Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   25.11.2017. 10:27
 НАСЛОВНА    АРХИВА    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА   НИН трибина   КОНКУРС 
 
Јелисавета Благојевић филозофкиња
Ново лице тоталитаризма

Постали смо политички импотентни, апатични; чини нам се да промене нису могуће и пристајемо да будемо послушни, употребљени и искључиви. Ипак, наравно да се ствари могу мењати, али за то нам је потребна нова врста политичке имагинације



Као професорка на Факултету за медије и комуникације Универзитета Сингидунум, Јелисавета Благојевић своје студенте уводи у теме горуће за друштво, трудећи се да их освести као одговорне појединце, било да је реч о савременој политичкој филозофији, критичком мишљењу, родним студијама, queer теорији или студијама културе и медија. Темама из ових области бавила се у више стручних чланака, као и књига, а тренутно приводи крају рукопис насловљен Политике немисливог: увод у нефашистички живот, у издању факултета на коме ради.

„Поднаслов је преузет из предговора енглеског издања Делезове књиге Анти Едип, писао га је Мишел Фуко, нагласивши у њему да би алтернативни наслов те књиге могао да буде Увод у нефашистички живот“, започиње причу Јелисавета Благојевић. „Овај мотив који се дакле односи на критику савремених облика фашизације друштва покушавам да пренесем на време у коме ми живимо и на овај овдашњи контекст. Теза је да се фашизам или фашизми доста добро ’држе’ у времену у коме живимо и важно је, иако не и довољно, да се притом узме у обзир континуитет са фашизмом каквог га знамо из 20. века. Фашистичка идеологија коју смо везивали за 20. век и Други светски рат можда и јесте престала да постоји, али је фашизам мутирао и нажалост постао део наших свакодневица у неолибералном капиталистичком свету. Ово се може препознати како у неким нашим свакодневним ставовима и понашањима, тако и у институционализованим моделима организације друштва и заједница уопште. Савремено лице фашизма чини ми се изузетно опасним – постао је готово невидљив“.

Као шта, на пример?

Када кажем институционализован, мислим пре свега на његову општеприхваћеност и распрострањеност. Симболичке мреже у оквиру којих се субјективирамо чине нас искључивим, затвореним и насилним. На пример, једна наизглед сасвим обична ствар о којој врло често и не размишљамо, а о којој пишем у књизи и која иде у прилог овој претпоставци, јесте и то да се сви стидимо слабости, како сопствене тако и слабости других. Нерадо се с њом суочавамо. Презир према слабости, према немоћи, врло лако прераста у обрачун са онима које систем вредности и поредак у којем живимо таквима означава. Ово је само један пример, има их много. Иако је либерални идеолошки модел донео много еманципаторских идеја, заправо је у дослуху са капитализмом произвео различите врсте нетрпељивости. Ових дана се обележава 19 година од злочина у Сребреници... А ми и даље као друштво о томе ћутимо. Постали смо политички импотентни, апатични; чини нам се да промене нису могуће и пристајемо да будемо послушни, употребљени и искључиви. Ипак, наравно да се ствари могу мењати, али за то нам је потребна нова врста политичке имагинације – неко немисливо.

И то су политике немисливог?

Под политикама немисливог подразумевам ту повезаност мишљења и политике, њихову међузависност; неопходно је да поново промислимо и одредимо политику. Оно што у свакодневном говору зовемо политиком – институционални живот, партијска устројства, различите врсте менаџерисања и организовања друштвеног живота, сукобе интереса различитих идентитетских формација, односе моћи – јесте заправо, по речима Жака Рансијера, домен полицијског.
Политика је много шири појам, који обухвата целокупни друштвени живот и као таква непрестано се мора промишљати и поново изумевати.

Кад већ говоримо о јавном мишљењу, да ли је просечан грађанин у Србији данас у стању да има став о нечему, поред толико контрадикторности које медији сервирају?

Сваки грађанин је просечан. То је одређење грађанина и тековина либерализма. Ипак, контрадикторности нису нужно лоше, оне могу изоштравати нашу способност да критички мислимо. Верујем да је много већи проблем ово „медијско сервирање“. Улога медија у савременом свету је исувише велика и не смемо дозволити да буду полигон заглупљивања, лошег укуса, личних промоција, услужних уредника, колумниста, коментатора и аналитичара. То је напросто погубно и недопустиво за једно друштво које тежи да буде озбиљно и да га таквим виде и други.

Може ли се за српско друштво онда рећи да је хаос преовлађујућа дефиниција јавног говора?

Говор је увек јавни, али није увек гаранција постојања јавне сфере – простора у којем се сучељавају ставови и размењују идеје, што свакој заједници даје шансу да се унапређује и мења. С друге стране, кад кажете хаос, претпостављам да мислите на колоквијално значење термина у смислу нереда и насумичности. Али у математици и друштвеним наукама, теорије хаоса се пре свега односе на сложене системе који јесу непредвидљиви, али су и прилично уређени, унутар којих влада нека врста равнотеже и који, штавише, могу да нам помогну да о стварима мислимо из другачије перспективе, наиме, особине хаотичних система могли бисмо да искористимо за промишљања недовршености, отворених крајева, могућности отпора и сл. Дакле, нисам сигурна да је „хаос“ тај термин који бих изабрала да опишем оно што нам се дешава. Пре мислим да су наши проблеми склоност ка тоталитарном, као и вишевековни „окамењени“ конзервативизам. Између осталог, једна од последица тога је и то да не умемо да се размењујемо, да разговарамо и да се договарамо – и то посебно у ситуацијама када нисмо истомишљеници. Ово друго - да се дивимо томе колико се сви слажемо, одлично нам иде. Код нас су те ствари прилично упрошћене – или мислиш исто што и ја, или не разговарам с тобом и настојим да те дисквалификујем као могућег саговорника или саговорницу. На томе мора да се ради. Напор да се комуницира са неистомишљеницима је нужан услов постојања заједнице и политичке културе. Погледајте, на пример, шта се дешава у вези с поплавама. Ја нисам била ту у то време, и тај „поглед са стране“ омогућио ми је да задржим дистанцу. Људи су када се то десило показали невероватну способност да се, када је то неопходно, самоорганизују и истовремено готово дирљиву солидарност и одговорност за друге. Тога је данас тако мало. Међутим, истог тренутка је то претворено у некакав тоталитарни поклич – или си са нама или те „спаљујемо“. Тај и други такви „покличи“ чине нас тоталитарним друштвом које мора још много на себи да ради, а не хаос.

