Život pod prinudnom upravom

Ma koliko bili u dugovima i bez mogućnosti da ih vratite, kao pojedinac u Srbiji ne možete da bankrotirate. Bar ne po zakonu. Iako možda deluje kao utešna misao, ona znači stihijski gubitak imovine, blokadu tekućeg računa i namirivanje banke, bez sredstava za preživljavanje i elementarne potrebe.

Zakon o ličnom bankrotu, koji u razvijenim zemljama odavno postoji, u Srbiji nije na vidiku, iako trenutno čak 130.000 građana kod nas ima probleme u otplati kredita zbog gubitka posla ili neprimanja plate. U regionu, nakon Slovenije, upravo ovih dana i Hrvatska sprema Zakon o osobnom bankrotstvu uz bure polemika i otpora, a procenjuje se da bi se odmah na njega moglo pozvati 30.000 ljudi.

Šta je lični bankrot? Neka vrsta organizovanog izlaza za građane koji nisu u mogućnosti da plaćaju svoje kredite i druge obaveze. Ni bauk, ni spas. To je zapravo mehanizam koji pomaže prezaduženom građaninu da planski, a ne stihijski izađe iz dugova. I pokuša da sačuva deo imovine, kao i neke olakšice za svoju porodicu, poput socijalnih davanja i stipendija za decu, kroz dogovor sa sudom i kreditnim savetnikom, koji ga vodi kroz proces bankrota.

Iako postoje različiti modeli u svetu, zajedničko im je to da proglašenje ličnog bankrota inicira sam dužnik, odobrava ga poseban sud, a građanin dobija kreditnog savetnika, neku vrstu staratelja, tutora, koji vodi njegove finansije, tako da se najveći deo odvaja za otplatu dugova banci ili komunalnim preduzećima, a vrlo skroman deo se izdvaja za osnovne potrebe dužnika. NJemu svakako tokom nekoliko godina pod tutorstvom nije lako - nema letovanja, zimovanja, svaka kupovina garderobe ili obuće zahteva odobrenje staratelja, a novih zaduživanja nema. Upravo je ovaj aspekt trenutno u žiži hrvatske javnosti, čiji su mediji preplavljeni tekstovima o tome kako dužnik ne može ni cipele da kupi bez odobrenja tutora ili kako o bilo kakvom putovanju može samo da sanja.

Iako zakoni koji regulišu lični bankrot u razvijenim zemljama postoje dugo, pažnju šire javnosti ovaj institut dobio je 2008. nakon izbijanja krize, kada je samo u SAD skoro milion ljudi proglasilo neku vrstu ličnog bankrota. Razlozi su najčešće bili nemogućnost otplate stambenog ili drugog kredita usled gubitka posla, ali vrlo često i dugovi po kreditnim karticama ili za zdravstvene usluge.

Američki model ličnog bankrota podrazumeva dve najčešće opcije - konsolidaciju odnosno plan otplate po članu 13. ili likvidaciju po članu 7. Prva opcija podrazumeva plan konsolidacije finansija dužnika u periodu od tri do pet godina, plan odobrava Bankrotni sud, a dužnik dobija neku vrstu licenciranog tutora, koji brine o njegovim primanjima. Model podrazumeva pokušaj da dužnik zadrži dobar deo svoje imovine, kako bi izašao što manje oštećen iz procesa, takođe predviđa i pomoć u pronalaženju posla, ako ga je dužnik izgubio, ali ne nužno u struci. Postoje i opcije otpisa dela duga, kao i produženje perioda otplate.

Nakon izlaska iz bankrota, dužnik još sedam godina ima u ličnoj evidenciji beleg neurednog platiše, što mu otežava uzimanje novih kredita, a u slučaju likvidacije taj žig ostaje celih deset godina. Za razliku od američkog, kanadski model predviđa gubitak imovine, koja ide u poseban Fond, odakle se prodaje, u zamenu za otpis dugova.

I u većini zemalja EU postoji delimičan oprost dugova i kamata, ali je uslov za to vraćanje dela duga i praćenje daljeg ponašanja dužnika. Španija je 2003. donela zakon o ličnom bankrotu, koji omogućava u nekim slučajevima otpis i do 50 odsto duga, kao i produženje perioda otplate za najviše pet godina.

U Hrvatskoj već dve godine traje žustra polemika o ovom zakonu. Iako se očekivalo da bude usvojen ovog proleća, opet je prolongiran. Damir Novotni, hrvatski ekonomski analitičar, za NIN objašnjava da će zakon najverovatnije biti usvojen do leta, a razlozi su preko 200.000 prezaduženih Hrvata, od kojih bi se već na 30.000 zakon mogao odmah odnositi.

Najviše novca građani duguju bankama, ali i komunalnim preduzećima, za struju, grejanje i slično. U opticaju je nekoliko modela, rasprave su burne, a najveći otpori dolaze iz bankarskog sektora, na koji Vlada Hrvatska vrši pritisak da se ide i na oprost dela dugova, ističe Novotni, podsećajući da se najviše razmatraju nemački i francuski model.

