Potapanje Evrope

Foto AP

Barselona, 30. jul 2013. Četvrtfinale Svetskog prvenstva. Srbija - Crna Gora 8-9. Posle vođstva od 4-2 i 6-4 srpski vaterpolisti nisu izdržali, 70 sekundi pre kraja Aleksandar Ivović doveo je Crnu Goru u vođstvo od 9-8 i to je bio konačan rezultat. Šok je bio priličan jer je za vaterpoliste Srbije odavno rezervisana bar jedna stepenica na pobedničkom postolju, a u Barseloni nije igrala ni polufinale.

Neuspeh nije bio posledica samo njihovog lošijeg dana. Vaterpolo savez je mesecima pre toga bio bez predsednika, sa velikim dugom, pri čemu su igrači bili veoma korektni i svoje zarađene a neisplaćene premije nisu stavljali u prvi plan. Haos u Savezu bila je, na neki način, i srećna okolnost jer bi, da je stanje bilo normalno, nekome palo na pamet da zbog neuspeha u Barseloni smeni selektora Dejana Savića. Na sreću, ostao je Savić, ostali su u i igrači, iako bez kapitena Vanje Udovičića, koji je otišao u ministre, vratila se i navika pobeđivanja.

Budimpešta, 27. juni 2014. Srbija pobeđuje Mađarsku u finalu Evropskog prvenstva i zadržava titulu osvojenu dve godine ranije u Ajndhovenu. Srbija je do zlata došla na impresivan način, svetski prvak Mađarska pobeđena je sa 12-7 na sopstvenom plivalištu, pred 9.000 svojih navijača. Igra našeg tima bila je tiki-taka u vodi. Ono što su, doskora, radili španski fudbaleri nogama, naši momci su činili rukama. Ali, pre finala valjalo je proći polufinale u kome je rival bila ona ista Crna Gora iz Barselone 2013. Meč je dobijen na volšeban način, posle prednosti rivala od četiri gola u nekoliko navrata. Bio je to jedan od najvećih preokreta u istoriji velikih takmičenja, pobeda glave nad telom, trijumf vere u sebe i kad je najteže, a to mogu samo najbolji.

Srbi nikad neće biti Nemci, ali u konkretnom slučaju poređenje je bilo sasvim korektno jer su Nemci sinonim za upornost i visok sportski moral. A što se tiče kvaliteta, kad smo već na terenu poređenja, naši vaterpolisti ličili su na nemačku fudbalsku mašinu koja je trijumfovala u Brazilu. Mađari su u vaterpolu ono što su Brazilci (bili) u fudbalu i kada ih neko u njihovom bazenu pobedi sa 12-7 onda je to sasvim slično trijumfu Nemaca nad Brazilom u Belo Horizonteu sa 7-1. Demonstracija sile, zasnovane na kvalitetu, na talentu i tradiciji.

Nekad se vaterpolo igrao na moru, ali ni Mađarska ni Srbija nemaju more ali imaju vaterpolo i vrhunske igrače. Suština je u uslovima, planskom radu, trenerima, nebitno je da li je voda slana ili slatka. Vaterpolo se u Beogradu, kao i u Zagrebu, dizao postepeno, prvi kvalitet doneli su igrači koji su sa mora dolazili u velike gradove na studije. Crnogorci su gravitirali ka Beogradu, Dalmatinci ka Zagrebu. Partizan je, sa kombinacijom igrača koji su došli i onih koji su u asove izrasli u njegovim kapicama, već sredinom 60-ih godina prošlog veka bio evropski klupski prvak, dok je u Zagrebu u moćnu ekipu izrasla Mladost. Svi zajedno učinili su Jugoslaviju vaterpolo silom sveta a zlatna medalja na Olimpijadi u Meksiku 1968. bila je kockica koja je kompletirala mozaik.

