23.04.
2024.
Mlekara Slobodana celo selo ispratilo u zatvor: "Nemam novca, želim da odležim dostojanstveno"
Za policajce kaže da znaju šta je "seljačka muka", budući da su i sami sa sela.
Pobegli smo iz naše kuće u Damasku u Kairo, pa u Libiju, a onda smo došli ovde... Samo želimo mir. Ovako je svoj put opisao jedan Sirijac koji je sa porodicom doveden na italijansku teritoriju u poslednjoj akciji spasavanja ilegalnih imigranata. On je tek jedan od 4.000 ljudi koje je Italija je u roku od samo 48 sati spasila iz prenatrpanih brodića, a koji su pokušavali da se domognu boljeg života. I to nije bio kraj: akcija spasavanja se nastavlja, dok se najveći izbeglički kampovi - oni na Siciliji, čiji su kapaciteti već popunjeni - dodatno pune
Većina dolazi iz Sirije, ali ih ima iz Eritreje, Malija, Gambije, Somalije, Nigerije, Senegala i Pakistana. Samo u prva tri meseca ove godine više od 10.000 ljudi prešlo je put preko Sredozemnog mora do italijanske obale. Prošle godine, pak, u prvom kvartalu zabeležena su 1.524 dolaska. Iskrcavanja ne prestaju, izjavio je italijanski ministar unutrašnjih poslova Anđelino Alfano, koji zahteva da se procedura ubrza kako bi se izbacili oni koji nemaju pravo da ostanu u Italiji i prihvatili samo oni koji ispunjavaju uslove za dobijanje azila.
Evropa mora uzeti stvari u ruke, poručio je Alfano. Ne može se reći da je, dajući 80 miliona evra Fronteksu (Agencija za nadzor evropskih granica, prim.) rešila problem. On je rekao da je od prošlog oktobra spaseno gotovo 15.000 imigranata, uz troškove od devet miliona evra mesečno. Nezamislivo je da se jedna zemlja sama nosi sa ovakvom situacijom, kaže on.
Trenutno, preko Fronteksa, Evropska unija troši 80 miliona evra godišnje na pomoć imigrantima, ali je i ta suma nedovoljna. Svake nedelje hiljade ljudi pokušavaju da se domognu evropskih obala. Italija, Francuska, Kipar, Grčka, Malta, Portugalija i Španija brane obale kako bi sprečile ilegalne ulaske, ali broj izbeglih se stalno povećava. Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije (OIM) samo tokom prošle godine više od 45.000 ljudi doplovilo je iz Afrike do obala Italije i Malte. To je najveći broj od 2008, s izuzetkom 2011, u kojoj je libijska kriza dodatno povećala pritisak.
Trenutno je, naravno, najveći broj imigranata iz Sirije, a slede Eritreja, Somalija i Egipat. Fronteks je identifikovao tri glavne rute kojima se iz Afrike stiže u EU. Iz zapadne Afrike ka Kanarskim ostrvima, zatim iz Maroka u Španiju i iz Libije i Egipta u Italiju. Ova poslednja, ka italijanskim obalama, najfrekventnija je i njom stiže najviše pridošlica. Procenjuje se da trenutno u Libiji još oko 300.000 do 600.000 imigranata čeka da se ukrca na brodove. Mnogi će na tom putu izgubiti živote - ali kako beže od ratova i siromaštva, nemaju mnogo izbora i uglavnom i ne znaju šta ih sve čeka tokom neizvesne plovidbe.
