Pa-pa proleteri

Foto Vesna Lalić

Na donošenje nikada liberalnijeg zakona o svetu rada, sindikati u Srbiji nisu imali nikakav uticaj. Napustili su socijalni dijalog, nemo zahtevali ostavku ministra, bezuspešno organizovali proteste, još bezuspešnije generalni štrajk. Istih dana Vlada je odlučila da minimalna cena rada treću godinu zaredom ostaje ista. I ništa. Ukratko, to bi bio rezultat rada srpskih sindikata i njihovog učešća u socijalnom dijalogu. I da sami nisu najodgovorniji, jer su godinama sistematski popuštali pred zahtevima dok nisu izazvali egzodus sopstvenog pregovaračkog uticaja, imalo bi smisla tražiti krivca. Ovako, kad je šteta već učinjena, celishodna jedino može da bude dijagnoza srpskog sindikalizma. I odgovori na pitanja: šta to od političkog uticaja sindikata u Srbiji pravi statističku grešku? Zašto odgovor sindikata nije adekvatan obilatim sindikalnim potrebama tranzicionog društva? Postoji li prostor sindikalnog delovanja uopšte i kakve su sindikati organizacije ako im nedostaju obe suštinske karakteristike - ucenjivački kapacitet prema vlasti i mogućnost da pokrenu širu socijalnu akciju?

Zakoni o radu, slični onome koji smo usvojili prošle nedelje, prošli su pored sindikata i u drugim postkomunističkim zemljama. Sem Slovenije. Jer u toj zemlji sindikati su odlučili da promene svoju dotadašnju ulogu transmisionog točkića koji je sprovodio u delo zahteve partije. Prilagodivši se novom uređenju shvatili su da im se sfera delovanja pomera izvan poslušništva. U Srbiji je svaka vlast, od Miloševića do danas, težila i imala svoj sindikat. Polutke i sindikalni nacionalizam, samo su simbolički označili kraj borbe koja je tek trebalo da počne. Ali, u trenutku donošenja novih zakona o radu i PIO, počinje nova era zloupotrebe levog korpusa. Takav privatni sindikat nije više neophodan vlasti koja ima sopstvene paravane - levičara i socijalistu na mestu ministra rada i socijaliste, penzionere i socijaldemokratiju, partnere koji u parlamentu srčano brane sve aspekte novih zakona. Kao u bosanskom loncu, vri od nedoslednosti u Narodnoj skupštini, kada dojučerašnji zastupnici krupnog kapitala (Demokratska stranka) bivaju najveći protivnici liberalnih odredaba koje će ubuduće uređivati odnos između sveta rada i kapitala. Reprezentativni sindikati, koji su se pobunili ni manje ni više od očiglednog ugrožavanja stečenih prava radnika, taman koliko su morali, optuženi su da u prljavoj igri sarađuju sa opozicijom. Sindikat je, dakle, izgubio pravo da se javno izjasni čak i o sindikalnim temama, jer je godinama paktirao i dozvoljavao da bude svrstan. Može se reći da ni dva koja učestvuju u socijalnom dijalogu u ime svih - Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati Nezavisnost - niko više ne doživljava ozbiljno, pogotovo ne samostalno.

Profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Vukašin Pavlović kaže da sindikati treba da imaju uticaj na partije, kao trejdjunioni na laburiste u Engleskoj ili nemački sindikati na SDP. (Italijanski sindikati, na primer, izuzetno su bliski strankama, ali je sindikalizam neupitan, kao i sledstveno njihov uticaj i sposobnost da mobilišu na akciju.) Ali naš problem je nekonsolidovan, nedovoljno stabilan partijski sistem. Sindikati čak i levim partijama služe kao ukras. A kod naših partija ne postoji jasna veza između programskih načela i interesa grupa koje zastupaju. Pa imate partije koje sebe nazivaju socijaldemokratskim i pretenduju na levu orijentaciju, a bez obzira na dobre namere rade u korist kapitala. One, međutim, pritom uspešno manipulišu sindikatima i civilnim društvom, čiji predstavnici pride takođe preterano vode računa o ličnoj koristi.
Pred izbore, partije se utrkuju da što više sindikata upišu na svoje liste. Neki su čak predlagali i sindikalne stolice u parlamentu, a samo retki predstavnici sindikata su se zaista i našli u skupštinskim klupama. Među njima Milorad Mijatović, bivši predsednik SSS Vojvodine i potpredsednik SSS Srbije, na listi SDPS, koji je podneo ostavku na sindikalne funkcije, ali njegovo učešće u vlasti nije dalo pozitivnog podstreka sindikalnoj borbi, ako jeste organizaciji kojoj pripada. U prethodnom sazivu parlamenta sedela je Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, koja ostavku na sindikalnu funkciju nije podnela za vreme poslaničkog mandata. Kad partije na listama teže da imaju sindikalne prvoborce, to je znak da sindikati nisu baš sasvim ostali bez uticaja. Paradoks je da se taj trend žrtvovanja sindikalaca sve gore odražava na prava radnika. Nesporno, sindikati treba da se bave politikom u onoj meri u kojoj je odnos kapitala i rada politika, ali šta motiviše predstavnika sindikata da uđe u poslanički klub stranke koja je, kako joj i ime kaže, po opredeljenju Liberalno-demokratska?

Predsednica ASNS kaže da joj nije milo što su sindikati prinuđeni da na listama partija ulaze u parlament, ali da tek tako oni dobijaju priliku da nešto i urade. Tvrdi da je LDP izabrala kada je shvatila da među programima partija nema neke razlike, što ilustruje primerom ministra Aleksandra Vulina, čiji bi idoli Marks i Engels imali pregršt primedbi na njegov ZOR. Često sam glasala suprotno poslanicima LDP-a, radila sam samostalno i bez pritiska. U parlamentu treba da sede predstavnici svih društvenih grupa, a sindikat je i posredno i neposredno deo političkog života. Osim toga, imala sam kancelariju kroz koju sam uspela da rešim stotine pojedinačnih problema radnika.

Profesor Pavlović, međutim, na prvo mesto sindikalnih problema ne stavlja političku manipulaciju, smatrajući je posledicom, nego rezervnu armiju radne snage na tržištu. Nije lako vreme za sindikate u društvu sa toliko nezaposlenih, potencijalno još jeftinijih radnika. Oni pate od nedostatka ne samo političkog, nego društvenog uticaja uopšte. I pod dvostrukim su udarom. Preživele stare industrije se gase, stara zanimanja nestaju, čak i ona koja su i dalje potrebna. Stalni tehnološki napredak čini da veliki broj ljudi iz klasičnih prelazi u sekundarne, tercijalne sektore, a sindikati ih ne prepoznaju. Drugo, od polovine sedamdesetih godina, odnos između kapitala i rada se bitno menja u korist kapitala, unutar koga nastaje sukob između dve frakcije - proizvodnog i predominantnog finansijskog kapitala, koji je osim na špekulativnu stranu usmeren i na luksuznu potrošnju i ratove. Na delu je fenomen koji se ne bavi temom proletarijata, nego prekarijata. Velikim brojem mladih ljudi, visokoobrazovanih, a bez perspektive, sa neizvesnim poslovima, i nezadovoljnih time što pripadaju većini kojom ekstremno bogata manjina upravlja. U statusu neizvesnog zaposlenja u EU je između 30 i 40 odsto ljudi. Očekivanje da će se u 21. veku broj radnih sati smanjivati, potpuno se preokrenulo.

Dramatična otpuštanja, fenomen od koga sindikati nisu amnestirani, jer su na njega neosetljivi, dramatično su smanjila i članstvo. I premda u svim sindikatima tvrde da svoje delatnosti finansiraju od članarine, sa značajnim razlikama među sindikatima, većina poseduje prostore koje izdaje i prima određene donacije. Sredstva sindikata, međutim, ne treba ni da budu predmet rasprave, jer logika nalaže da se bogatstvom sindikata meri težina tasa za protivtežu poslodavcu. Samo oni za koje se veruje da imaju dovoljno novca da izdrže štrajk ozbiljno shvataju poslodavac i država. Ni jedni ni drugi ne treba da znaju koliko dugo je sindikat u stanju da izdrži štrajk. Osim toga, autonomija finansiranja omogućava autonomiju delovanja, ali razjedinjenost srpskih sindikata usložnjava se čak i oko ličnih naknada za učešće u nadzornim i upravnim odborima.
Savićeva smatra da su novac kojim bi bio omogućen štrajk ili makar pretnja štrajkom i razjedinjenost sindikata glavni razlozi njihove slabosti. Ali ni sama ne skriva animozitete kad kaže da su dva reprezentativna sindikata uzurpirala prostor sindikalne borbe, a da u njoj ne daju rezultate. Iako su u obavezi, nama SSSS i Nezavisnost ne dostavljaju izveštaje sa sastanaka Socio-ekonomskog saveta, a Branislav Čanak čak napusti međunarodni skup ako se ja na njemu pojavim, ilustruje nepodnošljivost Savićeva.

