Nemačka i Balkan

Foto AP

Iako ovdašnji lideri već pokušavaju konferenciju u Berlinu, 28. avgusta, da iskoriste u marketinške potrebe kao nešto revolucionarno, suštinski se ne radi o događaju koji ima veliku važnost. Skup organizuje Savezno ministarstvo privrede pod nazivom Zapadnobalkanska privredna konferencija. Prvo što treba znati je da čitav ovaj prostor u spoljnoj trgovini Nemačke učestvuje sa oko jedan odsto, što govori o ekonomski vrlo malom značaju regiona. No, ekonomski profil Balkana postaje sve važniji zbog potencijalnih političkih, socijalnih i geopolitičkih posledica rasula pred kojim se nalaze ovdašnje privrede.

Slovenija je postala jedna od crnih rupa EU, nesposobna da sama izađe na kraj sa potencijalnim bankrotstvom. Od pre desetak dana i Hrvatska je zvanično ušla u taj klub budući da joj je dug veći od 100 odsto BDP-a pa se vlada obratila Briselu za neku vrstu ekonomskog starateljstva. Slede Srbija i Crna Gora čije se performanse ubrzano urušavaju, dok u Makedoniji i BiH ekonomska pitanja ne mogu ni da stignu na dnevni red usled straha da se zemlje mogu raspasti.

S druge strane, iz programa Junkerove komisije jasno je da priča o proširenju ne spada u prioritete Unije. Za Nemce to poglavlje je sa ulaskom Hrvatske zatvoreno za duži period. No, u vreme kad se balkanske privrede urušavaju, i kad međuetničke tenzije vidno rastu, Nemačka ima jasnu svest da je vrlo opasno ostaviti čitav region bez bilo kakve, a posebno evropske perspektive koja godinama jedina supstituiše razočaranje ovdašnjih ljudi.

Dakle, predstojeća konferencija treba da sagleda realno stanje, da notira prostor gde su neka poboljšanja moguća i pre svega da održi privid o evropskim perspektivama Balkana, kako bi ovdašnji lideri imali sa čim da se vrate kući.

Čitav događaj treba posmatrati i iz perspektive narasle nemačke uloge u Evropi i ovom delu sveta. Britanci i Amerikanci su posle 2008. i odrađenog priznavanja Kosova, najozbiljnije sopstvene aktive preselili na arapski i bliskoistočni prostor, iz čega je proizašlo Arapsko proleće i sve ono što se nakon toga dešavalo. Nemačka je u međuvremenu dozirano počela da ulazi u taj vakuum jačajući ovde svoje prisustvo u raznim segmentima. Na Balkanu su ušli u ozbiljno nadmetanje sa dve druge sile koje pokazuju ambiciju, sa Rusijom i Turskom, a povremeno su čak dozirano počeli da se sukobljavaju i sa Britancima i Amerikancima. Dešavanja oko Severnog toka su pokazala da već postoje pitanja na kojima nemačka elita pokazuje spremnost da uđe u spor sa anglo-američkim faktorom. Pobeda nad Kameronom prilikom izbora Junkerove komisije, maksimalno rezervisan stav oko Ukrajine, odbrana evra i priprema za jaču fiskalnu koordinaciju unutar Unije, pa i skupovi poput ovog u Berlinu pokazuju pretenziju Nemačke da brani svoj interes i preuzima liderstvo tamo gde to realno može.

Gde smo tu mi? Spoljnu politiku Srbije, kao i sve ostalo, vodi premijer. Bez plana, institucija i ozbiljnih savetnika. Gro njegove energije usmereno je ka tri zadatka: da uspostavi sistem po ugleda na Đukanovića, gde je najvažnija puna kontrola novca i medija, da održi visoki rejting i napolju nađe novac sa kojim bi sve to mogao da finansira, bez obzira na ubrzano zaduživanje. Tu je spoljna politika kolateralna šteta prethodnih prioriteta i svodi se na improvizaciju, maksimalno obećavanje i iznuđeno davanje velikima svega onoga što ne ugrožava do kraja opstanak na vlasti. Tako smo ponedeljkom najveći Rusi na svetu, utorkom izražavamo jasan proevropski stav nudeći se Nemačkoj za pouzdanog saveznika, a u sredu ponavljamo da nemamo važnijeg partnera od Amerike, pa tvrdeći da je Krim ukrajinski otvaramo krivično preispitivanje privatizacije NIS-a.

Nemci su ovakvim Vučićem i dalje zadovoljni. Kako i ne bi bili kad nema toga što im neće odraditi. Uključujući i zanimljivu reviziju istorije kada je onomad rekao da mi u istoriji nismo bili dostojni partneri i saveznici Nemačkoj i njenom narodu. Ne znam da li se to odnosi i na Kajzera, Treći rajh, Kolovo i Genšerovo cepanje Jugoslavije itd.