Frustrirajuća atmosfera

Poremećena žanrovska konstelacija svetskog filma rezultira sve više pojavom žanrovskih hibrida, ili žanrovskih mutanata. Kao da je sve očiglednija nemogućnost opstajanja žanra u čistoj formi. Postojeće žanrovske matrice nisu više dostatne da budu savremeni reprezentanti novih filmskih potreba. Film posve minornog reditelja Skota Deriksona, Spasi nas od zla, upravo je transparentni primer ove žanrovske transmisije ili mutacije, u kojoj se poznat i uobičajen, striktnim konvencijama omeđen žanrovski prostor, transformiše u svoju žanrovsku metastazu. Vikipedija ovaj film opisuje kao krimi-horor-triler (što su tri istovremene žanrovske odrednice a ne jedna!), i čini to s apsolutnim pravom.

Za onog ko nije video film nego je o njemu samo čitao, to može biti vanredno zanimljivo. Pre svega zanimljivo iz narativnih razloga jer koparalelna kombinatorika konvencija nije nimalo lak i jednostavan posao. No, pri gledanju ovog irelevantnog filmića ove se hipotetičke kvalitativne atribucije gube u posve konfuznom, zapetljanom, mistifikatorskom delu koje balansira između privrženosti okultnom, te racionalizacije kriminalizovanih postupaka.

Kao moderan b film, Spasi nas od zla izneverava duh nepretencioznosti filmova ove produkcije i pokušava da kroči na mnogo ozbiljnije, ali i ambicioznije polje znakova, počev od onog, istina po narativ konstitutivnog inkorporiranja iračkog rata u vezivno tkivo filma. Kao film znatnijih ambicija i aspiracija, Spasi nas od zla pati od stereotipa, konvencionalnih dramaturških rešenja a i nepredvidivost mu nije jača strana. S nostalgijom pomišljamo šta bi od ovakvog predloška (rađenog po istinitim događanjima iz života njujorškog policajca Ralfa Sačija i njegovog susreta i saradnje s otpadnutim sveštenikom-egzorcistom Mendozom) napravili reditelji Val Lotonovog kruga.

Naizmeničnost situacija u kojima gotovo klasični film detekcije smenjuju hororični obrti nesumnjivo senzacionalističkog naboja, tvori, istina, i to je najveća vrlina ovog filma, jednu vrstu oniričke atmosfere, u kojoj halucinatornost zadobija vidno mesto. U njegovu vrlinu svakako možemo pripisati i permanentno insistiranje na noći, kao faktičkom ali i simboličkom, scenskom i mentalnom okviru. Kada nas u poslednjoj trećini filma obasjaju bleštavi kadrovi dnevnog svetla, postajemo svesni dotadašnje frustrirajuće atmosfere filma.
Spasi nas od zla je privlačnu temu egzorcizma i egzorcista revitalizovao prilično bezličnim sredstvima, a u oživljavanju ove privlačnosti njegov glavni adut je bio sve uposleniji Erik Bana, glumac hrvatskog porekla, potpuno primeren njegovim ciljevima.