Većina zaposlenih srećnika u Srbiji mislima je daleko od rizika sindikalnog organizovanja ili su članovi takozvanih kućnih sindikata, koji unutar kompanija funkcionišu mimo centrala. Osim rukovodstvu kompanija, za koje se pretpostavlja da u najvećem broju formiraju takve sindikate i njima upravljaju, usitnjavanje koristi još i Ministarstvu rada kod koga se svaka registracija plaća u vrednosti od oko 10 evra. Kad postanu pravna lica, takvi sindikati deluju samostalno i lako ih je držati pod kontrolom. Savić predlaže zato da inspekcija rada omogući ustavno pravo na sindikalno organizovanje svima. Sindikat je u većini firmi u Srbiji zabranjena kategorija, što se najbolje vidi u bankama. To svi znamo, ali inspekcija ne vidi.

Sve gora vremena za zaposlene i nezaposlene ne daju adekvatan podsticaj delovanju sindikata niti su proporcionalna snazi njegovog uticaja. Upravo suprotno, sa formalnim i faktičkim razbijanjem korpusa radničkih prava raspada se i jedino moguće uporište borbe za oporavak. Država, čije vlasti su se menjale često, ali ne i čvrsta namera da do kraja otvori sva vrata što lakšem prodoru slobodnog tržišta i krupnog kapitala, i sistemski je razjedinjavala sindikate. U uslovima promenjene strukture nacionalne ekonomije, nije se mešala u raspodelu imovine, zahtevala je registrovanje čak i grupe od tri radnika kao posebnog sindikata. Iako bi morala svake treće godine da preispita reprezentativnost najvećih sindikata, država to nije činila godinama. Sticanje reprezentativnosti učinila je praktično nemogućim (jer je za takvu odluku bio potreban konsenzus odbora koji čine po tri predstavnika Vlade, sindikata i udruženja poslodavaca), a sindikate međusobno nepomirljivim. Ubuduće, reprezentativnost će zavisiti od samostalne odluke ministra koji je dobio pravo da zaobiđe Odbor, ali i mogućnost da ispuni obećanje da će u socijalni dijalog uključiti više aktera, a metodom ukrupnjavanja sindikate učiniti jakim.

Brojnost i predrasude

Čak 24.000 sindikata postoji u Srbiji, ali taj broj, jasno je, ne znači ni veliko članstvo ni snažan uticaj. Oni se registruju u svim manjim firmama, a neretko i na inicijativu vlasnika i direktora koji tako osiguravaju kontrolu nad prostorom radničkih zahteva. Najveći broj, međutim, samo je deo centrale nekog od poznatih sindikata. Poslednja istraživanja o poverenju radnika u sindikate, rađena pre pola decenije, pokazala su da u borbu tih organizacija veruje jedna četvrtina zaposlenih. Pretpostavlja se da je broj onih koji danas veruju sindikatima manji od jedne petine. Kao što se pretpostavlja da članstvo u sindikatima u Srbiji ne čini više od 25 odsto zaposlenih. Sindikalno članstvo najbrojnije je u javnom sektoru - iznad 60 odsto, dok je u privatnom taj broj deset puta manji. Niska stopa sindikalne organizovanosti karakteristična je i za najslavnije evropske sindikate (u Francuskoj osam odsto), ali to ne umanjuje njihovu sposobnost da na proteste izvedu milione izvan sindikata. Pa je u Francuskoj kolektivnim ugovorima pokriveno 98 firmi, slično je i u Nemačkoj, a taj oblik pregovaranja osim u posttačerskoj Britaniji neuspešan je još samo u postkomunističkim zemljama.