Teške metafore

Drama našeg poznatog pesnika i dramatičara Momčila Nastasijevića Kod večite slavine svojevrsna je legenda u domaćoj dramaturgiji, svima poznata, često pominjana, a u stvari izuzetno retko igrana, posebno u prestoničkim pozorišnim kućama. Pisana izrazito pesničkim jezikom, lišena gotovo svih socijalnodruštvenih konteksta, zgusnute i povremeno hermetične simbolike, drama koju je pisac dorađivao gotovo do kraja života zaista predstavlja jedinstveno delo u domaćoj književnosti i verovatno, da parafraziramo NJegošev stih, najtvrđi orah koji nacionalna dramaturgija pruža. Gledano danas, ova drama pored svih kreativnih izazova koje nameće, svakako iznenađuje svojom modernošću, to jest slobodom forme, kao i inovativnim dramaturškim tehnikama koje koristi, što je u kontekstu vremena njenog nastanka, pa i sredine, zaista čini jedinstvenom. S druge strane, ako se izmestimo iz tog istorijskog i geografskog konteksta, sam tekst može da deluje i kao pretenciozno štivo, prepuno nejasnih ili teških metafora, poetskih mistifikacija i hipsterskog splina. Svedeno izrazito komplikovan način da bi se iskazale prilično jednostavne stvari.

Ekipa Narodnog pozorišta okupljena oko ovog projekta uložila je, i to je divno za videti, ogroman trud u radu na ovoj predstavi. Taj trud se vidi svuda, u pristupu samom tekstu, njegovom tumačenju, raslojavanju i obogaćivanju, u scenografskom konceptu scene, muzici, u kostimima i rekvizitima, u glumačkim kreacijama, u promišljenom scenskom pokretu, u sofisticiranim i inventivnim rediteljskim rešenjima. Ali upravo tu dolazimo i do najvećeg paradoksa ove predstave, stvar za koju smo mislili da u kontekstu domaće pozorišne prakse nikada nećemo napisati.

Zapravo taj trud, ta konstantna želja da se svaki detalj raščlani i idejno utemelji najviše i smeta da bi predstava u potpunosti i u svojoj celini profunkcionisala. Svaki detalj je toliko značenjski podvučen i do prezasićenja obogaćen da dolazi do problema praćenja toka same drame, njene zaokruženosti i smisla. Kao da su autori predstave toliko duboko bili u materiji, zaneseni svim mogućnostima i teškoćama koje tekst pruža da su jednostavno podrazumevali da publika deli njihovo znanje i spremnost da bez zadrške uđe u taj svet. Ako uložite dovoljno truda i strpljenja taj svet će vam se i otvoriti, posebno u poslednjoj trećini predstave, najviše zahvaljujući odličnim glumcima od kojih su neki napravili vanserijske kreacije (Hana Selimović, Nebojša Dugalić). Pažljiva, tačna a opet maštovita rediteljska rešenja ipak nisu uspela da savladaju tekst koji se opire svojom otvorenošću, ostavši na kraju krajeva ipak nedokučiv, što je na sceni retko kvalitet. I za kraj, pohvala ide i Narodnom pozorištu koje je ozbiljno i hrabro krenulo u preispitivanje domaće pozorišne zaostavštine.