Ikebana ispod stola slobodnog tržišta

Foto Petar Marković

Ako sarajevsko-zagrebačkom romansijeru Miljenku Jergoviću iz jednog sasvim trivijalnog razloga ne daju da bude, kako sam sebe naziva, poslednji jugoslovenski pisac, mi ćemo mu to osporiti iz razloga mnogo važnijih. Naravno da činjenica da Jugoslavija formalno-pravno više ne postoji neće preterano uzbuditi ljubitelje jugoslovenske, ili recimo srednjoevropske književnosti, jer tek iza ili ispred tog prideva srednjoevropski nikad nije stajala nikakva administrativna, pravna ili, sačuvaj bože, državna tvorevina. Pesnici i zanesenjaci to nikada i neće primetiti, kao što ni činovnici neće primetiti da se Evropa danas ujedinjuje mahom preko šengenskih pasoša, multinacionalnih kompanija i izvozno-uvoznih firmi, a o vrhovima kulture, stvaralaštva, umetnosti pa i nauke priča se samo o vikendu i praznicima kad se ti dični Evropejci od jedino važnih poslova odmaraju. Naša primedba Jergoviću je da uz njega ima još mnogo, pa i dve-tri decenije starijih, jugoslovenskih pisaca, kao što su Dragoslav Mihailović, Mladen Markov, Milisav Savić, David Albahari, Mihajlo Pantić... i dakako Laslo Vegel, naš sagovornik. Svi su oni jugoslovenski pisci jer ih čitaju i vole jugoslovenski čitaoci, publika koja je od Ohrida do Bleda učila istovetno Pregled jugoslovenskih književnosti, a to je, nažalost - i jedina čitalačka publika.

Pobednička predstava na Sterijinom pozorju i roman Neoplanta ili Obećana zemlja, samo su povod za razgovor, pogotovo za beogradski nedeljnik čije se nove generacije čitalaca možda i ne sećaju Tribine mladih, Uj Symposion, pokošenog polja vojvođanskih pesnika (Voja Despotov, Vujica Rešin Tucić, Boško Ivkov, pa i Aleksandar Tišma, možda i Miroslav Antić...), ne znaju ono najvažnije o duhu vojvođanskog podneblja, sem iz pesama Zvonka Bogdana i Balaševićevih balada

Kako je tekla vaša životni reka od osporavanih Memoara jednog makroa, kojima je i sam Aleksandar Tišma pomogao da se pojave u knjižarama, preko zabranjivanog časopisa Uj symposion (Nova gozba) do ovih dvadesetak vaših knjiga?

Da, dugačak je bio moj put do romana Neoplanta ili Obećana zemlja. Došao sam u Novi Sad 1956. da bih se upisao u gimnaziju. Kada sam se upisivao, u junu, gimnazija se još zvala Pap Pal, ali je već u septembru kada je počela školska godina preimenovana u Moša Pijade. Ako se ne varam, danas se zove Svetozar Marković i nije više ni na starom mestu u Futoškoj ulici, nego u centru, u NJegoševoj. Došao sam biciklom sa ocem iz Srbobrana i posle upisa otac mi je pokazao zgradu Banovine, koju je i on gradio sa dedom. Naime imali su zaprežna kola, pa su transportovali zemlju na gradilište, koje je tada bila močvara. On od 1937. nije video tu zgradu koju je gradio, video je prvi put te 1956. Naslonjen na bicikl, nije mogao da se načudi koliko se grad izmenio. Ja sam u tu zgradu, koju je moj otac gradio, prvi put ušao posle 2000. Uveo me jedan funkcioner, koga sam poznavao iz opozicionih vremena devedesetih, zajedno smo zviždali na novosadskim ulicama. Hteo je da mi pokaže svoj kabinet, i ponudio me viskijem. Ja sam onda pomislio na mog dedu i na oca, pa sam se zadovoljio kafom i mineralnom vodom i odbio viski. Jer, pomislih, šta bi oni rekli na taj luksuz? Pobedili smo, rekao je moj drug i zadovoljno se uvalio u fotelju. I još od tada razmišljam šta znači ta reč pobeda, jer sam već tada imao osećaj da najteže tek dolazi. Iza mene su bile moralne ruševine, porušen je jedan svet, u kojem sam se socijalizovao, i video sam ispred sebe ruševine.

