačajnijeg komediografa prilika je da se još jednom osvrnemo na taj izvanredan opus, ili bi bar tako trebalo da bude. Jubilej Nušićevog rođenja je pre svega zgodan alibi da se podrobnije prouči taj poveliki opus, da se zaviri malo iz kruga Sumnjivo lice - Gospođa ministarka Ožalošćena porodica, te da se otpočne sa procesom koji obično rogobatno nazivamo revalorizacijom. Jubileji naravno i jesu prilika za preispitivanje, i velike nacije ih uglavnom tako i koriste, ali čak i u tom slučaju iza obeležavanja godišnjica uvek stoji manje ili više eksplicitan ideološki program, utvrđivanje gradiva ko smo ili bar kako sebe vidimo. A Nušić nas je video, i pored svog sentimentalizma i povremene tugaljive patetike - kristalno jasno. U tom lucidnom pogledu ima i ostrašćenosti i zajedljivosti i podilaženja lošem ukusu, ali ima i toliko istine, poznavanja mentaliteta i duše ovdašnjeg čoveka da i danas začuđuje koliko Nušićeva dela funkcionišu kao komentar svakodnevice.

Jedan od načina da se obeleži jubilej su naravno i projekti slični ovom, prigodna predstava sa svim svojim vrlinama i manama. Naravno, u ovom slučaju, boljeg čoveka za taj zadatak od Kovačevića nema. I dalje omiljeni dramski pisac u Srba, Kovačević se zaista i može, u domaćem kontekstu, jedino i uporediti sa Nušićem. Baš kao i njegov slavni prethodnik, Kovačević jednostavno zna kako da smešnom da onu oštrinu, onu kompleksnost društvenog komentara, u jednoj replici, pažljivo plasiranoj psovci ili do apsurda dovedenoj situaciji. Baš kao i kod Nušića zaplet mu nije jača strana, baš kao i kod Nušića svako programsko plasiranje određene ideje se opasno približava banalnom. Komedija Rođendan Gospodina Nušića, kako stvari stoje jeste neobično i potpuno apartno delo u Kovačevićevom opusu.

To je pre svega vešt omaž slavnom komediografu, prigodna pohvala, ali istovremeno to zaista i jeste punokrvna Kovačevićeva komedija koja u sebi nosi odlike njegovih najboljih dela. Humor je lak a opet oštar, karakteri jasno i vešto prikazani, situacije prirodno i u dobrom ritmu proizlaze jedna iz druge. Do problema dolazi kada se krene u po svemu programsko podsećanje na pojedine epizode iz piščevog života, na prezentaciju određenih političkih stavova ili odbranu određenih istorijskih događaja, što iz raznih razloga na neki način doživljavamo kao ispunjavanje zadatka. Istina, bez svega toga Gospodin Nušić iz komada uopšte ne bi ni morao tako da se zove, ali neprirodnost postupka užljebljavanja tih momenata u lepršavu strukturu predstave smeta i opterećuje. Tom povremenom osećaju gotovo akademske težine nije mnogo pomogla prilično konvencionalna režija Nebojše Bradića, ali jesu dobro izabrani i dobro plasirani songovi.

Glumački ansambl je poslovično pouzdan, gde nažalost najslabiju kariku predstavlja Tamara Dragičević koja ne uspeva da pronađe dobar balans između ulične visprenosti i teatralnosti jedne dive u nastajanju. Dragan Petrović Pele je naprosto izvanredan kao Spasoje, dirljiv i smešan, sputanih pokreta i iskrenog pogleda, ali najveće iznenađenje svakako je briljantna, iznenađujuća, urnebesno smešna epizoda Petra Benčine. Sve u svemu, predstava koja umnogome nadilazi prosek sličnih projekata, ali koja ipak ne dobacuje do visina na koje nas je Kovačević navikao.