НИН online

Миленко Срећковић, Покрет за слободу

Синдикати превише сарађују са странкама

Синдикати су били сагласни са уверењем да је било каква приватизација боља од друштвене својине, што је омогућило масовна уништења радних места

Фото Андреј Исаковић

Политички утицај синдиката је највише заснован на њиховим предизборним договорима са политичким странкама“, објашњава за НИН Миленко Срећковић, председник Покрета за слободу, који не спада у ред синдиката, али се окупља око помало заборављене идеје борбе за права радника и сељака. „С обзиром на то да су изгубили велики број чланова и да не могу сами себе да издржавају од чланарине, синдикати функционишу као невладине организације или као предизборни прилепак странака. На тај начин, покушавају да надоместе недостатак новца од чланарина или чак да прибаве личну корист синдикалном врху.“

Зашто синдикати нису у стању да мобилишу на синдикалну борбу чак ни када је реч о променама у радном законодавству?

Приватизација је уништила стотине хиљада радних места, па су и синдикати остали без великог дела чланства. Организовање ефектних протеста није јефтино и захтева инфраструктуру. Синдикати се, такође, суочавају са преовлађујућом апатијом и неверовањем у могућност промена, као и са чињеницом да немају претерано позитивну репутацију међу радницима, што је делимично последица антисиндикалне пропаганде, која увек иде у пакету са неолибералним реформама, а делимично је и сопствена кривица. Наиме, чини ми се да су синдикалне структуре претерано бирократизоване и инертне, и да у њима има отпора додатном ангажовању. Превише је синдикалне сарадње са политичким партијама које радницима нису симпатичне и које они не подржавају. Превише је и наивног уверења да ће се било шта постићи само преговорима.

Да ли сарадња са странкама подстиче утицај синдиката и отвара му простор деловања или су предизборне листе пука асимилација непријатеља?

Без обзира на јаку антисиндикалну пропаганду, синдикати и даље имају делимичну репутацију некога ко се бори за интересе радника и обичног народа. Стога је у интересу политичких партија да придобију синдикате, надајући се гласовима синдикалног чланства или макар стварању утиска да је њихов предизборни програм у интересу народа. Наравно, политичке партије нису озбиљно заинтересоване да раде у интересу радника, и зато свака власт спроводи реформе пре свега преко леђа радника, док тајкуни и привилеговани остају нетакнути. Властима је лакше да уђу у сукоб са радницима и синдикатима него са интересима тајкуна, послодаваца, и међународних привредних и финансијских институција. То наравно води ка стварању још већих друштвених неједнакости.

Како би требало да каналишу захтеве према носиоцима власти, а како да комуницирају са чланством, да би њихова снага била адекватна потенцијалу транзиционог друштва?

Пре свега, синдикати морају да развију већу солидарност и сарадњу између синдиката и радника у јавном и приватном сектору. Протести радника у приватном сектору најчешће нису имали никакву подршку радника у јавном сектору. Осим тога, сами синдикати треба да престану са обесхрабривањем сарадње међу штрајкачким одборима различитих фабрика и да своје активности подреде одлукама штрајкачких одбора, јер су они најдемократскији облик радничког удруживања. Треба да постану доследни у озбиљној критици свих појава које урушавају животни стандард радника како би заиста имали ширу подршку. Нажалост, многи синдикати су били сагласни са штетним уверењем да је било каква приватизација боља од друштвене својине, што је омогућило масовна уништења радних места и приватизацију зарад прања новца или присвајања атрактивних некретнина.

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар