Geostrateška tiha vatra

Kako god da se svrše stvari s ukrajinskom krizom dve će činjenice ubuduće određivati sadržinu odnosa na relaciji Zapad - Rusija. Jedna je prećutno saglašavanje Zapada s aneksijom Krima i vraćanje Rusije među zemlje koje o sopstvenim strateškim interesima odlučuju bez ičijeg tutorstva; druga - i iz vizure Moskve još značajnija - kraj širenja NATO na Istok. Dokument o deeskaliranju sukoba potpisan u Ženevi samo overava faktičko stanje na terenu. Tako se nigde u sporazumu ne pominju ni Krim, ni zahtev američkog predsednika Baraka Obame da Rusija povuče trupe sa granica s Ukrajinom i obaveže se na direktne pregovore sa Kijevom. Istovremeno, donošenje Ustava koji podrazumeva najširi nacionalni dijalog, kako je to formulisano u Ženevi, samo je diplomatski eufemizam za ono što je Moskva želela: federalizaciju Ukrajine i vraćanje ruskog kao drugog zvaničnog jezika. Dalja eskalacija ne bi odgovarala ni jednoj od zainteresovanih strana: kako Rusiji jer bi dugoročno gledano ekonomski mogla da bude na gubitku posebno u situaciji kada rublja slabi, tako ni Americi koja je svoje geostrateške interese preusmerila daleko od Evrope; Ukrajini koja, pokazalo se, nema snage da vojnim angažmanom reši pobunu na jugoistoku zemlje; kao ni EU, u velikoj meri zavisnoj od ruskog gasa. Sve drugo što ovih dana gledamo spada u propagandni rat, pregrejanu retoriku koja zahteva postepeno hlađenje, pogotovu imajući u vidu da su pale i ljudske žrtve. I zato Putinova amnestija krimskih Tatara koja ima za cilj da predsednika Rusije predstavi kao iskrenog borca za ljudska prava, upinjanje Stejt departmenta da na konferenciji za medije fotografski dokumentuje da se na istoku Ukrajine nalaze ubačeni ruski vojnici ili tvrdnja ukrajinskog premijera Arsenija Jacenjuka kako Putin želi obnovu Sovjetskog Saveza, spadaju upravo u ovaj propagandni korpus sukoba čiji je cilj što bolja polazna pozicija kada se uskoro bude razgovaralo o budućnosti Ukrajine. Neće tu mnogo promeniti ni poruke pobunjenika, kako prenosi RIA Novosti, da „ustanici“ ne nameravaju da polože oružje i da ih dogovor iz Ženeve ne obavezuje jer su odluke donete bez njihovog učešća. Tragična činjenica da su u Slavjansku na Uskrs, uprkos proglašenom primirju u pucnjavi stradala četiri „pripadnika samoodbrane“ samoproglašene „Narodne Republike Donjeck“ i dvojica ukrajinskih ekstremista iz grupe Desni sektor, deo su scenarija koji će se povremeno ponavljati, tvrde analitičari i diplomate, ali bez ozbiljnih izgleda da prerastu u veće i krvavije sukobe. Profesor međunarodnih odnosa na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Predrag Simić kaže za NIN da Ukrajinu vidi kao Bosnu na početku ratnih sukoba devedesetih, ali i napominje da dalji tok događaja neće ovu zemlju odvesti u krvoproliće i građanski rat. „Negde stvari podsećaju na Bosnu. Pogledajte samo činjenicu da u Ukrajini imate četiri crkve. Ili, uzmimo sukob koji se desio u Slavjansku. Pitanje je da li se sve to dogodilo uz blagoslov Kijeva, ili se pojavljuju paravojne formacije koje je teško držati pod kontrolom“, kaže on. Simić dodaje da ni Zapadu ni Rusiji nije u interesu da se Ukrajina raspadne. „Putin je sasvim zadovoljan ovom situacijom kao i činjenicom da vlada u Kijevu nema odgovor na pobunu u Donbasu. Eventualni pokušaj otcepljenja istoka zemlje