Sindikati previše sarađuju sa strankama

Foto Andrej Isaković

Politički uticaj sindikata je najviše zasnovan na njihovim predizbornim dogovorima sa političkim strankama,objašnjava za NIN Milenko Srećković, predsednik Pokreta za slobodu, koji ne spada u red sindikata, ali se okuplja oko pomalo zaboravljene ideje borbe za prava radnika i seljaka. S obzirom na to da su izgubili veliki broj članova i da ne mogu sami sebe da izdržavaju od članarine, sindikati funkcionišu kao nevladine organizacije ili kao predizborni prilepak stranaka. Na taj način, pokušavaju da nadomeste nedostatak novca od članarina ili čak da pribave ličnu korist sindikalnom vrhu.

Zašto sindikati nisu u stanju da mobilišu na sindikalnu borbu čak ni kada je reč o promenama u radnom zakonodavstvu?

Privatizacija je uništila stotine hiljada radnih mesta, pa su i sindikati ostali bez velikog dela članstva. Organizovanje efektnih protesta nije jeftino i zahteva infrastrukturu. Sindikati se, takođe, suočavaju sa preovlađujućom apatijom i neverovanjem u mogućnost promena, kao i sa činjenicom da nemaju preterano pozitivnu reputaciju među radnicima, što je delimično posledica antisindikalne propagande, koja uvek ide u paketu sa neoliberalnim reformama, a delimično je i sopstvena krivica. Naime, čini mi se da su sindikalne strukture preterano birokratizovane i inertne, i da u njima ima otpora dodatnom angažovanju. Previše je sindikalne saradnje sa političkim partijama koje radnicima nisu simpatične i koje oni ne podržavaju. Previše je i naivnog uverenja da će se bilo šta postići samo pregovorima.

Da li saradnja sa strankama podstiče uticaj sindikata i otvara mu prostor delovanja ili su predizborne liste puka asimilacija neprijatelja?

Bez obzira na jaku antisindikalnu propagandu, sindikati i dalje imaju delimičnu reputaciju nekoga ko se bori za interese radnika i običnog naroda. Stoga je u interesu političkih partija da pridobiju sindikate, nadajući se glasovima sindikalnog članstva ili makar stvaranju utiska da je njihov predizborni program u interesu naroda. Naravno, političke partije nisu ozbiljno zainteresovane da rade u interesu radnika, i zato svaka vlast sprovodi reforme pre svega preko leđa radnika, dok tajkuni i privilegovani ostaju netaknuti. Vlastima je lakše da uđu u sukob sa radnicima i sindikatima nego sa interesima tajkuna, poslodavaca, i međunarodnih privrednih i finansijskih institucija. To naravno vodi ka stvaranju još većih društvenih nejednakosti.

Kako bi trebalo da kanališu zahteve prema nosiocima vlasti, a kako da komuniciraju sa članstvom, da bi njihova snaga bila adekvatna potencijalu tranzicionog društva?

Pre svega, sindikati moraju da razviju veću solidarnost i saradnju između sindikata i radnika u javnom i privatnom sektoru. Protesti radnika u privatnom sektoru najčešće nisu imali nikakvu podršku radnika u javnom sektoru. Osim toga, sami sindikati treba da prestanu sa obeshrabrivanjem saradnje među štrajkačkim odborima različitih fabrika i da svoje aktivnosti podrede odlukama štrajkačkih odbora, jer su oni najdemokratskiji oblik radničkog udruživanja. Treba da postanu dosledni u ozbiljnoj kritici svih pojava koje urušavaju životni standard radnika kako bi zaista imali širu podršku. Nažalost, mnogi sindikati su bili saglasni sa štetnim uverenjem da je bilo kakva privatizacija bolja od društvene svojine, što je omogućilo masovna uništenja radnih mesta i privatizaciju zarad pranja novca ili prisvajanja atraktivnih nekretnina.