Posle tragedije kod ostrva Lampeduza prošlog oktobra kada je život izgubilo više od 400 ljudi, italijanska vlada potrudila se da učini nešto više za bezbednost u svojim vodama. Angažovane su dodatne snage koje ratnim brodovima i avionima nadgledaju obalu u pokušaju da spreče da se ponovi katastrofa. Ipak, do evropskih obala stiže tek deo putnika. Kako svedoče preživeli, jedva polovina putnika ima zaštitne prsluke, jer prsluka nema na brodovima već se moraju kupiti u luci iz koje se kreće. Organizatori putovanja, pak, ubeđuju ih da za tim nema potrebe jer su brodovi sigurni. Kako su svedočila dvojica sirijskih mladića od 17 i 19 godina, koji su preživeli katastrofu kod Lampeduze, za put su platili po 1.000 dolara, plus još 200 agentu koji ih je povezao s krijumčarima ljudima. Dva dana kasnije dovedeni smo u pretrpanu kuću u kojoj je bilo oko 300 ljudi i samo jedan toalet. Bili smo tamo devet dana. Ako bi neko bio previše glasan, krijumčari bi ga udarali Zatim su nas smestili u kamione, kao ovce, i odvezli do obale. Na brodu je bilo oko 500 ljudi. Jedan čovek je odbio da uđe kada je video koliko je brod krcat, ali su mu krijumčari rekli da će, što se njih tiče, oni zadržati njegov novac, a on, ako hoće, može da pliva
Teško je proceniti koliko imigranata izgubi život na putu. Zvanični podaci IOM-a govore o 20.000 u poslednje dve decenije, od toga oko 2.300 tokom 2011. i oko 700 prošle godine. Ali svi se slažu da realno stanje daleko premašuje te brojke. Niko ne može da utvrdi ni koliko ljudi kreće iz luka, koliko brodova ih prevozi i koliko ih ne stigne na odredište.
Oni koji ipak uspeju da stignu do izbegličkih kampova tek tu se susreću sa evropskim zakonima i preprekama koje ih dele od života kome su se nadali. Uglavnom ostaju zarobljeni u kampovima. Tu bi trebalo da provedu dan-dva, ali uglavnom mesecima čekaju da im se reši status, a kampovi se u međuvremenu pune. Evropljani su ostali zgranuti prošle zime, kada se pojavio snimak iz kampa u Lampeduzi, na kome gole ljude prskaju sredstvom protiv insekata. Uprava kampa je posle toga suspendovana, a sam kamp u kome je bilo 500 ljudi - iako je kapacitet 260 - očišćen i rasterećen prebacivanjem ljudi na druge lokacije. Javnost je tako tek posle tog snimka saznala za uslove koji vladaju u kampovima, kao i za pobune koje izbijaju zbog predugog čekanja na rešavanje statusa.
Postavilo se i pitanje trošenja novca namenjenog imigrantima. Za jednog imigranta država daje 40 evra dnevno, što bi trebalo da pokrije troškove ishrane i eventualnog lečenja. Ali kako novac ide preko Ministarstva unutrašnjih poslova, koje sklapa ugovore s kompanijama koje bi trebalo da brinu o radu kampova, nije najjasnije gde završava veći deo sredstava.
Što se samih imigranata tiče, većina na kraju bude deportovana tamo odakle su došli, jer da bi dobili dozvole za boravak moraju da imaju posao. Italijanske nevladine organizacije odavno su postavile pitanje ko će zaposliti nekoga iz Malija ili Eritreje koga nikada nije video, ali zakon je ostao na snazi i imigranti mogu samo da se nadaju statusu azilanta, koji pak većina neće dobiti. Tako se, kada stignu u kampove i shvate da im odatle preti deportacija, odlučuju da pobegnu iz kampa i upuste se u život ilegalnih imigranata. Tada uglavnom odlaze na sever Italije ili dalje ka evropskim zemljama. Hiljade ilegalnih stanovnika Francuske, Nemačke, Belgije, Holandije dolazi na tržište rada na kome nemaju nikakva prava, jer zakonski oni zapravo ne postoje. Žive u napuštenim objektima, često bez vode i struje, čekajući da im neko od poslodavaca koji ujutru dolazi na takva mesta po radnu snagu ponudi nešto posla za taj dan. Mogu da se nadaju radu na građevinama ili berbi voća, za naknade koje ne dostižu ni minimalne zarade na legalnom tržištu rada. Tržište robova kako sami nazivaju svoj položaj, donosi im i bes domaćeg stanovništva, koje u njima vidi nelojalnu konkurenciju i strance koji su došli u njihovu zemlju da im oduzmu posao...
Italija, koja je i dalje na najvećem udaru, pokušava da trgne ostale članice i zahteva promenu zakona, tako da imigranti mogu da zatraže azil i u zemljama destinacije, a ne samo tamo gde se iskrcaju. Druge evropske države za sada ćute, a ako se ostvare prognoze Alfana da će u sledećih šest meseci pritisak imigrantskih brodova biti još veći, Italija će zaista ostati preplavljena ilegalnim migrantima. Kao i druge članice EU.
Većina dolazi iz Sirije, ali ih ima iz Eritreje, Malija, Gambije, Somalije, Nigerije, Senegala i Pakistana. Samo u prva tri meseca ove godine više od 10.000 ljudi prešlo je put preko Sredozemnog mora do italijanske obale. Prošle godine, pak, u prvom kvartalu zabeležena su 1.524 dolaska. Iskrcavanja ne prestaju, izjavio je italijanski ministar unutrašnjih poslova Anđelino Alfano, koji zahteva da se procedura ubrza kako bi se izbacili oni koji nemaju pravo da ostanu u Italiji i prihvatili samo oni koji ispunjavaju uslove za dobijanje azila.
Evropa mora uzeti stvari u ruke, poručio je Alfano. Ne može se reći da je, dajući 80 miliona evra Fronteksu (Agencija za nadzor evropskih granica, prim.) rešila problem. On je rekao da je od prošlog oktobra spaseno gotovo 15.000 imigranata, uz troškove od devet miliona evra mesečno. Nezamislivo je da se jedna zemlja sama nosi sa ovakvom situacijom, kaže on.
Trenutno, preko Fronteksa, Evropska unija troši 80 miliona evra godišnje na pomoć imigrantima, ali je i ta suma nedovoljna. Svake nedelje hiljade ljudi pokušavaju da se domognu evropskih obala. Italija, Francuska, Kipar, Grčka, Malta, Portugalija i Španija brane obale kako bi sprečile ilegalne ulaske, ali broj izbeglih se stalno povećava. Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije (OIM) samo tokom prošle godine više od 45.000 ljudi doplovilo je iz Afrike do obala Italije i Malte. To je najveći broj od 2008, s izuzetkom 2011, u kojoj je libijska kriza dodatno povećala pritisak.
Trenutno je, naravno, najveći broj imigranata iz Sirije, a slede Eritreja, Somalija i Egipat. Fronteks je identifikovao tri glavne rute kojima se iz Afrike stiže u EU. Iz zapadne Afrike ka Kanarskim ostrvima, zatim iz Maroka u Španiju i iz Libije i Egipta u Italiju. Ova poslednja, ka italijanskim obalama, najfrekventnija je i njom stiže najviše pridošlica. Procenjuje se da trenutno u Libiji još oko 300.000 do 600.000 imigranata čeka da se ukrca na brodove. Mnogi će na tom putu izgubiti živote - ali kako beže od ratova i siromaštva, nemaju mnogo izbora i uglavnom i ne znaju šta ih sve čeka tokom neizvesne plovidbe.
Posle tragedije kod ostrva Lampeduza prošlog oktobra kada je život izgubilo više od 400 ljudi, italijanska vlada potrudila se da učini nešto više za bezbednost u svojim vodama. Angažovane su dodatne snage koje ratnim brodovima i avionima nadgledaju obalu u pokušaju da spreče da se ponovi katastrofa. Ipak, do evropskih obala stiže tek deo putnika. Kako svedoče preživeli, jedva polovina putnika ima zaštitne prsluke, jer prsluka nema na brodovima već se moraju kupiti u luci iz koje se kreće. Organizatori putovanja, pak, ubeđuju ih da za tim nema potrebe jer su brodovi sigurni. Kako su svedočila dvojica sirijskih mladića od 17 i 19 godina, koji su preživeli katastrofu kod Lampeduze, za put su platili po 1.000 dolara, plus još 200 agentu koji ih je povezao s krijumčarima ljudima. Dva dana kasnije dovedeni smo u pretrpanu kuću u kojoj je bilo oko 300 ljudi i samo jedan toalet. Bili smo tamo devet dana. Ako bi neko bio previše glasan, krijumčari bi ga udarali Zatim su nas smestili u kamione, kao ovce, i odvezli do obale. Na brodu je bilo oko 500 ljudi. Jedan čovek je odbio da uđe kada je video koliko je brod krcat, ali su mu krijumčari rekli da će, što se njih tiče, oni zadržati njegov novac, a on, ako hoće, može da pliva
Teško je proceniti koliko imigranata izgubi život na putu. Zvanični podaci IOM-a govore o 20.000 u poslednje dve decenije, od toga oko 2.300 tokom 2011. i oko 700 prošle godine. Ali svi se slažu da realno stanje daleko premašuje te brojke. Niko ne može da utvrdi ni koliko ljudi kreće iz luka, koliko brodova ih prevozi i koliko ih ne stigne na odredište.
