Adekvatna zvučnost

Opera Toska je na scenu Narodnog pozorišta stigla pre ravno jednog veka. Bio je to drugi (celovečernji) naslov u produkciji Beogradske opere (prvi je bio Verdijev Trubadur, godinu dana ranije). Popularnost navedene Pučinijeve partiture u srpskoj prestonici je neosporna, o čemu svedoče brojne postavke (računajući i obnove, ukupno dvanaest). Od prethodne Toske u nacionalnom teatru, prošlo je nešto više od osam godina i budući da je relativno malo puta izvedena (samo osam predstava tokom četiri sezone, mada uvek pred brojnim auditorijumom), može se reći da je nova inscenacija iščekivana sa izvesnim nestrpljenjem.

Reditelj Dejan Prošev zadržava Tosku u prostorima Napoleonovih osvajanja, odnosno, ne pribegava trendovskim kontekstualnim izmeštanjima. Režija je tradicionalno vođena, potpuno svedena i podređena protagonistima, što je očekivano, s obzirom na to da je Prošev po svojoj prvoj vokaciji upravo operski pevač (magistraturu iz muzičko-scenske režije odbranio je po završenim diplomskim i magistarskim studijama operskog pevanja). Svakako je, međutim, mogao više da razigra mizanscen, koji je ponegde odveć statičan. S druge strane, jeste uspeo u nameri da, kako predstava odmiče, gradi sve snažnije i sve intimnije međusobne odnose protagonista (u tom smislu, najzanimljivija je relacija Toske/Jasmina Trumbetaš i Skarpije/Boris Trajanov).

Skladna celokupna muzička slika zasluga je Ane Zorane Brajović. Odlično koordiniran ansambl (osobito u završnom prizoru prvog čina, gde Skarpijinu pretnju oličenu u ariozu Tre sbirri, una carozza... Va, Tosca sustiže molitva, Te deum mnoštva prisutnog u crkvi). Orkestar postiže adekvatnu zvučnost i ravnopravan je akter pripovesti o ljubavi, ljubomori i stradanju, izuzev tek povremenih nepreciznosti u pojedinačnim izlaganjima instrumenata. Dušan Plazinić je uspešno savladao zahteve koje pred tenora stavlja lik Marija Kavaradosija. Baron Skarpija Borisa Trajanova (kao gost), nije prikriven, dvolični nitkov već neskriveno demonski, gromoglasan i moćan - toliko da za ovog negativca, i bez svoje volje, počnete kradom da navijate... Solisti Beogradske opere imali su vrlo solidne epizodne uloge (izdvojili bismo mladog Pavla Žarkova u roli smetenog crkvenjaka).
Naslovnom ulogom, primadona Jasmina Trumbetaš Petrović obeležava dve decenije karijere. Znamo da je karakter Toske pretežno sagledavan kroz divlju emocionalnost junakinje, strast koja odvodi do fatalnog ishoda, sa podrazumevajućim što izrazitijim vokalnim volumenom. Ovo je, međutim, tek delić složene strukture Toskinog muzičko-psihološkog bića. Jasmina Trumbetaš sve to uočava i realizuje; vešto oblikuje i podvlači lirsku prirodu karaktera koji tumači, što nipošto neće ugroziti očekivanu bujnost izraza Pučinijeve heroine: zadivljujuće muziciranje, gluma prirodna i sugestivna. Svedoci smo, bez sumnje, vrhunca dosadašnjeg rada ove umetnice. NJena Toska je došla u pravo vreme.