Komarcu je svet postao mali

Vektori umeju biti bauk na časovima matematike, ali su oni sa životnih časova biologije ipak gadniji. Vektorske bolesti prenose insekti, a njihova je eskalacija moguća posledica globalnog zagrevanja. Dragan Delić, direktor Klinike za infektivne i tropske bolesti Kliničkog centra Srbije, podseća na to da je groznica Zapadnog Nila u Srbiju zvanično stigla još 2012. Možda je došla i ranije, na šta upućuju redovni letnji slučajevi zapaljenja mozga, ali nismo imali testove za nju.

Mikroorganizmi čine 80 odsto biomase na planeti, i oni imaju superiorne sposobnosti prilagođavanja. Možete ih naći i u nuklearnim reaktorima i u sumpornoj kiselini, ali u prirodi, srećom, postoji ravnoteža. Većina mikroorganizama je za nas nezainteresovana, samo jedan od hiljadu je za nas patogen, a na nama je da ne činimo ništa što bi prirodnu ravnotežu poremetilo. Otopljavanje upravo pogoduje vektorima, dakle komarcima, krpeljima, muvama, vašima, te je moguće da više temperature donesu takozvane egzotične bolesti i na ove prostore. Grci su, na primer, pre dve godine dobili slučajeve malarije kod ljudi koji nisu nigde putovali.

To što nisu nigde putovali, znači da je malarija postala autohtono grčka, pa Delić upozorava da ne možemo isključiti poznanstvo i sa drugom egzotikom, poput denga groznice, koja se pre nekoliko godina odomaćila u Hrvatskoj.
To je realna opasnost i zbog toga što je cela planeta postala globalno selo. Prevoz infektivnih bolesti je stvarnost. Jesmo intelektualno najjači, ali smo vrlo ranjivi. Atletski građenog bolesnika možete da izgubite za nekoliko dana usled infekcije. Zato se uvek zalažem za vakcine, za ličnu i kolektivnu higijenu u snabdevanju vodom i hranom, za racionalnu upotrebu antibiotika, kako ne bismo otvarali vrata otpornim formama

Biće nam potrebno mnogo racionalnosti da bismo sredili haos koji smo u flori i fauni napravili. Invazivne vrste, to jest biljne i životinjske vrste koje dospeju van prirodnog staništa, i dovoljno su snažne da tu opstanu, mogu napraviti popriličan karambol u životnoj sredini. A biolozi su saglasni da ćemo takve zgode tek gledati. Priča o misterioznim crnim skakavcima koji su preplavili Belo polje u Kuršumliji, recimo, i dalje je aktuelna, mada ne baš biblijska, kakvom je predstavljena.

Italijanskog skakavca bilo je i ranije kod nas, samo ne u ovom broju. Radi se o larvama koje su zahvatile površinu od deset ili petnaest ari. Za njih je karakteristično da imaju nagon da se grupišu. Pretpostavljamo da je ova ,najezda došla sa severa Grčke ili iz Makedonije, potpomognuta vetrom. No, nije nanosila štetu usevima, kretala se uz vegetaciju pored puta, pa je tamošnjoj opštini rečeno da tu vegetaciju pokosi i tretira skakavce odgovarajućim sredstvima. Čini se da se povlače, no istina je da su ti skakavci opasniji kada su odrasli, tada čiste sve pred sobom, kaže Aleksandra Zatezalo, entomolog, to jest stručnjak za insekte Zavoda za zaštitu prirode Srbije.

Skakavci nas, dakle, neće obrstiti, ali invazivne vrste jesu problem sadašnjosti, ne samo budućnosti; problem globalni, pa i domaći.
Nijedan deo Zemlje gde postoje iole povoljni uslovi za život nije pošteđen od invazivnih vrsta. Biološke invazije su neminovnost koja može nekad imati katastrofalne razmere i posledice. Posledice se mogu izraziti kroz ekonomiju, kada govorimo o milijardama dolara štete na primer, kada je u pitanju SAD ali i kroz mogući gubitak biodiverziteta, koji je u dužem periodu daleko značajniji. Svetska organizacija za zaštitu prirode proglasila je invazivne vrste drugim najvažnijim negativnim faktorom u iščezavanju autohtonih vrsta, odmah iza uništavanja prirodnih staništa, kaže vanredni profesor Biološkog fakulteta u Beogradu Slobodan Jovanović, stručnjak za ekologiju, biogeografiju i zaštitu životne sredine.

Sjedinjene Američke Države baš su u nevolji. Poslednja država u kojoj bi bilo moguće zamisliti vojnu invaziju, možda je i najveća žrtva životinjskih. Zebraste školjke iz Rusije blokiraju ventile hidroelektrana; tvrdokrilac po imenu smaragdni bušač drveća stigao je iz Azije i radi što mu ime kaže; žabe sa Kariba proždiru autohtone; burmanski pitoni gutaju male sisare u Floridi; i sve to nema nikakve veze sa politikom, već je reč o čistoj biologiji koja, procenio je nedavno Tajm, godišnje ošteti SAD za 120 milijardi dolara. Kako je ruskim životinjama uspelo ono o čemu Rusi samo sanjaju?

