Neka ljube se Istok i Zapad

Kada je nedavno poručio da zapadni partneri ne razgovaraju jezikom ultimatuma o uvođenju sankcija Rusiji, te da pre neće biti predsednik Vlade nego što će tako nešto dozvoliti, Aleksandar Vučić je, može biti, nevoljno već stavio do znanja kako će se Srbija postaviti bude li eksplicitno formulisanih zahteva da se ona opredeli. Poruku šefice italijanske diplomatije Federike Mogerini da EU očekuje od Srbije povećan nivo usaglašenosti spoljne politike sa Briselom, Vučić je iskoristio da zatraži od Brisela da poštuje vitalne i nacionalne interese Srbije, i da ne očekuje da uništavamo sopstvenu ekonomiju zarad „tapšanja po ramenu“, pomenuvši da Srbija ne može da se odrekne 470 miliona evra godišnje koliko bi trebalo da prihoduje od gasovoda „Južni tok”. Nije neka mudrost zaključiti da će u međuvremenu srpska vlada dok god to bude moguće istrajavati na mantri o političkoj neutralnosti. Koliko će u tome uspeti zavisiće umnogome od sposobnosti da ključne zemlje EU isplivaju iz geostrateškog cunamija koji dolazi sa druge strane Atlantika u vidu stalnog pritiska SAD da se Rusiji ekonomski ozbiljno naudi i prinudi je da digne ruke od Ukrajine. Otuda je pozicija Unije tek neznatno relaksiranija od pozicije Srbije, a ono što su u Briselu do sada zvali sankcijama, pa čak i ono što se sada sprema, tek je puka kupovina vremena u iščekivanju da se pronađe političko rešenje na istoku Ukrajine. Iako briselski analitičari procenjuju da bi nove sankcije Moskvi i eventualni odgovor Rusije mogli da izazovu trgovinski rat i uzdrmaju svetsku privredu, teško da će Vašington poverovati kako Brisel ozbiljno namerava da Putinu izmeri rep a da iz kaznene politike bude izuzet gasni sektor. Nekadašnji ambasador Srbije u Belorusiji, Srećko Đukić, kaže za NIN da koliko god Brisel insistira na činjenici da Beograd uskladi spoljnu politiku sa EU, pritisak u ovom trenutku nije preterano jak. „Odnosi EU i Rusije nisu ušli u kritičnu fazu i zato ni pritisak na Srbiju nije dramatičan. Ovo što smo do sada gledali jesu nekakve sankcije, ali ništa zbog čega bi jedna ili druga strana mogle biti uzdrmane. Unija za sada ne traži nikakve eksplicitne korake od Srbije, ali ako sukob u Ukrajini kulminira niko ne može ostati neopredeljen“. Sa stavom da za sada preteranog pritiska iz EU nema, slaže se i profesor na Fakultetu političkih nauka Predrag Simić koji za NIN kaže da je Beograd minulih meseci neskriveno razvijao odnose sa Moskvom. „To stvara utisak da je Srbija na strani Moskve. Prirodno, SAD pokušavaju da spreče širenje uticaja Rusije u Evropi i otuda snažan pritisak čak i na vodeće zemlje Unije. Nemačka, pa čak i Francuska za sada uglavnom uspevaju da se odupru tom pritisku.“ Istovremeno, diplomatski gaf američkog ambasadora u Beogradu Majkla Kirbija koji je nedavno izjavio da je Srbija glasno rekla da poštuje teritorijalni integritet svih zemalja članica UN, ali da zvaničnici nikada nisu dodali rečenicu u kojoj govore da to uključuje i Ukrajinu, kao i prilično nemušto sročeno izvinjenje pre ostavlja utisak možda loše upakovane, ali poruke jasne sadržine i adrese. „Kirbi nije slučajno napravio gaf. To je deo pritiska, probni balon, ali mi ne smemo bežati od te teme. Upravo suprotno, našu poziciju moramo artikulisati na dnevnom nivou“, smatra Đukić. Koliko je za Ameriku ova igra velika možda govori i činjenica da se i jedan od najuglednijih svetskih dnevnika NJujork tajms upregao u propagandnu mašineriju kroz stavove francuskog filozofa Bernara Anri-Levija: „Mi znamo