Ja sam stigao u Novi Sad kao tipično dete socijalizma. Nisam poznavao nikakav drugi svet. Roditelji su nerado govorili o prošlosti, ona je bila tajnovita i konfuzna. NJima je socijalizam bila poslednja nada, oni su bili osuđeni na optimizam. Sve u svemu, pripadam generaciji bez prošlosti, odrastao u svetu punom ideološke fraze i skrivenog vakuuma. Bio sam vodonoša u velikoj akciji izgradnje socijalizma. Prethodna generacija se mogla dičiti herojskim podvizima, heroji su rasli ko gljive, pa su postali borci i oni koji nisu omirisali barut. Bilo je lako i lepo identifikovati se sa pobedom, ali bilo je i razloga, jer je, s druge strane, u partizanskoj mitologiji postojao i duh evropskog antifašizma, koji danas dosta stidljivo spominjemo. Kao što vidite, ja sam imao dosta krivudavi, i uski put do romana Neoplanta ili Obećana zemlja.
Davno pre Neoplante, početkom devedesetih, u knjizi Život na rubu pisali ste i eseje o novosadskim ulicama i trgovima. Jedan pasaž je preuzet i u romanu.

Ah, da. Nekoliko stranica sam preuzeo iz te knjige, s tim citatom sam hteo da naznačim dugovečnost problema. Knjiga Život na rubu izdata je 1992, kada bi mnogi moji sugrađani i Dunav najradije nazvali Severnom Moravom. Knjiga izgleda kao brošurica i brzo je nestala, mada ne verujem da su je mnogi kupovali i čitali. Bila je nepopularna literatura, neki vrsta mementa, što u tadašnjoj euforiji nije bili pristojno čitati. I izgledala je kao neki samizdat. Aleksandar Tišma je napisao za nju jednu belešku. Sa Tišmom sam tada dosta šetao, on je već napisao kapitalna dela, ali ni on nije bio ovde poštovan, ni pre ni posle. Prvo je trebalo da ga Beograd prihvati i nagradi, pa smo tek onda i mi lalinski rekli: Pa dobro. To je tipično novosadski. Stalno se duriti na Beograd, ali ne ceniti sopstvene vrednosti.

Karakteristična priča o tome je priča o poslastičarnici Dornšteter. NJu je 1912. otvorio tipičan Srednjoevropejac, gospodin Jakob Dornšteter. To je bilo u Novom Sadu vreme velikih planova. Neposredno pre rata uveli su tramvaj, bilo je slavlje. Gradski oci su sanjali da ćemo stići i prestići Budimpeštu. Dornšteter je postala sjajna gradska kafana i poslastičarnica, nalik na bečke. Za vreme kraljevine ostali su nepromenjeni i vlasnik i ime poslastičarnice. Ali 1945. rukovodioci grada su bili revoltirani. Kakvo buržujsko gnezdo? Pa su poslastičarnicu nazvali Moskva. E, ali onda je došlo do sukoba Tito-Staljin. Gradski oci su ponovo revoltirani, kakav skandal u samom centru grada. Imamo mi i bliži bratski grad, pa neka se nazove Zagreb. A kad je došlo do rata sa Hrvatskom, tog čudnog rata u kojem navodno nismo ni učestvovali, već je bilo jasno da je ime Zagreb skandalozno. Tako je Dornšteter dobio novo ime: Atina. Tišma i ja smo predložili neka bude ponovo Dornšteter, ali mi smo bili sasvim beznačajne figure. Tu moju priču znao je Đerđ Konrad i jednom mi je u šetnji beogradskim ulicama pokazao na Hotel Moskvu. Kako to da su Beograđani ostali po starom imenu, jer Moskva je uvek bila Moskva. E to je razlika između Novog Sada i Beograda. Novi Sad je traumatizovan, uvek ima nekog straha, a najviše da ga nazivaju secesionističkim. Zabranjeno je da bude glavni grad, nego je administrativni centar Vojvodine. Kada sam to ispričao švajcarskim novinarima, oni su pukli od smeha. Pa i kantoni imaju glavne gradove, rekli su mi. To je smešno i apsurdno, jer u životu nisam sreo nijednog čoveka koji bi tražio da se Vojvodina otcepi od Srbije.

Ta poslastičarnica Dornšteter ponovo se pojavljuje i u pozorišnoj predstavi, u projektu i u režiji Andraša Urbana, najboljoj predstavi ovogodišnjeg Sterijinog pozorja?

Tačno. To je moj literarni topos. Urban je potpuno shvatio duh romana, i u scenskom smislu ga veoma produktivno dogradio. I njemu je uspelo da tu novosadsku traumu pokazuje, preko manjinske i prizme krvavog XX veka. A pod tom manjinskom prizmom ni Urban ni ja ne podrazumevamo neku getoizovanu manjinu, ili suženi horizont, nego suprotno, to je seizmograf, koji hiperosetljivo reaguje na nove pojave. Možda prerano, pa neki misle da je i nepotrebno.

Spominjete manjinski habitus kao seizmograf. U svojim esejima pisali ste o manjinskom osećaju koji udvostručuje svet. Da li je to memento za manjine, ili apoteoza, pohvala?

