Srbija štednjom ne može iz recesije

Foto Aleksandar Plavevski

Vlada Srbije mora da zna koje su grane najperspektivnije i koje su prioritetne infrastrukturne investicije. To su komponente strategije rasta, koja Srbiji i dalje nedostaje

Srbija, nažalost, ne može da štampa dinare kao američke Federalne rezerve dolare, niti može da smanji kamatnu stopu na 0,15 odsto, kao što je to nedavno uradila Evropska centralna banka. Kada bi se kamatne stope u Srbiji približile nuli, kao u SAD ili evrozoni, svi bi pokušali dinare odmah da pretvore u evre ili dolare, upozorava u ekskluzivnom intervjuu za NIN jedan od vodećih svetskih ekonomista DŽefri Saks.

Kada bi ga srpski premijer Aleksandar Vučić zamolio za recept kako da Srbija izađe iz ekonomske krize, Saks bi mu rekao da je fiskalna konsolidacija važna, ali da to nije dovoljno da se reši problem ekonomske stagnacije. Za to je neophodno da Vlada ima strategiju rasta, a to u Srbiji i dalje nedostaje, kategoričan je Saks.

Bili ste u Srbiji od vremena Ante Markovića u nekoliko navrata. Kako vam je stanje u srpskoj privredi i državi izgledalo 1989, kako 2002, a kako danas?

U pitanju su tri veoma različita perioda. Radio sam sa poslednjom Vladom SFRJ na pokušajima da zemlja preživi i da se stabilizuje ekonomija. To je, nažalost, propalo, jer svet nije pomogao kad je trebalo, a drugi razlog je bio unutrašnje prirode jaki nacionalni pritisci doveli su do raspada zemlje. Gledano čisto sa ekonomske strane, ono što je Ante Marković pokušavao da uradi imalo je smisla i moglo je da bude uspešno.

I period nakon bombardovanja je bio težak. Srbija je prošla kroz strašnu dekadu koja je kulminirala 1999. Danas je zemlja na nogama, ali svet i Evropa još prolaze kroz globalnu ekonomsku krizu i to stvari ovde ne čini jednostavnim. Srbija je osetila dve vrste šoka. Prvi je ekonomski, koji je pogodio ceo svet i evrozonu, a drugi je ekološki u vidu razornih poplava i velikih klimatskih promena. Iako stvari nisu jednostavne, one se popravljaju i nadam se da će Srbija uspeti u svom nastojanju da se pridruži EU, jer će to značajno pomoći u privlačenju investicija.

Kako komentarišete to što se Srbija danas suočava sa skoro istim problemima kao i tokom vaše posete 2002, a to su višak zaposlenih u državnoj administraciji, manjak proizvodnje, najviše kamatne stope u regionu, stalne najave reformi koje se ne sprovode, visok stepen korupcije?

To je bio veoma težak period. Od 2008. evrozona je u konstantnoj krizi i to je definitivno imalo uticaja i na reforme u Srbiji. Svaku vladu uvek prvo pitam kakva joj je strategija rasta. Smanjenje javne administracije nije reforma sama po sebi. Ne zanima me šta će da smanjuju, već koje će delove ekonomije da razvijaju. Ponekad vlade nemaju ideju, kažu da će to tržište da odredi i onda izostaje podrška. Vlada Srbije mora da odluči koje će sektore da razvija, unapređuje, mora da zna koje su grane privrede najperspektivnije i koje su prioritetne investicije u infrastrukturi. To smatram komponentama strategije rasta, a to u Srbiji i dalje nedostaje. Spisak budžetskih ušteda ili promena pravila mogu biti veoma važni, ali nisu dovoljni da bi se rešili problemi ekonomske stagnacije.

Šta vidite kao rešenje za privredni rast male zemlje kao što je Srbija?

Izvozna orijentacija ima mnogo smisla, jer jačanjem spoljnotrgovinske razmene nacionalna ekonomija može najbrže da se unapredi. Zbog lokacije, Srbija bi trebalo da usmeri napore na različita tržišta, na evropsko, rusko, bliskoistočno. To zahteva mnogo fleksibilnosti. Sa druge strane, sve dok je izvan EU, Srbija veoma teško može da se takmiči za neke ključne investicije u regionu. Strane kompanije će se uvek pre odlučiti za zemlju koja je u Uniji, jer je ta investicija bezbednija, a i troškovi su manji. Evropa bi trebalo da ubrza proces pridruživanja novih članica i da bude otvorenija prema Srbiji, pa i Rusiji i drugim zemljama, jer otvoreniji ekonomski prostor daje svima veću mogućnost da ubrzaju neophodnu transformaciju.

Evropska centralna banka (ECB) je sa nekoliko godina zakašnjenja počela da primenjuje isti recept kao američke Federalne rezerve. Da li je politika skoro nultih kamatnih stopa, sa ciljem da se tako ubrza privredni rast, moguća i u zemljama u tranziciji ili centralna banka ovde treba da primenjuje drugačiju monetarnu politiku?

Uz fluktuirajući devizni kurs, moguća je relativno ekspanzivna monetarna politika, zbog čega bi valuta blago slabila, što bi pomoglo izvozu. Srbija može da ima nešto nižu kamatnu stopu, ali ne kao u evrozoni ili SAD, jer kredibilitet nije dovoljno jak. Kad bi se kamatne stope ovde približile nuli, svi bi pokušali da dinare pretvore u drugu valutu. Monetarna politika u Srbiji trebalo bi u ovom trenutku da teži da bude relativno ekstenzivna.

Stopa nezaposlenosti u Srbiji je blizu 23 odsto, a budžetski deficit i javni dug stalno rastu. Da li u takvom okruženju Narodna banka Srbije treba i dalje da insistira na jednocifrenoj inflaciji ili da njen cilj, kao što neki predlažu, bude i smanjivanje nezaposlenosti?

Dvocifrena inflacija generalno nije dobra, unosi nesigurnost, uznemirava i destabilizuje tržište. Niska inflacija ima smisla, ali istovremeno bi valuta trebalo da bude blago potcenjena da se podstakne izvoz. Svi ti simptomi koji postoje u Srbiji su razlog zašto spominjem izvoznu orijentaciju kao rešenje. LJudi su nezaposleni, a mladi ljudi nemaju na čemu da budu angažovani, jer je domaće tržište veoma malo. Nema dovoljno domaće tražnje koja može da reši ove probleme. Rešenje tih problema je da budete fleksibilniji i konkurentniji, da Vlada odluči koje sektore može da aktivira, da li su to poljoprivreda, rudarstvo, turizam, zdravstvene i obrazovne usluge. Srpska vlada mora da ima strategiju, jer mnogi sektori ne mogu da se razviju samo na privatnim osnovama. Većini sektora su za razvoj potrebne državne investicije, infrastruktura, obučeni radnici, izvozna tržišta, diplomatski napori na privlačenju novih investicija. To ne može da bude prepušteno tržištu, već zahteva ozbiljnu državnu strategiju, koja ne može da se svede samo na evropske integracije.

Premijer Aleksandar Vučić je angažovao nekoliko stranih eksperata za savetnike srpske vlade. Koliko i na koji način strani eksperti mogu da doprinesu reformama, s obzirom na to da obično nisu dovoljno upoznati sa specifičnostima nekog tržišta?

Nikada ne bih uzimao zdravo za gotovo da su strani eksperti sigurno od koristi jer to zavisi od kvaliteta savetnika i onoga šta rade. Ako je njihov zadatak da pomognu Srbiji da se bolje predstavi, da ostvari bolju međunarodnu poziciju, mogu da budu korisni. Ako, sa druge strane, naplaćuju dosta novca za svoje usluge, a ne daju neke preterano originalne savete, ako pokušavaju da sklope određene poslove koji nisu preterano pametni potezi za zemlju, ne mislim da su korisni. Strani savetnici dolaze u raznim oblicima i formama i pitanje je i koja je njihova motivacija. To, dakle, može da bude veoma skupo, a malo korisno. Lično kao strani savetnik nikada nisam radio za novac, jer verujem da je moja akademska odgovornost da dajem savete. Da bude jasno, to ne radim zbog novca već iz najboljih namera da pomognem.

Kad bi vas Aleksandar Vučić pozvao da budete savetnik srpskoj vladi, šta biste prvo savetovali?

Kad radim u bilo kojoj zemlji, prvo se trudim da provedem dosta vremena slušajući, pre nego što dam neki savet. Dobro slušanje je osnovna umetnost dobrog savetovanja. Prvo bih postavio mnogo pitanja i dobro razmislio o odgovorima.

Šta biste savetovali Srbiji po pitanju prelaska na evro i pridruživanja evrozoni? Da li smatrate da bi to bio dobar izbor?

Sa stabilnom, relativno potcenjenom domaćom valutom, mislim da je za Srbiju bolje da se ne zaleće u evrozonu, sve dok traje velika kriza u kojoj se ona nalazi.

