Stvaranje novih lidera je kontrolisano

Odgovarajući na pitanje da li je ovakva izjava puka demagogija ili poziv na dubinske promene na političkoj sceni, analitičar Cvijetin Milivojević u intervjuu za NIN kaže da su mnogi lideri govorili tako nešto za ove 24 godine višestranačja u Srbiji i po pravilu nisu mislili na sebe.

Slažem se da povremeno treba provetriti vrhove stranaka, jer se u većini već dve decenije tamo nalaze isti ljudi Mićunović, Gordana Čomić, Vida Ognjenović, pa i sam Pajtić, Ivica Dačić, Petar Škundrić i Mrkonjić, Vuk Drašković, DSS čiji je lider politiku napustio nakon izbornog debakla, ali im je vrh ostao isti Isto važi i za SNS, ako ih posmatramo u kontinuitetu sa SRS-om Maja Gojković, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić Novih lidera nema jer je stvaranje kadrova kontrolisano. Ovdašnja atmosfera je nedemokratska, stranke su ustrojene na diktatorski način. Jedini politički lider koji je spontano nastao u poslednjih 20 godina je Saša Radulović, ali je i on morao prvo da se legitimiše kroz rad u Vladi.

Da li je Pajtićeva izjava dokaz obezglavljenosti srpske opozicije ili je reč o iskrenom uverenju?

Posle martovskih izbora, opozicija se radovala što je komšiji crkla krava, a na kraju je nestala iz parlamenta. Nacionalne opcije nema, iako su DSS, Dveri i SRS bili blizu cenzusa. Stranke levog centra, kako NDS i DS sebe zovu, igraju na ivici žileta. LDP nije ni prešao cenzus. Iskreno, pasionirani sam posmatrač skupštinskih prenosa i nikada mi sednice nisu bile dosadnije. Iako mi Borko Stefanović nikada nije bio simpatičan, hvatam sebe da navijam za njega, jer uvek navijate za one koji gube. Dakle, opozicija brojčano ne postoji, ili postoji kao neka paraopozicija koja se gura da uđe u Vučićev voz.

Jedino je Vesna Pešić dobrovoljno izašla iz politike. Dinkić, Koštunica i Bojan Đurić su stranke napustili tek nakon izbornog fijaska Tadić je izašao iz politike, pa se vratio. Da li bi naš politički život bio bolji kada bi lideri stranke napuštali po zasluzi, a ne nakon poraza?

Vesna Pešić nikada nije napustila politiku, što se vidi po njenim kolumnama i izjavama. Ne delim njene stavove, ali se divim hrabrosti. Činovi Dinkića i Koštunice su takođe za divljenje, jer su direktni krivci za poraz stranaka. U LDP-u je to Jovanović, tužno je što se drugopozivci poput Đurića i Andrića lakše odlučuju na preuzimanje odgovornosti. Ipak, plašim se da se odlazaka po zasluzi nećemo nagledati. Srbija je prepuna političkih konvertita, mnogo je političara izmenjalo ne samo partije, nego i radikalnu ideologiju, od pozivanja na rat protiv drugih naroda i pravljenja spiskova tobožnjih anti-Srba do poziva u rat protiv sopstvenog naroda i onih koji previše srbuju. Nema odgovornosti, ni lične, ni političke, a sve pod okriljem poslovica poput: Samo lud čovek se ne menja.

Vladimir Goati je izneo uverenje da glasači glasaju na osnovu programa, a Bojan Đurić je replicirao da glasaju na osnovu prepoznatljivosti lidera. Šta je bliže istini?

Ne bih zauzimao stranu, ali naklonjeniji sam Đurićevom gledištu. Pobeđuju glasniji lideri, određuju i ideologiju, bila ona evroskeptična ili evrofanatična. Šta u ovom slučaju Vučić kaže, tako će i biti. A srpski birači su zapravo evrorealisti. Zato krunska pitanja poput pristupanja EU ili EAU (Evroazijska ekonomska unija) treba prepustiti građanima, ali im i predstaviti sve važne informacije i činjenice. Sumnjam da birači uopšte čitaju programe stranaka, naročito zato što se programi često kose s predizbornim obećanjima.