I Ante Babić, hrvatski ekonomista, objašnjava za NIN da se ni nakon dve godine polemike nije došlo do dogovora dve strane, banaka i finansijskih institucija sa jedne i dužnika i njihovih udruženja sa druge strane.
U drugim zemljama su primećene brojne zloupotrebe, kada bankrot proglašavaju ljudi koji mogu da plaćaju kako bi dobili neke olakšice, pa je najteži deo posla razdvojiti one koji su stvarno ugroženi zbog recesije i krize od ovih drugih. Zato ne treba olako koristiti taj ekonomski instrument, ističe Babić i dodaje da treba usvojiti model SAD i zemalja srednje Evrope, koji lični bankrot tretira kao socijalni instrument. To podrazumeva da dužnik gubi poslovnu sposobnost, odnosno da tokom 3-5 godina ne može potpisivati ugovore i preuzimati obaveze bez odobrenja svog staratelja.
Bez obzira na moguće zloupotrebe, Mališa Đukić, profesor na Beogradskoj bankarskoj akademiji, smatra da je zakon o ličnom bankrotu potreban Srbiji, ne samo zato što će na putu ka EU neki njegov oblik biti neminovan, već zato što može biti koristan za prezadužene građane.

Lični bankrot kao institut ima za cilj da građanima koji su zapali u teškoće, pruži mogućnost da krenu iz početka. Kako? Nema jedinstvenog rešenja, ona se razlikuju od zemlje do zemlje, ali u osnovi svih je traženje načina da dužnik prevaziđe problem i ne potone sasvim, objašnjava Đukić. Prema njegovim rečima, većina zakona predviđa mogućnost otpisa dela duga, uz razlike koliko i u kojoj meri. Specifično je tvrd irski zakon koji ne omogućava otpis duga, ali su u praksi uočeni nedostaci ovog zakona, pa se spremaju njegove izmene.

Slovenija, koja je prva u regionu donela ovaj zakon, već ga je više puta menjala, jer je donet pre krize, pa su kasnije uočeni njegovi nedostaci. Đukić kao interesantan za nas navodi predlog iz Irske, a odnosi se na dužnike sa stambenim kreditima vezanim za švajcarski franak. Ideja je da se u ličnom bankrotu dug smanji za iznos pada vrednosti nekretnine. Naime, ako je stan kupljen za 50.000 evra (i uzet toliki kredit), a njegova vrednost je zbog krize pala na 40.000 evra, predlaže se da se i dug prema banci svede na tu meru.
Zakon o ličnom bankrotu svakako može biti koristan za dužnike, ali je važno da se nađe odgovarajući model, jer prepisivanje zakonskih rešenja ne bi dalo rezultate zbog specifičnosti svake zemlje, tvrdi Đukić.

I Dušan Uzelac, urednik portala Kamatica, objašnjava da ne možemo da kopiramo tuđe modele, jer imamo situacije da je kod nas neko radio pet godina, a nije uopšte primao platu. To nigde ne postoji i pitanje je ko će tu koga da tuži? Nije to jedini problem kod nas. U Srbiji zasad nije moguće doneti zakon o ličnom bankrotu jer nedostaju brojni prethodni propisi. Treba uraditi popis imovine, napraviti katastar, kako bi se znalo koji zaduženi građani imaju vikendice, njive, kuće i drugu imovinu. Za sve to potreban je veliki zajednički rad NBS, Ministarstva finansija i Poreske uprave, ističe Uzelac, dodajući da je pre toga nerealno donošenje takvog zakona u Srbiji. Uz to, on tvrdi da je velika zabluda da je bankrot slamka spasa za građane, jer to najčešće znači da oni iz tog procesa izađu samo sa onim što imaju na sebi.

Iako nije idealno rešenje, zakon o ličnom bankrotu sigurno bi doneo mehanizme razduživanja za one građane Srbije koji imaju problem sa otplatom kredita. NJih je danas oko 130.000 ili oko 10 odsto. Procenjuje se da taj broj nije alarmantan, jer je daleko veći broj nenaplativih kredita u privredi. Ipak oko 500 nekretnina je već oduzeto građanima po hipotekarnim kreditima, a ukupna dugovanja stanovništa za stambene, gotovinske i druge kredite i one po karticama, dostižu iznos od čak 5,5 milijardi evra.

Otpori takvom zakonu u Srbiji, kao i drugde, mogli bi se očekivati iz bankarskog sektora, a iz Udruženja banaka Srbije već su poručili da nam on za sada ne treba, jer je dug po stanovniku za kredite 740 evra, a sa čekovima, karticama i lizingom 830 evra, dok je u Hrvatskoj taj dug čak 4.000-5.000 evra po stanovniku. To ipak samo objašnjava zašto se Hrvatskoj više žuri sa donošenjem ovog zakona, ali ne znači da on Srbiji nije i neće biti potreban.

U Hrvatskoj svaki deveti račun u blokadi

Oko 82 odsto građana Hrvatske ima jedan ili više računa u bankama, a po podacima Finansijske agencije FINA, koja sprovodi prinudnu naplatu novčanih sredstava, svaki deveti građanin je u blokadi. Od 4,28 miliona građana, 3,5 miliona ima minimalno jedan račun, a stanje na kraju januara pokazuje da su imali 6,88 miliona otvorenih računa od čega ih je 729.433 pod blokadom zbog duga od 24,45 milijardi kuna ili 3,19 milijardi evra.
Prema podacima FINA, dug od 100.000 do pola miliona kuna imalo je 26.580 građana (ukupno 5,27 milijardi kuna). Na vrhu ledenog brega nalaze se u negativnom smislu rekorderi - 2.455 građana duguje više od milion kuna ili više od 130.000 evra.