Novo lice totalitarizma

Kao profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum, Jelisaveta Blagojević svoje studente uvodi u teme goruće za društvo, trudeći se da ih osvesti kao odgovorne pojedince, bilo da je reč o savremenoj političkoj filozofiji, kritičkom mišljenju, rodnim studijama, queer teoriji ili studijama kulture i medija. Temama iz ovih oblasti bavila se u više stručnih članaka, kao i knjiga, a trenutno privodi kraju rukopis naslovljen Politike nemislivog: uvod u nefašistički život, u izdanju fakulteta na kome radi.

Podnaslov je preuzet iz predgovora engleskog izdanja Delezove knjige Anti Edip, pisao ga je Mišel Fuko, naglasivši u njemu da bi alternativni naslov te knjige mogao da bude Uvod u nefašistički život, započinje priču Jelisaveta Blagojević. Ovaj motiv koji se dakle odnosi na kritiku savremenih oblika fašizacije društva pokušavam da prenesem na vreme u kome mi živimo i na ovaj ovdašnji kontekst. Teza je da se fašizam ili fašizmi dosta dobro drže u vremenu u kome živimo i važno je, iako ne i dovoljno, da se pritom uzme u obzir kontinuitet sa fašizmom kakvog ga znamo iz 20. veka. Fašistička ideologija koju smo vezivali za 20. vek i Drugi svetski rat možda i jeste prestala da postoji, ali je fašizam mutirao i nažalost postao deo naših svakodnevica u neoliberalnom kapitalističkom svetu. Ovo se može prepoznati kako u nekim našim svakodnevnim stavovima i ponašanjima, tako i u institucionalizovanim modelima organizacije društva i zajednica uopšte. Savremeno lice fašizma čini mi se izuzetno opasnim postao je gotovo nevidljiv.

Kao šta, na primer?

Kada kažem institucionalizovan, mislim pre svega na njegovu opšteprihvaćenost i rasprostranjenost. Simboličke mreže u okviru kojih se subjektiviramo čine nas isključivim, zatvorenim i nasilnim. Na primer, jedna naizgled sasvim obična stvar o kojoj vrlo često i ne razmišljamo, a o kojoj pišem u knjizi i koja ide u prilog ovoj pretpostavci, jeste i to da se svi stidimo slabosti, kako sopstvene tako i slabosti drugih. Nerado se s njom suočavamo. Prezir prema slabosti, prema nemoći, vrlo lako prerasta u obračun sa onima koje sistem vrednosti i poredak u kojem živimo takvima označava. Ovo je samo jedan primer, ima ih mnogo. Iako je liberalni ideološki model doneo mnogo emancipatorskih ideja, zapravo je u dosluhu sa kapitalizmom proizveo različite vrste netrpeljivosti. Ovih dana se obeležava 19 godina od zločina u Srebrenici... A mi i dalje kao društvo o tome ćutimo. Postali smo politički impotentni, apatični; čini nam se da promene nisu moguće i pristajemo da budemo poslušni, upotrebljeni i isključivi. Ipak, naravno da se stvari mogu menjati, ali za to nam je potrebna nova vrsta političke imaginacije neko nemislivo.

I to su politike nemislivog?

Pod politikama nemislivog podrazumevam tu povezanost mišljenja i politike, njihovu međuzavisnost; neophodno je da ponovo promislimo i odredimo politiku. Ono što u svakodnevnom govoru zovemo politikom institucionalni život, partijska ustrojstva, različite vrste menadžerisanja i organizovanja društvenog života, sukobe interesa različitih identitetskih formacija, odnose moći jeste zapravo, po rečima Žaka Ransijera, domen policijskog.
Politika je mnogo širi pojam, koji obuhvata celokupni društveni život i kao takva neprestano se mora promišljati i ponovo izumevati.

Kad već govorimo o javnom mišljenju, da li je prosečan građanin u Srbiji danas u stanju da ima stav o nečemu, pored toliko kontradiktornosti koje mediji serviraju?

