Hoćeš platu, dobiješ raku

Foto Miloš Perić

Uredno potpisano i pečatirano obaveštenje pozdravlja zaposlene s oglasne table rečima da kilogram očišćenih pilića košta 270 dinara i da, ko želi da bude plaćen batacima i karabatacima, mora da se javi do naznačenog datuma. Odmah pored stoji obaveštenje kojim se nudi, čini se, drastičniji vid isplate zakup grobnog mesta, i to bez izrade grobnog okvira. Drugi oblici nadoknade neisplaćenih zarada obuhvataju drva za ogrev, letovanje u Čanju na bazi punog pansiona, čak i zakup pijačnog mesta.

Dobro došli u JKP Beli izvor u Vrnjačkoj Banji, firmu koja zapošljava 230 ljudi i koja svoje radnike nije isplatila za period od oktobra do decembra prošle godine. Neko se dosetio da im zauzvrat ponudi svojevrsnu robnu razmenu, predočenu na početku, pa bi, u idealnom slučaju, mogli da rade cele godine, ne prime nijednu platu, odu na letovanje, jedu samo piletinu, iskoriste sva zarađena drva za ogrev u toku zime i, kad stignu, ponešto preprodaju na pijaci. A, kad bi ostali bez para, mesa i drva, verovatno bi im veliko olakšanje predstavljalo to što imaju besplatno, sveže raskopano grobno mesto. Međutim, šta da rade ako ne planiraju da umru u narednih 20 ili 50 godina? Ništa, valjda da i dalje rade bez plate i strpe se da iskoriste tu poslednju, morbidnu uslugu. Jer, po svoj prilici, za života ni dinara videti neće.

Ove ponude za kompenzacije su baš odjeknule. Svi se čude, iskreno, ni ne stižem da sa svima razgovaram, komentariše za NIN ovaj autogol rukovodstva predsednik Sindikata Nezavisnost Dejan Pecić i napominje da, iako zvuči neverovatno, ništa nije izmislio. U krajnjem slučaju, dokaz tome je oglasna tabla s cenovnikom živinskog mesa koju je u svrhe postizanja tragikomičnog efekta dovoljno tek doslovno citirati. Dodaje da je interesovanje medija za protest koji su zaposleni održali krajem februara bilo daleko manje. S druge strane, direktori su, veli on, s prozora tad budno nadgledali ko je od zaposlenih javno izrazio nezadovoljstvo. U zemlji u kojoj su štrajkovi i mobing svakodnevica, ozvaničena robna razmena koja nas vraća u srednji vek ipak je značajnija vest.



Muke radnih ljudi u JKP Beli izvor su, prema njegovim rečima, počele s tri neisplaćene zarade, u proseku po 120.000 dinara po zaposlenom, koje su nakon februarskog protesta preinačene u 36 rata na koje se i dalje čeka. Dogovor s rukovodstvom je podrazumevao i šestomesečno primanje minimalca, na šta su naročito loše odreagovali zaposleni s višom i visokom stručnom spremom. Ali, tvrdi Pecić, verovalo se da je i minimalac bolji od plate koja se ne isplaćuje, koliko god ona iznosila. Umesto toga, dobili su ponudu za piliće, cepanice, plaže, rake i pijačne tezge.

Uzimali su ljudi i po 30 pilića, i dosta drva za ogrev, čija je cena skoro 23.000 za 4 kubika drva s puta i za osam kubika drva s panja. Ne znam da li je neko to preprodavao, ali ne znam ni šta bi inače radio s toliko pilića, naročito ako nema živu paru u rukama. Dosta zaposlenih je išlo na more u Čanj, preko firme Rekreaturs, koja duguje Belom izvoru, pa je njihov dug zgodno prebijen. Jedino još nama nekako da se plati... Grobno mesto za dvoje, koje s okvirom košta 52.000, uzelo je dvoje mlađih kolega koji žive u gradu a nadam se i želim da što kasnije iskoriste tu uslugu. Jer, dosta ljudi koji ovde rade su iz okolnih sela i žele tamo da budu sahranjeni. Ne znam da li je neko uzeo pijačnu tezgu, možda jedno ili dvoje zaposlenih, predočava Pecić.

Kasniji razgovor s jednim radnikom koji je svoj preduzetnički duh oprobao na zelenoj pijaci, potvrdio je da u nesređenom sistemu mesta za sreću nema. Puna pijaca, svi prolaze, pitaju i pipaju, ali niko ništa da kupi. Uzeo sam tezgu, ali bolje da nisam. Zakup je 84.000, troškovi su svaki dan po 210 dinara, a ima dana kad ne dobacim ni do 300 dinara prihoda, žali se on i izvinjava što mora da nas napusti. Jer, tezgu je, koliko god neisplativa ona bila, ipak potrebno nadgledati i čuvati. Od ideje zakupa grobnog mesta jedino je crnja činjenica da grobno i pijačno mesto ne može da se proda, za razliku od pilića i drva za ogrev, jer bi te pare, kojih inače nema, izlazile iz preduzeća, koje jedva opstaje, i završavale u sve plićim džepovima neisplaćenih radnika. Kao da se apsurdna logika pošteno urotila protiv zamisli da zaposleni ponekad i osete dinar u ruci.