Oni koji ipak uspeju da stignu do izbegličkih kampova tek tu se susreću sa evropskim zakonima i preprekama koje ih dele od života kome su se nadali. Uglavnom ostaju zarobljeni u kampovima. Tu bi trebalo da provedu dan-dva, ali uglavnom mesecima čekaju da im se reši status, a kampovi se u međuvremenu pune. Evropljani su ostali zgranuti prošle zime, kada se pojavio snimak iz kampa u Lampeduzi, na kome gole ljude prskaju sredstvom protiv insekata. Uprava kampa je posle toga suspendovana, a sam kamp u kome je bilo 500 ljudi - iako je kapacitet 260 - očišćen i rasterećen prebacivanjem ljudi na druge lokacije. Javnost je tako tek posle tog snimka saznala za uslove koji vladaju u kampovima, kao i za pobune koje izbijaju zbog predugog čekanja na rešavanje statusa.
Postavilo se i pitanje trošenja novca namenjenog imigrantima. Za jednog imigranta država daje 40 evra dnevno, što bi trebalo da pokrije troškove ishrane i eventualnog lečenja. Ali kako novac ide preko Ministarstva unutrašnjih poslova, koje sklapa ugovore s kompanijama koje bi trebalo da brinu o radu kampova, nije najjasnije gde završava veći deo sredstava.
Što se samih imigranata tiče, većina na kraju bude deportovana tamo odakle su došli, jer da bi dobili dozvole za boravak moraju da imaju posao. Italijanske nevladine organizacije odavno su postavile pitanje ko će zaposliti nekoga iz Malija ili Eritreje koga nikada nije video, ali zakon je ostao na snazi i imigranti mogu samo da se nadaju statusu azilanta, koji pak većina neće dobiti. Tako se, kada stignu u kampove i shvate da im odatle preti deportacija, odlučuju da pobegnu iz kampa i upuste se u život ilegalnih imigranata. Tada uglavnom odlaze na sever Italije ili dalje ka evropskim zemljama. Hiljade ilegalnih stanovnika Francuske, Nemačke, Belgije, Holandije dolazi na tržište rada na kome nemaju nikakva prava, jer zakonski oni zapravo ne postoje. Žive u napuštenim objektima, često bez vode i struje, čekajući da im neko od poslodavaca koji ujutru dolazi na takva mesta po radnu snagu ponudi nešto posla za taj dan. Mogu da se nadaju radu na građevinama ili berbi voća, za naknade koje ne dostižu ni minimalne zarade na legalnom tržištu rada. Tržište robova kako sami nazivaju svoj položaj, donosi im i bes domaćeg stanovništva, koje u njima vidi nelojalnu konkurenciju i strance koji su došli u njihovu zemlju da im oduzmu posao...
Italija, koja je i dalje na najvećem udaru, pokušava da trgne ostale članice i zahteva promenu zakona, tako da imigranti mogu da zatraže azil i u zemljama destinacije, a ne samo tamo gde se iskrcaju. Druge evropske države za sada ćute, a ako se ostvare prognoze Alfana da će u sledećih šest meseci pritisak imigrantskih brodova biti još veći, Italija će zaista ostati preplavljena ilegalnim migrantima. Kao i druge članice EU.