Jedna od osnovnih karakteristika svih organskih vrsta je njihova tendencija ka širenju životne oblasti. Spontano širenje areala onemogućeno je geografskim, klimatskim, biološkim i drugim prirodnim barijerama. Međutim, zahvaljujući savremenom čoveku, pojedine vrste mnogo lakše prevazilaze prirodne barijere. Biološkoj invaziji, dakle, prethodi unošenje vrste. Pored voljne i kontrolisane introdukcije vrsta koje čovek smatra korisnim, česti su slučajevi nenamernog unošenja. Kada je reč o biljkama, na primer, sa semenom žitarica često se uvezu i semena korova, pa je, recimo, ambrozija uvezena sa semenom krompira, crvene deteline i lucerke. Prenose se i transportnim sredstvima, na točkovima kamiona i automobila, no jedan od najefikasnijih prenosilaca sam je čovek. On može preneti semena biljaka na odeći i prtljagu prelazeći interkontinentalne razdaljine za veoma kratko vreme, objašnjava Jovanović.

Da je čovek jedan od najefikasnijih prenosilaca, mogu posvedočiti i već pomenuti burmanski pitoni. Oni su američku karijeru počeli kao kućni ljubimci. Neko se kućne zmije zasitio, ili mu je postala malko previše preteća kada se izdužila do četvrtog ili petog metra, pa je rešio da je pusti u prirodu Floride, i sada ih tamo gmiže možda i stotinu hiljada. Pomoglo je, naravno, i to što se tamo osećaju kao kod kuće.

Najviše doprinosi razvoj trgovine, brodovi, avioni, vozovi sa robom prenesu i ponešto živo, a ekspanzijama vrsta iz južnih krajeva pogoduje i to što je sve toplije. Ako uzmemo globalnu sliku klime, invazije su očekivane, dodaje Aleksandra Zatezalo.
Sa druge strane, poput svih drugih nelegalnih imigranata, tek će se poneka vrsta zadržati tamo gde je čovek iskrcao. Jovanović to objašnjava pravilom desetki, koje su formulisali američki naučnici Vilijamson i Fiter. Oni kažu da će od hiljadu uvezenih vrsta samo sto opstati u divljini, samo deset formirati stabilne populacije, a samo jedna postati štetna. Ali videli smo po američkim primerima da je i ta jedna vredna pažnje.

Posledice mogu biti ekološke, evolucione, ekonomske i zdravstvene. Ekološki, invazivne vrste mogu vršiti pritisak na domaće konkurencijom, parazitizmom, predatorstvom, prenošenjem patogena, kao i modifikacijom staništa. Evolutivni uticaji nastaju mogućim ukrštanjem srodnih invazivnih i domaćih vrsta. U poljoprivredi, ove pojave mogu smanjiti količinu ili kvalitet žetve i zahtevaju skupe mere prevencije ili iskorenjivanje. Velike površine pod šumom su stradale od gubara, a plantaže krompira od krompirove zlatice, što predstavlja veliki ekonomski gubitak i za našu zemlju. LJudsko zdravlje može biti ugroženo biološkim invazijama direktno od strane uvedene vrste (primer ambrozije), ili indirektno, kada uvedena vrsta prenosi ljudski patogen, poput tigrastog komarca, koji prenosi uzročnika groznice Zapadnog Nila.

Sa strancima, dakle, treba računati. Ne treba zaboraviti ni da od njih može biti i koristi. Mnoge vrste koje ljudi smatraju domaćima, uvezene su. Kukuruz, pšenica, pirinač i drugi usevi, kao i goveda, živina i druge domaće životinje danas obezbeđuju više od 98 odsto potrebne hrane u SAD i doprinose zaradi od oko 800 milijardi dolara godišnje. Druge uvedene vrste se koriste za obnavljanje pejzaža, biološku kontrolu štetočina, sport, preradu hrane ili kao kućne životinje. Tvrdnje o apokaliptičnim pretnjama biodiverzitetu ipak nisu podržane čvrstim dokazima, a ozbiljni naučni autoriteti u ovoj oblasti tvrde da moramo prihvatiti činjenicu o postojanju ,novih eko-sistema i uključiti mnoge strane vrste u programe planiranja sredine, zaključuje Jovanović.

Bez panike

Aleksandra Zatezalo kaže da nećemo ratovati protiv azijskog stršljena, koji je u strahu ujedinio Srbe i Hrvate, na čemu mu treba odati usputno priznanje. Naslovi poput Azijski stršljen prijeti Hrvatskoj: leti 60 kilometara na sat, a rane od uboda izgledaju kao rane od metka i Jezivo: ovo su ubodi azijskih stršljenova ubica koji stižu u Srbiju umalo da navedu lokalni živalj da pobije sve što leti.
Azijski stršljen koji je registrovan u Italiji, dakle ne u Sloveniji, niti igde bliže nema, nije onaj koji ostavlja kratere po koži. To je druga azijska vrsta, koja je temperamentom mirna poput našeg stršljena, čak i sitnija od njega. Ne očekujem pojavu tog velikog, mandarinskog, kaže Aleksandra Zatezalo.