Šta očekujete da će se dogoditi sa evrom? Kako vidite budućnost evrozone?

Mislim da će evro preživeti. Lično sam pristalica evra, ali nisam zadovoljan načinom na koji se upravljalo krizom u evrozoni. Kad postoji jedan veliki poverilac u grupi dužnika, on mora da bude predvidljiviji, da pomogne u pronalaženju rešenja za zadužene zemlje. Uslovi koji su stavljeni, konkretno pred Grčku, bili su isuviše teški.

I ranije ste preporučivali Evropskoj uniji, najviše Nemačkoj kao nosećem poveriocu zajednice, da popusti u zahtevima prema prezaduženim zemljama periferije. Da li vam se čini da se donekle menja politika Evropske unije i posebno Nemačke?

Došlo je do promene 2012. kad je konačno kancelarka Angela Merkel rekla da je cilj Nemačke da evrozona preživi. Čim je postao predsednik Evropske centralne banke, Mario Dragi napravio je ispravan zaokret ka ekspanzivnoj monetarnoj politici. Ta dva poteza omogućila su evrozoni da preživi, ali Nemačka je veoma oprezna - pravi minimalne korake kako bi EU preživela, ali ne pravi maksimalne korake da se kriza zapravo reši. Pre nekoliko nedelja u Berlinu predložio sam proaktivnije mere Nemačkoj - da snizi kamatne stope na dugove Grčke, da joj pomogne da izađe iz krize i reši probleme prevelike zaduženosti i visoke stope nezaposlenosti. Odgovor je bio: Videćemo.



Hoće li ova kriza trajno ugroziti ili samo promeniti odnose među članicama EU?

Tokom krize uloga Brisela je veoma oslabila i to je loše, jer bi Evropa trebalo da funkcioniše na drugačijim osnovama. Nemačka se nije ponašala kao odgovoran poverilac i dominira u donošenju svih odluka, umesto da se zajednički odlučuje.
Posledice se već osećaju. Na izborima za Evropski parlament partije desne orijentacije su osvojile dosta mesta. Danas ne može da se kaže da je Evropa jedno srećno mesto i da je EU srećna institucija. Nadam se da će nova Evropska komisija biti jača, da će biti u stanju da donosi odluke, a ne da bude produžena ruka jedne moćne države.

Da li je napravljena greška time što zemlje periferije i Nemačka imaju istu valutu?

Greška je u smislu što valutna zona zahteva određeni nivo saradnje među članicama i određenu koordinaciju bankarske i kreditne politike. Svaka monetarna unija zahteva postojanje kreditora poslednje instance, a ECB se dugo vremena nije tako ponašala. Nemačka je čak otvoreno rekla da je protiv toga da ECB ima ulogu kreditora poslednje instance. Smatram da je i ECB napravila mnogo grešaka, da institucije nisu dobro formirane. Evrozona je nezavršena priča i treba požuriti, da se priča zaokruži, da se ne gubi vreme, a Evropa je veoma glomazna i reaguje veoma sporo. Institucije treba da budu fleksibilnije, sposobnije da delaju, a evrozona mora da bude kompletirana kao bankarska unija.

Koliko je za aktuelnu globalnu ekonomsku krizu kriv neoliberalni koncept, kao što neki kritičari tvrde?

Neoliberalni pristup finansijskom tržištu nema smisla. Ako su finansijska tržišta neregulisana, završiće tako što će napraviti krizu. U osnovi, finansijska tržišta su svojevrsna pozivnica za krizu. Banke koriste tuđi novac, često varaju, često su kriminalne. Volstrit je bio neregulisan tokom devedesetih godina prošlog veka i veoma se loše ponašao tokom naredne decenije. Kriza je i napravljena na Volstritu. Bankarskom sektoru potreban je ozbiljan regulatorni okvir, država koja će da ga kontroliše. Obično kad neka zemlja prođe kroz bankarsku krizu, narednih dvadeset godina nema problema u tom pogledu, jer vlada nauči da mora da reguliše tu oblast, zahteva više supervizije, nadgledanja. To pokazuje da je moguće izbeći takve krize, ali uz aktivan napor i dobra pravila.

Da li se danas srećemo sa novim početkom državnog intervencionizma?