šta se dogodilo. Bez obzira na ishod eventualne istrage“, poručuje ovaj top-model Pari mača u raskopčanim belim košuljama, govoreći o oborenom malezijskom avionu. Nije onda teško razumeti da bi za Srbiju ova globalna igra mogla biti veća od života, ma koliko se Ukrajina sada činila daleko. Unutar EU za sada postoji razumevanje za specifičnu poziciju Beograda, pre svega zato što i neke od zemalja same Unije imaju interes da ne ulaze u konflikt sa Rusijom koji bi mogao više odneti nego doneti. „Što se tiče odnosa EU prema Srbiji, svakako ćemo morati da radimo na usklađivanju spoljne politike sa Briselom. Moramo biti svesni da iz Moskve nećemo dobiti više demokratije nego iz Brisela. Opet, unutar EU postoji princip „konstruktivnog uzdržavanja“ i to je nešto što se toleriše. Paralelno sa usklađivanjem spoljnobezbednosne politike sa Briselom, iz Unije mora stići razumevanje za ekonomsku poziciju Srbije. Jer svesna konfrontacija sa Rusijom može da bude pogubna. U ovom trenutku jedino što možemo je da Zapad argumentovano ubedimo da ne radimo u korist Rusije već isključivo u sopstvenom interesu“, kaže za NIN Ivo Visković, profesor na Fakultetu političkih nauka. Utisak je da su prenaglašeni tonovi državnog vrha u ovom trenutku, ipak, više namenjeni unutrašnjoj upotrebi. Ali ukoliko stvari zaista tako stoje, biće da retorika Beograda nije plod promišljanja, niti oštroumni naum nekog spin-doktora, već puki instinkt koji podrazumeva preventivno sedenje na obe stolice. I da budemo do kraja pošteni, možda bi Srbija iz svega izašla sa nešto manje rana da u političkom establišmentu nema namesničke kaste koja parazitira na dojavljivanju kafanskih priča i došaptavanju na diplomatskim prijemima i redovno se pojavljuje kao malj nad glavom svake srpske vlasti. S druge strane, zaoštravanje konflikta u Ukrajini, a samim tim produbljivanje i globalne krize očekuju i sagovornici NIN-a. Tim pre što troškovi sukoba sa proruskim pobunjenicima dostižu 130 miliona dolara mesečno i što Kijev sve teže izlazi na kraj sa ekonomskom računicom ovog rata. Za očekivati je da žestoka ekonomska kriza ove jeseni pogodi Ukrajinu, a to bi čitav konflikt moglo potpuno da prepusti stihiji. Predrag Simić smatra da će se dalji razvoj situacije jasno videti nakon samita NATO-a koji se u septembru održava u Velsu i ne isključuje mogućnost da se Srbija ponovo nađe između čekića i nakovnja. „Plaši me ono što dolazi. Videćemo da li se može desiti da ostanemo bez Južnog toka, čak i bez Briselskog sporazuma. Ako se udaljimo od Rusije, moglo bi se desiti da ovo bude hladna zima. Ukoliko se udaljimo od Evrope čeka nas zastoj u evrointegracijama, možda i uvođenje viznog režima“. Iz ma kog god ugla posmatrali stvari, čini se da Srbija i nema mnogo izbora i da je taj trenutak bespovratno propušten, te da su sve dosadašnje opcije beznadežno protraćene. I to ne jednom. Ovako, svet tretira Srbiju jednako rigidno koliko su i sve srpske vlasti na taj način tretirale svoje građane. Ideja koju je nedavno lansirao Vučićev specijalni savetnik Franko Fratini kako bi Srbija mogla da bude most između EU i Rusije, zvuči blago rečeno komično. Da se ne radi o čoveku koji je koliko do juče slovio za ozbiljnog kandidata za funkciju generalnog sekretara NATO, moglo bi se pomisliti da se tek probudio iz duboke hipnoze i propustio raspad bipolarnog sveta. Pred Srbijom je, bude li zaoštravanja sukoba, izbor između katastrofalnog i očajnog. Drugim rečima, jedini izbor je da se držimo trenutne pozicije, kud god da nas to vodi...