Kako ukrotiti medveda

Kad izbije neočekivana kriza, ljudi su skloni da pretpostave kako više ništa neće biti isto - što je tačno onakav zaključak kakav su mnogi Evropljani doneli i nakon ruske aneksije Krima. Da li su u pravu? Iako su evropski lideri skoro jednoglasno osudili ruske akcije u Ukrajini, procene koliku bezbednosnu pretnju predstavlja Rusija veoma se razlikuju. Poljska i baltičke republike su među zemljama najviše zabrinutim zbog ruskog ponašanja, dok Češka Republika, Slovačka, Mađarska i Bugarska imaju rezerve prema politici konfrontacije s Rusijom - što je stanovište koje imaju i zemlje poput Španije i Portugalije, koje ne zavise od ruskih energenata. Ovi različiti stavovi mogu se objasniti značajnim razlikama između evropskih zemalja kada je reč o njihovim istorijama i strateškim perspektivama. Poljska i Rusija su stolećima napadale i okupirale jedna drugu. Estonija, Letonija i Litvanija su sve bivše sovjetske republike kojima je oponiranje Rusiji bilo esencijalni deo obnove nacionalnog identiteta. S obzirom na to da u Estoniji i Letoniji postoje značajne manjine čiji je maternji jezik ruski, izgovor kojim se ruski predsednik Vladimir Putin poslužio u slučaju aneksije Krima - potreba da se brane navodno ugroženi sunarodnici - direktno podstiče duboko ukorenjena strahovanja u tim zemljama. Naravno, Česi, Slovaci i Mađari - čije su zemlje bivši sovjetski sateliti - takođe imaju gorka sećanja na Ruse. Ali je njihov odgovor na teško istorijsko iskustvo bio da se drže diskretno i izbegavaju zauzimanje stavova o velikim međunarodnim temama. Obeležene blizinom moćnijeg suseda (ako ne i ranjivošću zbog te činjenice), one su internalizovale svoju političku i stratešku marginalizaciju. U izvesnoj meri, stanovište ovih zemalja reflektuje i jednu tačnu percepciju evropske politike. U krajnjoj liniji, poziciju Evrope prema Rusiji odrediće četiri sile: Nemačka, glavni ruski industrijski i energetski partner; Velika Britanija, ruski bankar; Francuska, ruski vojni kooperant; i Poljska, ukrajinski sponzor. Od ove četiri zemlje, Nemačka je daleko najuticajnija. Prekidom veza s Nemačkom Rusija bi faktički presekla sve svoje veze sa Zapadom, čime bi ubrzala i sopstveno slabljenje. Još gore od toga, nacionalno opadanje Rusije bi verovatno ojačalo, umesto da oslabi, predatorske, šovinističke tendencije Putinovog režima. Činjenica je da Rusija nije sila u usponu. Ona je rentijerska sila koja živi od prodaje svojih ograničenih prirodnih resursa - i još sa stanovništvom koje se smanjuje. Čini se da bivši predsednik Dmitrij Medvedev ovo razume; u pokušaju da se ruska ekonomija modernizuje i diverzifikuje, on je nastojao da ojača bilateralne odnose s Nemačkom. Otkako se Putin vratio na mesto predsednika, međutim, ta inicijativa je stopirana. Ovim se ne želi reći da je Putin potpuno nesvestan značaja koji Nemačka ima. NJemu je jasno da bi pretnja obustavljanjem izvoza energenata kako bi se Nemačka - visoko zavisna od ruskog gasa - naterala na popuštanje nanela trajnu štetu ruskom trgovinskom kredibilitetu, slabeći industrijsku granu koja predstavlja kičmu njene privrede. Osim toga, takav potez bi povećao privlačnost Irana za evropsko energetsko tržište, čime bi Rusija dobila neželjenu konkurenciju. Čak i bez pridodavanja izvoza energenata svom diplomatskom arsenalu, Rusija će možda morati da preduzme korake kako bi umanjila taj rizik time što bi ohrabrila Iran da odlaže sa sklapanjem trajnog nuklearnog sporazuma s međunarodnom zajednicom. Britanska pozicija kad je reč o Rusiji je ambivalentnija. Dok se vlada premijera Dejvida Kamerona odlučno protivi ruskim akcijama u Ukrajini, londonski Siti, britanski finansijski centar, odlučan je u tome da ruske oligarhe sačuva kao klijente. Ukoliko tenzije u Ukrajini nastave da eskaliraju, Kameron, čiji je mandat obeležen slabošću i oklevanjem, moraće da zauzme jasan stav. Što se Francuske tiče, ona je značajno promenila svoj odnos prema Rusiji. Istorijski posmatrano, Francuska je na Rusiju gledala kao na korisnu protivtežu Sjedinjenim Državama. Ali poslednjih godina Francuska i Rusija su se neprestano nalazile na suprotnim stranama oko svih velikih međunarodnih pitanja - poput Libije, Sirije i Irana - a francuski interesi su u sve većoj meri u saglasnosti s američkim. Iako će Francuska izbeći svaku suvišnu konfrontaciju s Rusijom, ukrajinska kriza je potvrdila da francusko-rusko savezništvo više ne postoji. Uloga Poljske u aktuelnoj krizi je nešto drugačija. Ona je odgovorna za odbranu ukrajinskih interesa, istovremeno pokušavajući da ublaži radikalizam ukrajinskih radikalnih nacionalista. Predvođena ovim zemljama, Evropa će se suočiti s dva strateška testa. Prvi se tiče energenata. Nastojanja da se smanji zavisnost Evrope od ruskih isporuka dosad nisu donela impresivne rezultate, mada je ona sada u boljoj poziciji nego što je to bila do pre par godina. Jedini način da se osigura dalji napredak jeste da se koriste alternativni resursi i uspostavi jedinstveno tržište energenata. Iako ruska pretnja sama po sebi neće biti dovoljna da bi se nacionalni energetski interesi u potpunosti harmonizovali, evropski lideri bi ovu priliku trebalo da iskoriste kako bi se primakli tom cilju. Drugi test tiče se bezbednosti. Evropi je potrebna koherentna doktrina koja izlazi iz okvira sadašnje Evropske bezbednosne strategije. Sačinjena 2003, nakon početka rata u Iraku, ona u operativnom smislu ne nudi dovoljno, niti ozbiljno uzima u obzir ruski energetski faktor. I ovde kriza otvara nove mogućnosti. Ali najverovatniji strateški ishod ukrajinske krize nije kraj evropske inercije; pre će to biti revitalizacija transatlantskih veza, i - nakon što je Vašington dugo potcenjivao značaj Evrope - obnavljanje američke posvećenosti NATO. Mada bi za Evropu bilo korisnije da ojača sopstvene odbrambene kapacitete, obnovljeno transatlantsko savezništvo moglo bi da donese i druge koristi. Na primer, moglo bi da ubrza pregovore o uspostavljanju Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva. Moglo bi na kraju da ispadne da međunarodni poredak zaista više nikad neće biti isti kao pre ukrajinske krize. Pitanje je da li evropski lideri mogu da osiguraju da, kakav god ishod krize bio, to posluži poboljšanju bezbednosti u Evropi. Da bi se tako nešto dogodilo, jedinstven pristup je prvi neophodan korak. Copyright: Project Syndicate, 2014.