Dostojanstveno stari samo rokenrol

Foto Dejan Živančević

Godinama smo čekali početak rada nove zgrade Jugoslovenske kinoteke u Uzun Mirkovoj ulici. Iz godine u godinu smo je čak i više puta otvarali. Ponekad se činilo da nikada nećemo dočekati taj trenutak, zbog brojnih peripetija koje su proces rada na toj zgradi pratile. Danas je situacija sasvim drugačija.

Radoslav Zelenović odgovorno je ime zbog kojeg ta zgrada sada predstavlja jedno od najvelelepnijih zdanja u centru grada. Dočekuje nas u svom kabinetu, posve komotnijem od ranijeg. Pokazuje nam sa ponosom kancelarije za sastanke, konferencije, za rad svojih saradnika. Sa još većim zadovoljstvom, rekli bismo, sprovodi nas kroz galerijske prostore, bioskopske dvorane, klubove Tek se u njemu vidi ushićenje dok nam pokazuje neke od relikvija koje Kinoteka čuva, a koje su počasno istaknute, poput Limijerove kamere, aparata za projekciju pokretnih slika s početka 20. veka, izložbu starih fotoaparata, kostima iz starih fundusa, sobe u kojoj su uredno jedan do drugog poređani svi aparati kroz koje prolazi filmska traka od snimanja do projektovanja u bioskope, te posve novu android aplikaciju, zahvaljujući kojoj slike na panoima oživljavaju Čista magija, za koju je vredelo boriti se svih ovih godina. Gospodin Radoslav Zelenović slaže se s tim.

NJegov mandat istekao je u oktobru prošle godine, i od tad je u statusu vršioca dužnosti do izbora novog direktora Jugoslovenske kinoteke koji treba da se odabere na jesen, kako kaže, po formiranju novog Upravnog odbora. Golem posao obavio je sa pozicije direktora tokom 22 godine rada u Kinoteci, sa svojim saradnicima koje u razgovoru često i rado ističe. Funkcija vršioca dužnosti, veli, nije dobra, jer iz nje i ne može dugoročno da se planira. Ali kako neće konkurisati ponovo na mesto direktora, tako će mirne duše dočekati svog naslednika. Duge su bile dve decenije borbe za sve ono što Kinoteka danas predstavlja. A u razorenoj kulturnoj sredini njen značaj je ogroman.

Već s mojim dolaskom s Kosova polja u Beograd šezdesetih godina i prvih ušunjavanja u Kinoteku, znao sam da će moj život biti vezan za tu zgradu, ali nisam verovao da će tako i zaista biti. Jer kada počinjete da ostvarujete neku svoju viziju, vi ne znate koliko će to da traje, koliko će da vas košta i šta je konačna cena u svakom pogledu. Nema tog računovođe koji može da vam izračuna koliko košta san. A ja sam ulaskom u zgradu počeo da vrtim svoju odjavnu špicu, koja evo sada ističe. Čitav radni vek bio je posvećen samo filmu i ja imam običaj da kažem da je moj život bez filma bio poprilična greška. Srećom, bilo je ovako kako jeste, kaže Radoslav Zelenović na početku razgovora za NIN.

Primer vašeg rada tokom svih ovih godina pokazuje da se mnogo toga može postići ličnim entuzijazmom?

Biti samostalan nije bilo lako u vremenima kada se ovo gradilo, a sve se oko nas rušilo. Zatvarale su se institucije kulture, bioskopi Danas sam ponosan što sam ostao svoj. Međutim, važnije od moje samostalnosti je što je tokom svih ovih godina Kinoteka ostala potpuno netaknuta. Za nju se ne vezuju nikakve političke konotacije, nikakve ideje nisu odavde plasirane dalje. Ničim je nismo iskompromitovali, ni idejno, ni građevinski, ni finansijski. A oko ovog prostora su se vrtele velike pare. I ko god dođe iz sveta misli da je zgrada koštala između 25 i 30 miliona evra.

A koštala je?

Koštala je 5.150.000 evra. Ovo je veliki sistem. Kad pukne i kad se uruši, uruši se sve. Pritom, nije ovo bila naša jedina briga. Imali smo mnogo veću brigu koja se zove Arhiv. Sačuvali smo i Muzej u Kosovskoj, gde je skinuta tabla. Pitam se samo šta bi bilo da je skinuta tabla Partizana ili Zvezde? Svi bi bili tamo A ta tabla ni dan-danas nije vraćena, jer smo izgubili spor. To što mi čuvamo, neobnovljiv je resor i kada propadne povratka nema.

Zbog čega se ljudi ne bune. Zbog čega je kulturna javnost toliko pasivna?

Ove godine smo obeležili 65 godina Kinoteke, a to je prošlo gotovo neopaženo. Na javnom servisu to čak nije bila ni vest! Kada su nastali problemi sa Kinotekom, Milena Dravić je bila očajna, LJuba Tadić je hteo da legne ispred ulaza da niko ne može da uđe, pojedinci su pisali peticije i na tome se sve završilo. Priznanja katkad stižu i kasnije. Dobio sam prošle godine nagradu grada Beograda i predsednik me odlikovao Sretenjskim ordenom trećeg stepena. Ali prava priznanja drukčije izgledaju. Kada je Rumunka Herta Miler dobila Nobelovu nagradu za književnost, u jednom intervjuu je kazala da je u mladosti, od sedamdesetih do devedesetih, prozor u svet bio filmski program RTS dok sam bio direktor. I to je fantastično! LJudi koji dolaze iz sveta vrlo dobro znaju šta je Kinoteka.

Za 22 godine rada, promenilo se mnogo ministara kulture. Kako ste sarađivali sa njima?

Ni sa jednim ministrom nisam imao problem. Svi su uzimali Kinoteku kao primer kako treba da se radi. Meni se čini da bi koncept kakav je uspostavila Kinoteka mogao da bude primenljiv i za neke druge nacionalne institucije, a tu pre svega mislim na odvajanje arhiva od centralne zgrade. Arhiv je samostalna jedinica u kojoj se čuvaju filmovi. Stranci su zapanjeni što postoji tako nešto sačuvano u Beogradu, poput Limijerove kamere, na primer. Još više su zapanjeni što njihovo nasleđe čuvamo kao i svoje. Mi smo tako ujedinjene arhivske nacije, jer čuvamo filmove iz više od 130 nacionalnih kinematografija u svetu, a malo ćete takvih primera naći drugde.

Kakav vam je danas osećaj?

Otići ću a ostaje neka vrsta radosti. Po čemu je poznata Kosovska ulica? Po muzeju Kinoteke! Po čemu sve više postaje poznata Uzun Mirkova? Opet po muzeju Kinoteke! Te stvari se stiču lako, ali nikako ne bi smeo da se izgubi bilo koji segment Kinoteke. Kinoteka bez Kosovske nije Kinoteka! Ne postoji ozbiljan čovek koji se bavi filmom, koji svoju edukaciju nije prošao u Kosovskoj ulici. Ako je tako, šta je problem da se to proglasi kulturnim dobrom? Zašto to ne bi bilo zaštićeno kao spomenik kulture i da rešimo sve probleme za taj prostor. Kosovska i njen značaj biće u tome što ćete tamo moći da vidite film u njegovom izvornom obliku, na filmskoj traci.

Šta ćete po odlasku?

Počeo sam da pišem knjigu Kako su nam oteli Kinoteku, ali nisam siguran da li treba uopšte da je završim. Jer je ozbiljno pitanje koga to zanima? Možda ću tu da imenujem neke koji su hteli da rasparčaju ili udome Kinoteku nekom drugome. Ali, isuviše sam mator da bih se plašio. I ne treba zapamtiti život po rizicima koje nismo prihvatili. Za one koje smo prihvatili, znamo njihov ishod. O čemu bih ja danas pričao, da 1992. godine nisam došao u Kinoteku?

Tokom vaših mandata, Kinoteka je promenila istoriju srpskog filma. Otkriveno je mnogo toga, za šta se mislilo da je izgubljeno. Na koje otkriće ste najponosniji?

U jednom trenutku, imali smo kinematografiju koja je po svim parametrima počinjala sa Slavicom 1947. godine. Film Karađorđe nije ni postojao, a Rudareva sreća, Grešnica bez greha, S verom u Boga... bile su tek male rolne. To su sada sve filmovi na filmskoj traci, obrađeni i ozvučeni. Uložen je veliki napor. Ne samo da smo time promenili istoriju filma, već smo dokazali da datira od 1896. godine, jer je tog dana u Beogradu i na Balkanu prikazana prva filmska projekcija. Uvek ću se sećati 16. jula 2003. godine. Saša Erdeljanović (upravnik Arhiva, prim. aut.) i ja u Beču, sedimo i gledamo operatera dok ušnirava film za koji mi mislimo da je Karađorđe Ne možete da zamislite ushićenje kada smo videli prvi kadar i shvatili da jeste! Onda smo shvatili da su tu, sem Karađorđa, još mnogi filmovi. Bio je petak popodne, i operater je hteo da ide, a mi smo ga zamolili da nam otvori još dve rolne koje su stajale sa strane. On je tvrdio da je u pitanju neki mađarski film, i Saša je bio uporan to da vidi. Ispostavilo se da nije nikakav mađarski film, nego drugi naš film Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi! I stalno razmišljam šta bi se desilo da je čovek bio do te mere nestrpljiv, a da mi nismo bili do te mere uporni. Te dve rolne bi ostale tu i čekale još osamdeset godina, da ih neko nađe. Siguran sam da će i ostali filmovi, za koje znamo da postoje, jednog dana biti otkriveni. Mi važimo za Kinoteku koja sarađuje i daje filmove drugima, jer smo osetili tu radost šta znači posle 85 godina prisustvovati trenutku u kome otkrivate da postoji nešto za šta su svi mislili da je zauvek izgubljeno. Ne postoje izgubljeni filmovi. Oni su tu negde i samo vas čekaju da dođete da ih pronađete.

Zakoni su protiv institucija

Kako to da su tek pojedinci pomagali?

Niko nikada nije došao od sponzora sam. Recimo, niko nije došao iz Američke ambasade, a njihove filmove najviše čuvamo. Dolazili su Italijani, Francuzi su nam pomogli da sagradimo depo, Japanci su nam donirali montažni sto koji je promenio arhivistiku na ovim prostorima. Svi oni su procenili značaj Kinoteke i dolazili sami. Problem je međutim, druge vrste. Zakoni naši su protiv institucija kao što je Kinoteka. Primera radi, supruga Saše Petrovića je posle smrti ostavila Kinoteci 50.000 evra, kako bismo napravili nove kopije njegovih filmova. Tri dana posle toga, iz ministarstva finansija je došlo da moramo da uplatimo 1.200 evra, kao porez na poklon. Mi smo institucija koju finansira Ministarstvo kulture. I kada dođemo u tu situaciju da nam trebaju pare, mi ih potražujemo od njih, onda ministarstvo traži od ministarstva finansija, pa oni vrate ministarstvu kulture, pa ministarstvo daje Kinoteci, a mi vraćamo ministarstvu finansija!

Teška birokratija!

Mnogo veliko zamešateljstvo. Na 80 filmova, izgubili smo mogućnost da napravimo kopije za još 15, zbog poreza.