Iza dobre literature stoji život

Foto Vesna Lalić

Od kada je krajem marta pobedio na takmičenju nacionalne italijanske televizije RAI za najbolji prvi roman, Nikola Savić u Italiji bez prestanka promoviše svoj prvenac Vita Migliore koji mu je objavila izdavača kuća Bompiani, druga po veličini i značaju u ovoj zemlji. Sa sluhom za literarni hit, izdavačka kuća Vukotić Medija objavila je ovih dana prevod ovog romana, pod originalnim nazivom Bolji život. Autor ovog romana živi u Veneciji i ovih dana je kratko boravio u Beogradu

Nikola Savić (37) je kao dete od 12 godina sa roditeljima napustio Novi Beograd i otišao u Italiju. Tamo je završio studije komunikologije na Univerzitetu u Bolonji koje je, inače, osmislio Umberto Eko. Slavni italijanski pisac bio je profesor na ovom univerzitetu, ali kaže: Imao sam privilegiju da ga slušam jednom prilikom dok je držao čas. Inače je gotovo nevidljiv. Možete da ga uhvatite u nekoj od kafana koje posećuje i tu da prisustvujete verbalnom sukobu sa njim. Ali, ni to nije lični sukob, jer se on nikada nikome ne obraća lično, već je to javni sukob sa grupom ljudi, studenata... Tako je bar bilo ranije, sada ne znam jer on danas ima pune 82 godine. Svejedno, veoma je zanimljiv čovek.

Kao dobar znalac dela ovog pisca, Nikola kaže da su mu posebno zanimljivi Fukoovo klatno i Praško groblje, a očajnom smatra Ostrvo dana pređašnjeg, na primer. Kaže da je neukusno ponavljati značaj Ekove planetarne biblije zvane Ime ruže. Inače, svojim najboljim literarnim učiteljem smatra Čarlsa Bukovskog koji mu je ulio ljubav za život i književnost.

Roman Bolji život počinje pričom dečaka koji ima nešto više od 12 godina, živi u Novom Beogradu u bloku 62, ima oca inženjera, majku, baku, prijatelje. On govori o prijateljstvu, otkrivanju seksualnosti i identiteta koji je teško naći a još teže sačuvati. Tu su klinačka nadmetanja između žitelja jednog i drugog bloka, smešna i neopterećena misao o onome što se zvalo politika oličena u drugu Titu i aksiomu bratstva i jedinstva... A onda dolazi prikriveno nasilje, klinci počinju da šetaju blokovima u džemperima, iako nije vreme za njih, jer ispod kriju pištolje. U svom sjajnom pogovoru, član žirija, advokat, pisac Andrea de Karlo kaže da je to priča o posledicama rata na tako istinitim i ogoljenim stranicama da pogađaju mnogo jače od hiljadu dobronamerno sastavljenih žalopojki.

Kao pobednik Masterpeace takmičenja (prijavilo se 5.000 učesnika, a u finalu se borilo njih 12 ) sagovornik NIN-a nije zaradio ni jedan jedini evro! Nagrada je štampanje knjige u 100.000 primeraka, a zasad je dobio mizerni avans za objavljenih 25.000, koji je stigao pre dve nedelje.

Da li ste očekivali pobedu?

Ne, apsolutno ne. Mada su svi oko mene govorili da su znali da ću ja pobediti. Ne znam zašto su oni to govorili, ali ja pobedu sigurno nisam očekivao. Čak ni onda kada sam shvatio da je nivo talenta prijavljenih kandidata bio mnogo niži od onoga koji sam očekivao. U svoju prepreku do pobede mogu da uračunam i činjenicu da ja nisam prijateljski nastrojen prema čitaocu, ali sam bio uveren da je moj tekst dobar. Dugo sam ga radio, neki stručni i umni ljudi su ga čitali i govorili svoje primedbe. Tačnije, pišem poslednjih desetak godina, napisao sam tri romana, ali ovaj je prvi štampan.

Koliko je bilo realno pribojavati se da respektabilni žiri, koji vas je ocenjivao, ne razume najbolje tu vašu novobeogradsku priču jednog dečaka, a potom mladića, iz vremena pre devedesetih i tokom ratnih godina?

Bilo je apsolutno realno, tim pre što, generalno, sve što se odnosi na ratove koji su se odvijali tokom devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije, uopšte ne prolazi kod čitalaca. Za njih je sve to veoma komplikovano da bi se udubljivali ko je bio dobar, a ko loš u tom sukobu. Za njih je to suviše apstraktno i uglavnom ih ne zanima. S druge strane, ja ne pišem štivo koje će mase lako da svare. Očekivao sam da ću, ovako visok, sa čudnom kosom, stići u finale i kraj.

Dok ste pisali roman na italijanskom, da li ste se pribojavali da nećete moći tačno da izrazite svoja osećanja?

Nisam. Ja volim italijanski, on mi baš leži. Imao sam veoma dobru profesorku u srednjoj školi koja me je naučila strukturi teksta i onim bitnim pravilima kad je o jeziku reč. Gramatika mi nije savršena, ali to se može lako popraviti. A suštinu jednog jezika morate da znate. Ja sam to shvatio, kao što sam naučio da iza dobre literature stoji život. I kada neko čita moju knjigu, verujem da emocije koje oseća izvlači i iz svog života. To je za mene kreativni momenat čitanja.