samo bi udaljio ostale delove Ukrajine od Moskve, a to nije ono što Putin želi. Posebno u situaciji kada u centralnim regionima Ukrajine nema preterane antiruske histerije. S druge strane, Evropi treba ruski gas koji ide preko Ukrajine čak i dok traju ovi sukobi. Američki gas je duplo skuplji, to bi uništilo EU, a za neka alternativna rešenja potrebno je mnogo novca i vremena“, kaže Simić. Sa stavom da su pregovori ono što žele svi akteri ukrajinske krize slaže se i sagovornik NIN-a blizak srpskoj ambasadi u Moskvi, koji je želeo da ostane anoniman. „Stvari će ići ka pregovorima uz veliku viku i međusobne optužbe. Čini mi se da zapadne sile imaju problem sa legitimitetom vlade u Kijevu i to im sužava manevarski prostor. Aneksija Krima je nešto što je na nekom nivou dogovoreno, ali uprkos tome mnogi su iznenađeni Putinovom odlučnošću. Rusija se na scenu vraća kao respektabilna sila kojoj se ne može komandovati kao Jeljcinovoj Rusiji”, ističe naš sagovornik. I zaista, stvari izgledaju kao da su zapadne diplomate, stratezi i analitičari potpuno prenebregli poslednju deceniju i po, ne shvatajući da se pred njihovim očima dešava globalni potres a da unipolarno uređenje ustupa mesto multipolarnom. Iscrpljena unutrašnjom krizom, te duhovima Iraka, Avganistana, Libije, Amerika je sve više istrošena u ulozi svetskog policajca. S druge strane, Rusija devedesetih bila je carstvo oligarha, tehnoloških viškova KGB-a i jednog mamurnog predsednika; Putinova Rusija, pak, miljama je daleko od ideala slobode i demokratije - štaviše, opasno naginje ka autokratiji, ali sa uškopljenim oligarsima i svešću da svoju snagu temelji na prirodnim resursima koji su enormni. Dovoljno za miris nostalgije i povraćeni osećaj moći nekadašnjeg SSSR-a. U takvom odnosu snaga insistiranje na ulasku Ukrajine u NATO i EU nije delovalo kao realpolitičko sagledavanje situacije. I upravo članstvo Ukrajine u Alijansi Simić vidi kao crvenu liniju za Moskvu. „Putin će ratovati, neće mirno gledati kako mu pod prozor stiže NATO. S druge strane, Zapad ne može vojno da interveniše, žarište sukoba suviše je daleko, a svako dovlačenje trupa bio bi preskup poduhvat sa neizvesnim ishodom”, kaže on. A da je baš vojna neutralnost Ukrajine nešto oko čega neće biti pogađanja svedoče i reči ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova. „U Ukrajini postoji zakon o vojno-političkoj neutralnosti. To znači neučestvovanje u vojnim blokovima. NATO je vojno-politički blok, a činjenicu da je Ukrajina izabrala neutralnost treba da uvažavaju svi.“ Sagovornici NIN-a smatraju da u svakom drugom scenariju nije realna ruska intervencija u Ukrajini. Simić predviđa sukobe niskog intenziteta, ne i dramatične događaje masovnih razmera. „Mislim da će istočna Ukrajina izgledati kao Osetija i Abhazija, Pridnjestrovlje - dakle, entiteti bez jasno definisanog statusa. Putinu treba cela Ukrajina upravo da se ne bi dogodilo da podelom zemlje na zapadu dobije NATO trupe. Osim toga, Moskvi je važno da dalje ne zaoštrava ekonomske odnose s EU i SAD. Čini mi se da niko u ovom trenutku nema odgovor na pitanje kako izaći iz krize. Federalizacija je samo jedna od opcija, ali trenutna situacija mi najviše liči na pat poziciju“, kaže Simić. „Ženevski sporazum znači da niko ne želi rat“, zaključuje izvor NIN-a blizak ambasadi Srbije u Moskvi.