I jedno i drugo. U mojim očima biti manjinac to znači uvažavati složenost identiteta, naročito u današnjim okolnostima, kada se disciplinuje identitet, pre svega nacionalni, naravno. To znači poznavati teren ničije zemlje, i zadovoljiti se time da njegovi koreni ne vuku ka zemlji, nego ka nebu. To znači dvostruko toliko raditi i uraditi, da bude primećeno. I u slučaju kada bismo imali najbolji ustav, najbolje manjinske zakone, i kad bismo se u stvarnosti svega toga pridržavali... i onda biti manjinac znači imati nekakvu nevidljivu prepreku. A to nije sve. Pravo pitanje je kako da se od te prepreke stvori vrlina. To je cilj.



Otme vam se i da nazovete blagoslovom to viđenje kroz dvostruko ogledalo, jer za vas sve što postoji, poseduje dva imena.

I zbog toga se pozivam na otvorenost manjinskog bića. Ja sam u knjizi Život na rubu citirao jednu hasidsku priču, u kojoj se vernik obratio Bogu rečima: Gospodaru sveta, molim te, spasi Izrael. Ako pak to ne želiš da učiniš, molim te spasi ostale narode. Taj citat sam ovako parafrazirao 1991. Gospodaru sveta, molim te spasi manjine. Ali ako je to izvan Tvoje moći i snaga, spasi većinu.

Da li je realni život na ovim prostorima prevazišao maštu pisaca?

Bojim se da je zaista prevazišao. Život je izgubio forme, ideje su izgubile značaj, kultura postala nepotrebna, a moć, pa i nasilje - poštovani. Književnost je potpuno potisnuta na marginu. Često se osećam kao smešni, mali Sizif. Uvideo sam da su danas potrebni partijski gladijatori, koji vode žestoku borbu o ničemu, ili o malim feudima. Ti meni Toplanu, ja tebi Vodovod. Ti meni Informatiku, ja tebi Spens. O tome raspravljaju i u Novom Sadu, gde je nasilje uzeo toliko maha da je Novi Sad postao najopasniji grad u Srbiji, i gde je neophodna jedna velika kulturna tranzicija. Bez toga nema ni demokratije, ni ekonomskog boljitka.

Da li je ovaj slom kulture i društva u Srbiji gori od onog iz crnih devedesetih, kad smo još imali nade?

U našoj tranziciji je najproblematičnije to što je nasledila iz socijalizma ono što je najgore, a preuzela od kapitalizma isto ono što je najgore. I brutalnost je postala pihtijasta. Ja sam se u tome veoma teško mogao snalaziti. Zavideo sam nekolicini publicista koju su u 90-im hrabro, pa često po cenu velikih rizika demistifikovali tu vlast. To je ono što je iz prošlosti ostalo lepo. Ali ja nisam umeo tako da pišem, jer je u meni živeo taj skeptični, autorefleksivni duh književnika. Odlazio sam na dosta demonstracija, gde su ljudi zviždali, i u horu vikali crvena banda, a ja nisam vikao. S jedna strane zato što sam mislio da se ne radi o crvenima, a sa druge strane iz pristojnosti nisam hteo ni za koga da kažem da je banda. Ali sam zviždao. Mislio sam da zvižduk najbolje izražava bol i tugu, ali i revolt. Rezultati takve moje distance su dnevnici. Prvi je Vitgenštajnov razboj, nežni dnevnički zapisi o početku ratova u Hrvatskoj i u Bosni. Sve to je počelo nekako čudno. Šetao sam u Budimpešti kada sam čuo da kolporteri viču: Rat u Sloveniji. Tada su nas Mađare iz Vojvodine nazvali Jugosima, a u Novom Sadu na mitinzima su već rekli da smo se doselili u Vojvodinu 1965. i da nemamo ovde šta da tražimo. Odmah sam odjurio kući, da budem sa decom. Nije to bio pravi rat, ali i takav je ubrzo usledio. Ja u toj situaciji jednostavno nisam imao snage za književnost. Pisati roman o tragičnoj sudbini ljudi, i gledati na ulici maskirne uniforme, i slušati vesti o tome kako paravojne jedinice ubijaju civile to je bilo nespojivo za mene. Tako sam započeo da pišem dnevnik, kao da sam znao da će većina ovo vreme brzo zaboraviti. Otpušten sa radnog mesta, zaboravljen od prijatelja, nisam bio učesnik javnog života, ali sam mogao da budem bar svedok. Nisam izabrao situaciju Stendalovog junaka Fabrisa del Donga, koji je bio zaljubljen i na jednoj poljani skupljao cveće, ali je čuo i pucnjave topova. Godinama kasnije saznao je da je tad bio u blizini bitke na Vaterlou, i bilo mu je jako žao što nije bio svedok svog vremena. Hteo sam da budem bar svedok, a svedok je neugodan. Svakog dana sam pisao. Od aprila 2000. pišem dnevnik ponovo. Redovno, skoro svaki dan. I danas sam samo svedok. Dosad su objavljena dva toma pod nazivom Ispisivanje vremena, u međuvremenu. Ali sam stigao sa objavljivanjem samo do 2004. Dva toma. Ostali tomovi čekaju u rukopisima. Romane, eseje, na mađarskom jeziku objavljujem u Mađarskoj, ali sam mislio da na mađarskom jeziku te dnevnike treba objaviti baš ovde u Vojvodini. To je teže nego na nemačkom objaviti neke knjige. Na srpskom imam malo više šansi u Vojvodini.

Normalno, tu je sa malim razlikama, ali ipak postoji pluralizam, a u manjinskim zajednicama zbog nedostatka kritičke mase, vlada kanonizirani jednopartijski sistem. I tu nema pardona. Ne čudim se tome, mi živimo u vremenu kada se ljudi zaklinju u tradiciju, a beže od svoje prošlosti. To je vreme preletača. Postoji orvelovsko stalno ponovno pisanje istorije, u tome prednjači politička klasa, a istoriju piši preletači, jer parafraziram Danila Kiša oni su uvek pobednici. Na Zapadu nijedan političar od državničkoga formata nije tako osetljiv i osvetoljubljiv kao kod nas jedan provincijski političar. Taj non-fiction period je završen kod mene sa Eksteritorijumom, koji baš ovih dana izlazi na nemačkom jeziku. Taj, ajde da kažem žanrovski eksperiment, pisan je odmah nakon NATO-bombardovanja. To je samo okvir, nije me interesovala velika politika, nego svakodnevni život ljudi oko mene. Moje zablude, istorija moje porodice. Tada mi je majka prvi put pričala o masovnim grobnicama Mađara, i ja sam u jednoj potresnoj situaciji promišljao svoj život na ničijoj zemlji, moje izgubljene ideale, nepotrebne zablude. Eksteritorijum je pre svega obračun sa samim sobom. Za vreme bombardovanja ponovo sam čitao Stendala, mog najomiljenijeg pisca, koji je strasno prikazao sve izgubljene iluzije, a HH vek jeste proizvodio iluzije i utopije, da bi ih brutalno uništio. Tako je bilo i 1968, tako je bilo i 1989. Koliko sam se nadao u Evropu, i na kraju sam ostao evropski bastard. Brisel mi često liči na tvrđavi iz Kafkinog romana. Ali ne mogu biti ni protiv Evrope, jer onaj tabor želi još mračniju tvrđavu. Bez prozorčića. Pa gde sam onda ja? Ponovo na ničijoj zemlji.

Govorite o ničijoj zemlji, a ujedno strasno branite Vojvodinu.

Možda da ta dva pojma nisu ni tako daleko. Ja sam autonomaš, pre svega u kulturnom smislu. Vojvođansko društvo je složeno, sa puno različitosti, a složenost iz različitosti je uvek lepa. U jednopartijskom sistemu sam bio veoma kritičan prema vojvođanskim funkcionerima, ali u 90-im sam i u političkom smislu postao zagovornik autonomije Vojvodine. Zato što su antiautonomaši pokazali svoje pravo nedemokratsko lice. Meni je demokratija važnija od autonomije, ali moram dodati da je u liberalnu demokratiju uvek ugrađena i ideja autonomije.

Koliko može umetnost da pripomogne buđenju iz ravnodušnosti? A šta može nezavisni mislilac i stvaralac?

Sada ništa. Mi smo obična ikebana ispod stola slobodnog tržišta. Ako će se pod okriljem tog oligarhijskog kapitalizma, sa teškom mukom formirati jedna prosvećena srednja klasa, onda bar nešto. Danas je sve u rukama partija. Jednom sam pisao nešto o Kantu, ali ruke su mi stale. Naći će se neko ko će me pitati kojoj partiji pripada taj Kant. I ako bih mu kazao da nije ni u jednoj, onda ću dobiti odgovor: Pustite ga, njegove knjige nećemo podržati! A ni vas, ako ga mnogo spominjete.

I na kraju, hoće li nas konačno ubiti, dokrajčiti ovaj konformizam?

Već nas je dokrajčio. Čudo će nas spasti. Ali i to treba zaslužiti.

Beg od stvarnosti

Kako se, po mišljenju pisca Vitgenštajnovog razboja i Eksteritorijuma, prihvata ova realnost - da li previše ravnodušno i apatično?

Naše društvo već decenijama beži od stvarnosti. Ravnodušnost i apatičnost su samo maska toga bekstva. LJudi se prave apatičnim da bi bežali od odgovornosti. Kao pisac mislim na to da je - kako je rekao Alber Kami - stvarnost kao vatra, ako se suviše približimo, izgorimo, ako se suviše udaljimo, onda se smrznemo.