Na sve to treba dodati sposobne ljude koji su kao stručnjaci ili funkcioneri vodili ovaj sport. Neku vrstu trenerske škole ustanovio je legendarni Vlaho - Bata Orlić, a od onolikog broja vrhunskih igrača bilo je logično da neko postane i vrhunski trener, od Ratka Rudića koji ima četiri olimpijska zlata sa četiri različite selekcije, do plejade naših trenera, od Nikole Stamenića preko Nenada Manojlovića i Dejana Udovičića, do Igora Milanovića, Vlade Vujasinovića i Dejana Savića.

Aktuelni selektor je od pokojnika u Barseloni postao pukovnik, ili general u Budimpešti. Ima ono što svi šefovi treba da imaju: autoritet. Ali stečen znanjem a ne korbačem. Bio je vrhunski igrač, sada je postao vrhunski trener. Odlikuje se izuzetnom smirenošću, nikad ne gubi koncentraciju, uvek zna šta treba da uradi ili kaže. Igrači ga izuzetno poštuju, veruju mu bezgranično. Zajedno će u nove pohode, na vidiku je već 2016. koja će početi Evropskim šampionatom u januaru u Beogradu, a kulminirati, nadajmo se, zlatnom medaljom na Olimpijadi u Rio de Žaneiru. Olimpijsko zlato je jedino što nedostaje srpskom vaterpolu.

Od 2001, kada je u Budimpešti trijumfovala Jugoslavija, šampioni Evrope u 21. veku stižu samo sa prostora bivše Jugoslavije. U Kranju 2003. prvak je bila Srbija i Crna Gora, u Beogradu 2006. prvi put samostalna Srbija, u Malagi 2008. prvi put samostalna Crna Gora, u Zagrebu 2010. Hrvatska, u Ajndhovenu 2012. Srbija i sada u Budimpešti ponovo Srbija. Evropska prvenstva liče na balkanski šampionat, ili prvenstvo ex-Yu.

Po ukupnom broju medalja Mađarska je najuspešnija država sa 23 trofeja, ali ako se saberu sve medalje zemalja bivše Jugoslavije stiže se do 25 trofeja Samostalna Srbija ima već pet medalja na evropskim šampionatima, tri zlata i po jedno srebro i bronzu. Evropski prvaci bili su i Srbija i Crna Gora kao državna zajednica, takođe i Hrvatska i Crna Gora. Tradicija koja traje, kvalitet koji ne pada, uspesi koji se ponavljaju.
Beograd, 29. jula 2014. Gradska skupština, balkon lepše Srbije. Na njemu naši poslednji sportski heroji, ispod njega masa oduševljenog sveta sa mnogo dece koja su baš ovih dana poželela da igraju vaterpolo.
Recept i za druge sportove...


Filip Filipović, četvorostruki šampion Evrope

Jednom u životu

Kada je osvojio prvu zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu, u Kranju 2003, Filip Filipović je imao samo 15 godina. Nije ulazio u igru, ali je bio deo ekipe, kao talentovan igrač, budućnost našeg vaterpola. Danas, sa 27, levoruki bombarder jedan je od najboljih igrača sveta, vlasnik četiri zlata sa evropskih šampionata i niza drugih titula, uključujući i svetsku.

Osnovna razlika u odnosu na prethodna takmičenja bila je u našem planu da ne krenemo silovito od starta nego da najbolje čuvamo za kraj. Ranije nam se dešavalo da se istrošimo u grupi i da za završnicu nemamo dovoljno snage, kaže Filipović u razgovoru za NIN.

Kako ste se izvukli iz teške situacije protiv Crne Gore?

Kada smo počeli da ih sustižemo, bilo je izvesno da ćemo sasvim preokrenuti tok meča.

Finale?

Takva utakmica igra se jednom u životu... Nismo toliko bolji od Mađara, ali u ovom meču bili smo superiorniji jer smo bili u psihološkoj prednosti, u usponu forme, ohrabreni pobedom u izgubljenom meču u polufinalu.

Kakva je uloga selektora Dejana Savića?

Ogromna. On je tvorac naše igre i celokupne sjajne atmosfere. Bila bi katastrofalna greška da je prošle godine, posle neuspeha u Barseloni, smenjen.