Svaki građanin je prosečan. To je određenje građanina i tekovina liberalizma. Ipak, kontradiktornosti nisu nužno loše, one mogu izoštravati našu sposobnost da kritički mislimo. Verujem da je mnogo veći problem ovo medijsko serviranje. Uloga medija u savremenom svetu je isuviše velika i ne smemo dozvoliti da budu poligon zaglupljivanja, lošeg ukusa, ličnih promocija, uslužnih urednika, kolumnista, komentatora i analitičara. To je naprosto pogubno i nedopustivo za jedno društvo koje teži da bude ozbiljno i da ga takvim vide i drugi.

Može li se za srpsko društvo onda reći da je haos preovlađujuća definicija javnog govora?

Govor je uvek javni, ali nije uvek garancija postojanja javne sfere prostora u kojem se sučeljavaju stavovi i razmenjuju ideje, što svakoj zajednici daje šansu da se unapređuje i menja. S druge strane, kad kažete haos, pretpostavljam da mislite na kolokvijalno značenje termina u smislu nereda i nasumičnosti. Ali u matematici i društvenim naukama, teorije haosa se pre svega odnose na složene sisteme koji jesu nepredvidljivi, ali su i prilično uređeni, unutar kojih vlada neka vrsta ravnoteže i koji, štaviše, mogu da nam pomognu da o stvarima mislimo iz drugačije perspektive, naime, osobine haotičnih sistema mogli bismo da iskoristimo za promišljanja nedovršenosti, otvorenih krajeva, mogućnosti otpora i sl. Dakle, nisam sigurna da je haos taj termin koji bih izabrala da opišem ono što nam se dešava. Pre mislim da su naši problemi sklonost ka totalitarnom, kao i viševekovni okamenjeni konzervativizam. Između ostalog, jedna od posledica toga je i to da ne umemo da se razmenjujemo, da razgovaramo i da se dogovaramo i to posebno u situacijama kada nismo istomišljenici. Ovo drugo - da se divimo tome koliko se svi slažemo, odlično nam ide. Kod nas su te stvari prilično uprošćene ili misliš isto što i ja, ili ne razgovaram s tobom i nastojim da te diskvalifikujem kao mogućeg sagovornika ili sagovornicu. Na tome mora da se radi. Napor da se komunicira sa neistomišljenicima je nužan uslov postojanja zajednice i političke kulture. Pogledajte, na primer, šta se dešava u vezi s poplavama. Ja nisam bila tu u to vreme, i taj pogled sa strane omogućio mi je da zadržim distancu. LJudi su kada se to desilo pokazali neverovatnu sposobnost da se, kada je to neophodno, samoorganizuju i istovremeno gotovo dirljivu solidarnost i odgovornost za druge. Toga je danas tako malo. Međutim, istog trenutka je to pretvoreno u nekakav totalitarni poklič ili si sa nama ili te spaljujemo. Taj i drugi takvi pokliči čine nas totalitarnim društvom koje mora još mnogo na sebi da radi, a ne haos.

Da li smo onda svedoci obezvređivanja svega vrednog u srpskom društvu?

U svim vremenima se govori o takozvanom propadanju vrednosti, i uvek se emituje žal za nekakvim vrednostima koje su navodno bile prave, dobre i ispravne. To, međutim, samo svedoči o činjenici da ljudi nisu lako spremni na promene i da imaju problem da se suoče s onim što je novo i nepoznato, da se teško prilagođavaju, da to izaziva zabrinutost, pa čak i osećaj gubitka. Tačno je, paradigme se menjaju menjaju se načini na koje učimo, obrazujemo se, dobijamo informacije, povezujemo se, komuniciramo, ali to nije specifično samo za naše društvo, i nije nešto čega se treba samo plašiti.

Da li u društvu spektakla živimo predstave stvarnosti, koje nemaju veze sa realnošću?

Realnost jeste neka vrsta spektakla. Naše iskustvo je protetičko, spektralno, medijalizovano, isposredovano Ideja da je granična linija između realnosti i spektakla jasna, da kao takva postoji, da je stabilna i da je mi poznajemo, može biti izuzetno opasna. Ipak, spektakularno u spektaklima kojima smo okruženi jeste i to da jedan broj ljudi zapravo hoće da postane roba koja ne zaslužuje više nego nalepnicu sa cenom, dok istovremeno drugi čežnjivo gledaju u to postajanje robom, priželjkujući ga za sebe.