Prema rečima Milovana Ristića, predsednika Samostalnog sindikata, apsurdnoj logici je potrebno pridodati i čari lokalne politike, jer upravo ona udara poslednje eksere u kovčeg Belog izvora. Tvrdi da se u ovom preduzeću odigrava najveći kriminal u Srbiji, a paradigmatična je glasina da je jedan od lokalnih moćnika, danas prominentan u najjačoj stranci u Srbiji, svojevremeno grobna mesta prodavao po daleko većoj ceni nego što ju je u računima prijavljivao. Ta razlika između prodajne i stvarne cene grobnog mesta se ne ogleda samo u apstraktnim ciframa na papiru, već se, kao što vidimo, odražava i na bankovne račune zaposlenih.

Još je konkretnija cifra od dvadesetak krivičnih prijava, koliko ih je podneto zbog 1.130 nelegalnih, neprijavljenih priključaka na vodovodni sistem u okviru novogradnje. Stanovi su useljeni, koriste se, a Beli izvor, koji se bavi i vodosnabdevanjem, nikako da dočeka desetine miliona dinara koliko im se duguje. Teško je oteti se utisku da bi redovno plaćanje vode doprinelo i redovnijim, pa i, Bože sačuvaj, većim zaradama. Ovako su plate minimalne, ali neisplaćene, i to u javnom komunalnom preduzeću čija bi i jednodnevna obustava rada u vodosnabdevanju i čišćenju, primera radi zasigurno celu Vrnjačku Banju izvela na ulice.

Kao što propada Vrnjačka Banja, koja je pred bankrotom, tako propada i ,Beli izvor, jer mesečno generišemo četiri miliona dinara gubitka. Naš glavni proizvod je gubitak, ima ga za izvoz. Ogroman teret predstavlja 3,2 miliona dinara, koliko iznose mesečne obaveze za reprogram duga po osnovu neplaćanja poreza i doprinosa za tri godine. Žalili smo se inspekciji rada i dobili odgovor da sredstava jednostavno nema. U međuvremenu se odjednom ispostavlja da naše preduzeće duguje čak 205 miliona dinara, objašnjava Pecić.

Ne pitanje koji su mogući sledeći koraci, odgovara da ih je već bilo žalili su se i ministarstvu rada, a u jednom trenutku je 130 zaposlenih tužilo Beli izvor za razliku između ugovorenih i isplaćenih zarada. Suđenje se odlagalo, kako tvrdi Pecić, zbog toga što bi radnici parnicu sigurno dobili, a sudije pod pritiskom nisu htele da se poduzimaju slučaja. Troškovi suđenja su otuda volšebno i uveliko prešli 20 miliona dinara, a sam sudski postupak još nije ni bio otvoren. U međuvremenu su otkriveni pojedini neispravni tenderi, trošenje 75 odsto godišnjeg budžeta Belog izvora bez jedne jedine javne nabavke, kao i sumnjivi pečati privatnih firmi na državnim izveštajima o nadzoru trošenja javnih sredstava.

Na pomalo kalimerovsku opasku da je reč o nepravdi i da, u krajnjem slučaju, takvi papiri ne mogu da budu važeći, Pecić odgovara s čuđenjem u glasu. Vraga nisu važeći! Pare su već otišle, negde i nekome, to se valjda jedino važi. Žalili smo se mi i institucijama u kraljevačko-raškom okrugu, koje su nas preusmerile na kragujevački okrug, iako Vrnjačka Banja ne pripada njemu. Svega mi, mi ovde kao da smo na Divljem zapadu, u Teksasu, gde zakoni ostatka države ne važe. A sve bi došlo na svoje mesto kada bi predsednik opštine iz SNS-a Boban Đurović sproveo reviziju poslovanja celokupne opštine u poslednjih 10 godina, što je i obećavao u kampanji. Ovo nije kritika, već podsećanje, napominje on.



Dakle, malo politikantstva, malko više interesa kapitala i prstohvat gorkog apsurda dovoljni su da se ukratko opiše situacija u JKP Beli izvor. Kao, uostalom, i u celoj Srbiji. Nažalost, jedino što ne čudi je odsustvo artikulisanog radničkog revolta. Mada, u situaciji u kojoj radnici ne primaju platu od koje treba da izdržavaju porodice i u kojoj se preti stečajem, brisanjem dugova i smanjenjem broja zaposlenih na oko stotinu, niko ne može da ih s punim pravom krivi što se ne osećaju opunomoćeno. Naročito kad ih, kao za vreme februarskog štrajka, članovi rukovodstva nadgledaju iz svojih kancelarija.

I, zaista, prostorije u kojima radnici obitavaju ispunjene su onom gustom memlom tek završenog jadanja, međusobnog poveravanja i kolektivnog nezadovoljstva. U prisustvu neznanca, priča se završava, tišina postaje zaglušujuće bučna i najviše što može da se kao komentar čuje je da su Pecić i Ristić sve rekli kako stvarno jeste. Relativno skoro ugrađeni elektronski merač radnih sati koji se, kao u najsavremenijim bankama, aktivira personalizovanim karticama, u najboljem slučaju ih podseća koliko su vremena proćerdali za platu koju ni ne primaju. Kroz osmeh govore da su novinare ranije dočekivali kao turiste, a da ih sad dočekuju kao svedoke nepravde koja ih je zadesila.

Ristić se i dalje nada da će se vratiti stari dani kad su Vrnjački karneval i muzički festival Lovefest bili glavne vesti. Nažalost, pitanje je koliko će do tada još pilića i drva biti podeljeno, koliko će letnjih aranžmana u Čanju biti ostvareno i koliko će grobnih mesta biti popunjeno. Jer, ako plata ne može da sačeka, grob sigurno može, a to u rukovodstvu vrlo dobro znaju. Izgleda kao da na to i računaju.