Spava moj grad

Prošlog vikenda desila se jedna neviđeno dobra žurka u beogradskom klubu Dragstor. Gostovao je „neki stranac”, u toku je bio Resonate festival, pa je i u publici bilo „nekih stranaca”, noć se nije završila ni jutrom i svi koji su bili kažu da je situacija bila neuobičajeno dobra, nekakva neopisiva atmosfera i baš dobar provod. Generalno, ako ne doživite žurku, teško je opisati zašto je bila specijalna. Lakše je opisati razloge zašto ne valja. Nisam bila, odlučila sam da ostanem kod kuće da spavam. Manje od 48 sati kasnije zažalila sam što mi se spavalo, ispostaviće se da je to poslednja žurka u tom prostoru koji je poslednjih godinu i nešto dana svetleo tamo iz mraka iza zgrade Beka preko puta zoo-vrta. Već u ponedeljak ujutro stigle su nindže, policajci, sudski izvršitelji ili kako god da se to zove da im objave da moraju da se isele u roku od dve nedelje. Silno su plakali beogradski klaberi i kukali po internetima, nestade jedan od retkih nezavisnih andergraund klubova u prestonici. Dobra volja i predan rad menadžmenta pao je preko noći u vodu i sad moraju iz početka sve na nekoj drugoj lokaciji, ako budu imali sreće da je nađu. Tek poneki od ožalošćenih posetilaca zapitao se šta se tu desilo, pa da izbacuju čestite rejvere. Desio se prvo jedan diskutabilan stečaj javnog preduzeća, pa se desila diskutabilna prodaja tog preduzeća stranim investitorima, pa se desilo da su strani investitori bili pogrešno obavešteni oko zemljišta, pa se već sedam godina dešava nekakav sudski spor i natezanje da li će država Srbijica jednima da plati 11 miliona evra ili drugima 70 miliona evra. Šta se desilo? G… se obesilo! Taj klub je samo kolateralna šteta nečeg mnogo većeg, što je takođe šteta, najviše po državu, znači najviše po male nemoćne ljude. Diskoteka i još nekoliko umetničkih ateljea nalazili su se na spornom parčetu ove kombinacije. Neko je ili rešio da okonča agoniju ili da se razračuna sa „prethodnom vlašću” i poslao nindže da ih sve isele. Oukej. Bilo, prošlo. Niko se nije setio da napravi protestnu žurku. Ne bi ih ta žurka vratila u stari prostor, ali bi barem buka skrenula pažnju  da nije baš lepo da nas političari šamaraju kako stignu bez pardona. U novinama postoje svega dva članka za poslednjih sedam godina koji se bave analizom ovog slučaja. U međuvremenu Srbijica treba dnevno da nađe 55.800 evra da plati „stranom investitoru”. A nema se para, ni za lekove za decu ni za kulturu. I opet svi ćute. Što bismo se time bavili kad nam je bitnije da li će biti dobre žurkice za vikend da možemo ko ljudi da prespavamo sve do utorka.