Kako razmišljate danas o vremenu rata na prostoru nekadašnje Jugoslavije?

Prva stvar koju osetim su ljutnja i bes. Za nekoliko godina ćemo svi koji smo ratovali između sebe biti u evropskoj zajednici, opet između nas neće biti granica, kao u Jugoslaviji, imaćemo istu valutu kao što smo je imali, govorimo uglavnom isti jezik, koji svi razumeju. I kad je sve to tako, pitam se da li je zaista bilo neophodno da se na onako užasan način odvajamo? Nije, naravno, i zbog toga poludim. Uništeni su toliki životi, preživela su deca čija je budućnost bila neizvesna, čije su emocije stradale. To vreme je izopačilo vrednosti koje smo mi u bloku i te kako imali, mi smo u blokovima odrastali nadajući se boljem životu, a rat je sve poništio i mnoge nade pretvorio u prah. U bloku je svako drugo dete bilo iz mešovitog braka, i tih godina su i roditelji i deca postali žrtve ludila, koje je imalo za cilj da ih satanizuje.

Koji vam je bio najteži trenutak od kada ste u Italiji?

Bilo je to 1999. godine u vreme bombardovanja Beograda. Bio sam veoma aktivan u javnom životu, oglašavao sam se preko radija, jedan profesor prava mi je ustupio svoj čas da govorim o situaciji u Srbiji. Govorio sam da narod u Srbiji živi pod vlašću Slobodana Miloševića, da je taj narod pokušavao mirnim, nenasilnim putem da ga natera da se povuče, ali to nije uspelo. I sada moćnici bombarduju taj narod kako bi Miloševića naučili pameti. To je zaista neshvatljivo. U tim danima, kada sam bio veoma nesrećan, kupili su me Italijani koji su imali toliko razumevanja za ono što nam se dešavalo. Gospodin Masimo Kaćari, koji je bio veliki gradonačelnik Venecije, sa svojim zamenikom išao je u Avijano i telom pokušavao da zaustavi avione koji bi odatle uzletali i išli ka Srbiji da ruše objekte i ubijaju narod. Italijanski novinar Santoro, koji je izveštavao za RAI, stajao je na Brankovom mostu i direktno se uključivao u program, pokazujući svoju solidarnost sa Beograđanima. Tih meseci sam spoznao da Italija ima jedno snažno, celovito društvo koje ume da se bori za ono što se zove nacionalni interes.



Šta je greška Srba u tim relacijama odnosa prema drugim narodima, a šta vama najviše smeta u Srbiji danas?

U istoriji smo se odnosili prema drugima kao da smo mi veliki narod, a oni mali. Takvo ponašanje nam je donosilo sukobe sa ozbiljno velikim narodima. Voleo bih da ljudi u Srbiji danas mnogo više učestvuju u političkim diskusijama, a ne u političkim partijama. Voleo bih kada bismo više negovali ono što se zove demokratski politički dijalog, jer bez toga nema razvoja demokratije. U demokratskom dijalogu se ne učestvuje tako što se upišeš u partiju, već se u partiju ulazi kada dobro sagledaš sve opcije zbog kojih bi mogao da budeš u njoj. Demokratski procesi su veoma spori i tako mora da bude. Kada su nagli i brzi, lako vode u diktaturu, a mi to ne želimo. Bojim se da danas veliki broj ljudi u Srbiji ne veruje u taj demokratski politički proces i stvara se veliki jaz između političke elite i građana.

Napisali ste i novi roman, čija se radnja događa u Veneciji?

Jesam, ali stalno ga iščitavam, tražim mu mane, a mislim da je bolji od ovog. S druge strane, kada knjiga ode u štampariju, kada uđe u knjižaru, sa njom više nemam ništa i nisam odgovoran za nju. Valjda se zbog toga tako teško i odvajam od ovog rukopisa. Piscu jedino ostaje nada da će njegova knjiga imati što duži vek trajanja, da će neki klinac kroz 20 godina poželeti da vidi šta sam pisao. Rekao bih da je ova knjiga tvrđa, bez poetskog zanosa. U prvoj knjizi sam koristio ironiju koja nam je tako svojstvena da se branimo od svakodnevice. Naš duh se vicom i satirom čuva u normali kad je teško ostati normalan. Tako da onaj ko prođe kroz knjigu može i da se smeje, ali nešto će, verujem, morati da ga dirne.

Ja sam italijanski pisac

Za Italijane ste italijanski pisac, ovde srpski, kako se osećate u tom smislu pripadnosti?

Ja sam italijanski pisac kome italijanski nije maternji jezik. Slično je i u Francuskoj gde ima mnogo pisaca koji pišu na francuskom, a došli su sa severa Afrike, iz istočne Evrope. Englezi imaju mnogo pisaca iz Indije koji pišu na engleskom, o Americi da ne govorim. Nažalost, više nemam tako istančan osećaj kad je reč o srpskom jeziku. Čitam knjige na srpskom, uglavnom ruske klasike, tačnije slovenske pisce - Dostojevskog, Jesenjina, Hašeka... Moja knjiga je, verujem, modernija na italijanskom jeziku nego na srpskom.