Да ли смо онда сведоци обезвређивања свега вредног у српском друштву?

У свим временима се говори о такозваном пропадању вредности, и увек се емитује жал за некаквим вредностима које су наводно биле праве, добре и исправне. То, међутим, само сведочи о чињеници да људи нису лако спремни на промене и да имају проблем да се суоче с оним што је ново и непознато, да се тешко прилагођавају, да то изазива забринутост, па чак и осећај губитка. Тачно је, парадигме се мењају – мењају се начини на које учимо, образујемо се, добијамо информације, повезујемо се, комуницирамо, али то није специфично само за наше друштво, и није нешто чега се треба само плашити.

Да ли у друштву спектакла живимо представе стварности, које немају везе са реалношћу?

Реалност јесте нека врста спектакла. Наше искуство је протетичко, спектрално, медијализовано, испосредовано… Идеја да је гранична линија између реалности и спектакла јасна, да као таква постоји, да је стабилна и да је ми познајемо, може бити изузетно опасна. Ипак, спектакуларно у спектаклима којима смо окружени јесте и то да један број људи заправо хоће да постане роба која не заслужује више него налепницу са ценом, док истовремено други чежњиво гледају у то „постајање робом“, прижељкујући га за себе.

Зашто је Србија „плодно тле“ за некомпетентност и послушност?


Ако сте, на пример, преписали свој докторски рад и захваљујући звању доктора наука, тј. компетенцији добили важну функцију у држави, не преостаје вам ништа друго него да будете послушни онима који су вам то омогућили. Тако сте заштићени и сигурни. Пристали сте на илузију сигурности, на уцену, пристали сте да радите у корист сопствене штете знајући  колико сте заправо некомпетентни. Људи су иначе склони да буду послушни ауторитету државе, партије, цркве, мишљењу јавности, јер је то наизглед једноставнији начин да се преживи: припадати, бити у сигурности већине. Зато увек с највише пажње и с будношћу треба ослушкивати оне који не могу и неће да се уклопе.



Кад сте већ споменули лажне докторанде, о њима не престаје да се прича. Како уопште коментаришете тај апсурд?

Урушавање образовања као и такозвано псеудообразовање једна је од важних тема у читавом свету. Тема „лажних доктората“ ми је на више начина значајна и изузетно ми је драго да постоји нека врста јавне дебате. Пре свега, и сама се бавим образовањем и део сам академске заједнице и стало ми је до тога да се академски стандарди преиспитају и унапреде, да се генерално та сфера побољша, уреди и добије значај и место које јој и припада. Верујем да је образовање изузетно важно и никако не смемо дозволити да постане предмет свеопштег подсмеха и багателисања, као што се то последњих дана дешава, нажалост, чини се, са разлогом. Изузетно поштујем то што је група људи који се баве академским послом одлучила да коначно изнесе на видело оно о чему се говори већ годинама, а нико ништа не предузима. С друге стране, плашим се да би неодговорни људи могли искористити и инструментализовати личну иницијативу и ангажман врло компетентних појединца и створити ново оруђе злоупотребе у сврху обрачуна са „идеолошким“ непријатељима, којима смо, нажалост, више него склони. Изузетно је значајно да се критеријуми и стандарди академских радова унапреде, да се стане на пут „плагирању“ јер то, између осталог, умањује домете и могућности целокупног друштва.

Домети друштва подразумевају и поштовање права. Наша земља се куне у владавину права, али колико су права мањина декларативна, на пример ЛГБТ популације?

Услов заједничког живота, за нас као заједницу, јесте у поштовању закона и заштити права свих. Однос према ЛГБТ заједници је само један пример, који је, а то је тема за себе, изузетно политизован у последњој деценији. Важно је да на ова и оваква питања одговарамо сви, укључујући и оне у чијим је рукама моћ.

Хоћете да кажете да су  је политизовање ЛГБТ сцене и њена нова видљивост, учинили мање интересантном?

Та сцена је и даље „затвореног“ типа, организована по принципу мање или више сигурних градских „оаза“, а бити део те и такве сцене чешће представља привилегију него реалну могућност за све. Али улог ове приче и није да буде интересантна. Оно што важи за видљивост или невидљивост ЛГБТ заједнице у неолибералном свету, важи и за сваку другу идентитетски артикулисану групу – залажемо се за видљивост и за признавање, да бисмо коначно постали део система, били безбедни, плаћали порезе, склапали бракове, били родитељи; као таква, ни ЛГБТ сцена као ни било која друга сцена те врсте, видљива или не, није интересантна. Ипак, важно је да се као друштво за то изборимо. Заправо, да, коначно, уколико то желимо, можемо да будемо досадни другима. Наши животи никада не смеју бити сведени на пуку забаву или јефтино политикантство. Они су све што имамо.



Драган Јовићевић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Ангела Меркел, немачка канцеларка

С моје тачке гледишта, шпијунирање савезника је губитак енергије

Прочитајте све мисли
bg