Zašto je Srbija plodno tle za nekompetentnost i poslušnost?

Ako ste, na primer, prepisali svoj doktorski rad i zahvaljujući zvanju doktora nauka, tj. kompetenciji dobili važnu funkciju u državi, ne preostaje vam ništa drugo nego da budete poslušni onima koji su vam to omogućili. Tako ste zaštićeni i sigurni. Pristali ste na iluziju sigurnosti, na ucenu, pristali ste da radite u korist sopstvene štete znajući koliko ste zapravo nekompetentni. LJudi su inače skloni da budu poslušni autoritetu države, partije, crkve, mišljenju javnosti, jer je to naizgled jednostavniji način da se preživi: pripadati, biti u sigurnosti većine. Zato uvek s najviše pažnje i s budnošću treba osluškivati one koji ne mogu i neće da se uklope.



Kad ste već spomenuli lažne doktorande, o njima ne prestaje da se priča. Kako uopšte komentarišete taj apsurd?

Urušavanje obrazovanja kao i takozvano pseudoobrazovanje jedna je od važnih tema u čitavom svetu. Tema lažnih doktorata mi je na više načina značajna i izuzetno mi je drago da postoji neka vrsta javne debate. Pre svega, i sama se bavim obrazovanjem i deo sam akademske zajednice i stalo mi je do toga da se akademski standardi preispitaju i unaprede, da se generalno ta sfera poboljša, uredi i dobije značaj i mesto koje joj i pripada. Verujem da je obrazovanje izuzetno važno i nikako ne smemo dozvoliti da postane predmet sveopšteg podsmeha i bagatelisanja, kao što se to poslednjih dana dešava, nažalost, čini se, sa razlogom. Izuzetno poštujem to što je grupa ljudi koji se bave akademskim poslom odlučila da konačno iznese na videlo ono o čemu se govori već godinama, a niko ništa ne preduzima. S druge strane, plašim se da bi neodgovorni ljudi mogli iskoristiti i instrumentalizovati ličnu inicijativu i angažman vrlo kompetentnih pojedinca i stvoriti novo oruđe zloupotrebe u svrhu obračuna sa ideološkim neprijateljima, kojima smo, nažalost, više nego skloni. Izuzetno je značajno da se kriterijumi i standardi akademskih radova unaprede, da se stane na put plagiranju jer to, između ostalog, umanjuje domete i mogućnosti celokupnog društva.

Dometi društva podrazumevaju i poštovanje prava. Naša zemlja se kune u vladavinu prava, ali koliko su prava manjina deklarativna, na primer LGBT populacije?

Uslov zajedničkog života, za nas kao zajednicu, jeste u poštovanju zakona i zaštiti prava svih. Odnos prema LGBT zajednici je samo jedan primer, koji je, a to je tema za sebe, izuzetno politizovan u poslednjoj deceniji. Važno je da na ova i ovakva pitanja odgovaramo svi, uključujući i one u čijim je rukama moć.

Hoćete da kažete da su je politizovanje LGBT scene i njena nova vidljivost, učinili manje interesantnom?

Ta scena je i dalje zatvorenog tipa, organizovana po principu manje ili više sigurnih gradskih oaza, a biti deo te i takve scene češće predstavlja privilegiju nego realnu mogućnost za sve. Ali ulog ove priče i nije da bude interesantna. Ono što važi za vidljivost ili nevidljivost LGBT zajednice u neoliberalnom svetu, važi i za svaku drugu identitetski artikulisanu grupu zalažemo se za vidljivost i za priznavanje, da bismo konačno postali deo sistema, bili bezbedni, plaćali poreze, sklapali brakove, bili roditelji; kao takva, ni LGBT scena kao ni bilo koja druga scena te vrste, vidljiva ili ne, nije interesantna. Ipak, važno je da se kao društvo za to izborimo. Zapravo, da, konačno, ukoliko to želimo, možemo da budemo dosadni drugima. Naši životi nikada ne smeju biti svedeni na puku zabavu ili jeftino politikantstvo. Oni su sve što imamo.