Postoje neka nova pravila i većina zemalja je preduzela određene korake, ali ukupne reforme u tom pogledu su i dalje relativno male jer su banke politički veoma moćne. U Americi su mnogi bankari zadržali svoja mesta, čak i nakon što su se banke ponašale užasno, kriminalno. Mnogi prevaranti i dalje vode hedž fondove i druge finansijske institucije, imaju prijatelje u politici, daju mnogo novca za političke kampanje, donacije i regulatori se više plaše njih nego oni regulatora. Tako da ne bih rekao da je došlo do fundamentalne promene sistema. Takođe, države nisu napravile veliki pritisak na banke jer su želele da one opet počnu da kreditiraju. Nije došlo do potrebnog nivoa regulacije banaka, a mislim da je to potrebno da bi se nastavilo dalje.

Drugi ekonomisti vam zameraju da ste svojim reformama dodatno osiromašili već siromašne zemlje u tranziciji. Da li danas, sa ove vremenske distance, uočavate neke greške i da li biste delili drugačije savete?

Većina tih kritika je akademske prirode. Ja sam takođe akademik, ali sam naučio još 1985. da treba da izađem iz učionice i uđem u stvaran život. Uvek sam jednom nogom bio u akademskom svetu, a drugom u stvarnom. Većina mojih kritičara nema dodira sa stvarnim svetom, već samo sa knjigama. Imaju koncepte koji nisu realistični. Veoma sam ponosan na ono što sam uradio. U zemljama, u kojima su moji saveti ispraćeni do kraja, rezultati pokazuju uspeh. Poljskoj sam pomogao da postane najbrže rastuća ekonomija u istočnoj Evropi. U Boliviji sam zaustavio hiperinflaciju. Afrika, u kojoj radim veoma naporno poslednjih 14 godina, postaje drugi region po brzini rasta u svetu sa stopom privrednog rasta od pet odsto godišnje. Naravno, ne preuzimam sve zasluge, ali smatram da su saveti koje sam dao bili veoma korisni za početak nove ere u Africi. Pomogao sam u smanjenju afričkog duga, stavljanju bolesti pod kontrolu, kao i u kreiranju makroekonomskog okvira za dugoročni rast. Najveća kontroverza oko onoga što sam radio došla je prilikom mog angažovanja tokom 1991. i 1992. u Rusiji. Saveti koje sam dao bili su relativno dobri i slični savetima koje sam dao Poljskoj, ali u slučaju Rusije, zapadne zemlje, posebno SAD, nisu htele da pomognu Rusiji.

Siromašni zadovoljniji od Bila Gejtsa

Bil Gejts je nedavno u autorskom tekstu naveo šta smatra najvećim propustima projekta 15 milenijumskih sela. Kako lično gledate na postignute rezultate, šta su bili najveći izazovi i kakve ste lekcije naučili iz tog projekta?

Ideja projekta 15 milenijumskih sela bila je da se ode u najsiromašnija mesta na svetu, u kojima nema vode, struje, bolnica, škola, u kojima ljudi žive u najbednijim uslovima koji mogu da se zamisle. Pre deset godina odlučili smo da pomognemo tim mestima da pronađu svoj put ka razvoju. Naučili smo dosta. Mnoge stvari su se pokazale težim nego što sam očekivao, kao što je unapređenje poljoprivredne proizvodnje, ali je bilo i velikih uspeha, posebno u oblasti javnog zdravlja. Neke su ispale polovično dobre, jer smo uspeli da dovedemo više đaka u škole, ali je kvalitet tih škola veoma loš. Uspeli smo da ta mesta dobiju neke stvari koje do tada nikada nisu imala - infrastrukturu, zdravstvo, upravu, obrazovanje, pa sada vlade u zemljama u kojima se nalaze milenijumska sela žele da primene neke stvari na nacionalnom nivou. Korisnici tog projekta, afrička sela i vlade tih zemalja, veoma su zadovoljni postignutim rezultatima. Zadovoljniji su od Bila Gejtsa, koga ohrabrujem da ode i sam se uveri, a ne samo da čita kritike. Jedan od njegovih timova je posetio jedno od sela i bili su oduševljeni onim što je postignuto. Voleo bih da su razgovarali sa Gejtsom pre nego što je napisao tekst koji pominjete. Mnogi me ne vole samo zato što kažem da stvari mogu da budu bolje. To je veoma čudno. Ili su cinični i veruju da je Afrika beznadežna, ili ne žele da pomognu. I kad im kažem da treba da uradimo nešto, postaju odbojni. Smatraju da treba da se klonim toga, da to nije nešto u šta treba da se mešam i da moja ideja ne može da uspe.