Državu su nam stvorili drugi, a to boli

Foto Đorđe Kojadinović

Kada je nakon Dušana Ivkovića preuzimao košarkašku reprezentaciju Srbije, Aleksandar Đorđević bio je duboko svestan da će na ovom poslu imati još jednu otežavajuću okolnost. Naime, čitava javnost njegove trenerske domete neminovno će meriti sa onim igračkim. A Đorđević je bio jedan od najboljih evropskih košarkaša svih vremena.

Nikada neću biti trener onog nivoa kakav sam bio igrač. Voleo bih kada bih mogao da ponovim igračke domete, ali to je vrlo teško. Nemam ni vremena, ne verujem da ću toliko dugo biti trener. Moja igračka karijera je odavno prošlost i stavio sam je u kutak koji joj i pripada, kaže za NIN. Dodaje da ga taj deo karijere nimalo ne opterećuje. Sada dajem sve od sebe da pomognem reprezentaciji i da napravim što manje grešaka, jer nema sumnje da svi grešimo. I treneri i igrači.

Pripreme za Svetski kup ulaze u poslednjih desetak dana, kako ocenjujete stanje u reprezentaciji?

Čitave pripreme shvatili smo kao jedan trening i sve prijateljske utakmice poslužile su da proverimo i fizičko, i karakterno stanje nekih igrača, ali i da vidimo na koga možemo da računamo, ne samo u ovoj akciji nego i ubuduće. Neki igrači koji su se priključili kasnije, pomogli su da pripreme odradimo kvalitetno, ali su nas povrede koje su donosili iz svojih klubova vraćale unazad. Jedan za drugim otpadali su Lučić, Dangubić, Kuzmić a još su povređeni Teodosić, Krstić i Nedović. Trenerski posao je zato lep, ali to su stvari na koje ne možete da utičete. Ono čime sam zaista zadovoljan je odnos reprezentativaca prema radu. Odlučili smo i prihvatili da je odbrana zaštitni znak ovog tima i u svaku utakmicu ulazimo sa takvim stavom.

Košarka je evoluirala, postala mnogo više atletska, sa znatno više utakmica, a preovladava mišljenje da pripreme traju predugo. Koliko ste menjali ovaj koncept?

Od prvog treninga radili smo sa loptom i u tom smislu dosta promenili. Nismo imali nijedan trening van dvorane. Ekipe koje rade po tom sistemu shvatile su da preduge pripreme mogu imati negativne efekte po zdravlje igrača. Sezona je izuzetno duga, sa velikim brojem utakmica, psihičkim i fizičkim stresom i igračima je neophodan oporavak. Upravo zato smo na Kopaoniku, tokom prvog ciklusa priprema, praktikovali tri dana rada i jedan dan odmora. To nije lako, s obzirom na to da svi traže pobede, ali i okolnosti su se promenile. Nismo nasledili košarku od naših prethodnika, već pozajmili od onih koji dolaze. Jasno mi je da će svi tražiti medalju, ali u ovom trenutku nemam smelosti da kažem idemo ka medalji, ali niko ne može da nam ospori pravo da se pripremamo kao da idemo na medalju. Naš zadatak je da ciljeve podignemo na što viši nivo, jer ako to ne uradimo ne možemo očekivati ni prosek.

Šta bi za vas bio uspeh na Svetskom prvenstvu?

Veliki uspeh bi bio ulazak u polufinale, a medalja bi bila kao Mont Everest. Pogotovu što bi u polufinalu igrali sa domaćinom Španijom koja je po mom mišljenju najveći favorit. Govorio sam to i pre tri meseca kada se nije znalo da će se selekcija SAD susresti sa otkazima i povredama ključnih igrača. Sve je organizovano tako da Španija titulom kruniše silazak sa scene jedne velike generacije u kojoj su Gasol, Navaro, Kalderon, Rejes... Ali ne priznajem da je bilo ko bolji pre utakmice. Uostalom, teren nikada ne laže.

Koliko smo u globalizaciji košarke izgubili ono što smo nekada nazivali našom školom, dakle igru na individualni kvalitet i improvizaciju?

Ja sam zaljubljenik u košarku, volim da vidim nešto što se na terenu ne viđa svaki dan. Kao što sam rekao, koncept smo bazirali na odbrani i očekujem maksimalnu odgovornost u tom delu igre. Imam, međutim, poverenja da će u određenim situacijama igrači sami naći rešenje. Nije reč o bezuslovnoj slobodi u igri, već podršci talentu i kreaciji kako bismo videli ekstrapotez. Želim da ovi momci to pokažu i nema razloga za strah. Svaki igrač koji ima kreativni potencijal mora da bude u funkciji tima, ali i da ima mogućnost da pokaže talenat. Ukoliko im to uskratimo, oduzimamo im i deo talenta.

Imamo li u ovoj selekciji tih kreativnih individualaca?

Imamo. Mislim na Bjelicu, Bogdanovića, Teodosića, ali i još neke igrače

Kada ste postali selektor rekli ste da ćete pri odabiru igrača voditi računa o tome ko se ranije nije odazivao pozivu u reprezentaciju. Da li su zbog toga izostali pozivi Milanu Mačvanu i Zoranu Ercegu?

Dva puta sam razgovarao sa obojicom. Kod selekcije je praćena i forma igrača. Ime je odavno prestalo da igra, a svako zaslužuje poziv formom i onim što predstavlja za svoj klub. To su merljive kategorije - titule, finala, individualni učinak. Imamo mnogo igrača sa imenom i prezimenom, ali imamo i mnogo onih koji su oscilirali tokom sezone. Kada počinjemo novi ciklus, imamo u vidu prošlost, ali moramo da gledamo i u budućnost kako svi koji dolaze posle mene i ovih igrača ne bi počinjali iznova.

Zašto se minulih godina promenio odnos prema reprezentaciji i svake godine smo bili suočeni sa poplavom otkaza?

U pitanju je strah od neuspeha. U reprezentativnoj košarci, i na evropskom i na svetskom nivou, vlada jedno nepisano pravilo. U kome god klubu igrate, šta god da ste osvojili i koliki god da vam je ugovor, niko vas od igrača ne priznaje kao velikog dok to ne pokažete u reprezentaciji i ne osvojite medalju. Do tada, sve što uradite može biti dobro za vašu porodicu, karijeru, ali samo reprezentacija kruniše prave veličine. Kada Toni Parker bude završavao karijeru, siguran sam da će reći da mu je najdraža titula prvaka Evrope sa Francuskom uprkos brojnim NBA trofejima sa San Antonijom. Ovo prvo je strast, emocija, a ovo drugo posao. Isto mogu da kažem za sebe i mnoge moje kolege koji su osvojili titulu sa reprezentacijom.

Zašto je te emocije nestalo kod nas?

Mi smo nova zemlja koja prolazi kroz dugu tranziciju. Kao država smo stvoreni zato što su nas ostavljale komšije. U jednoj emotivnoj vezi uvek pati više onaj ko je ostavljen. Mi smo propatili sve razvode s bivšim jugoslovenskim republikama, a Crnogorci su nas razbili. To nas je najviše bolelo. Opet, da nije bilo svih njih mi ne bismo imali svoju državu. Nismo sami uzeli stvari u ruke, nismo organizovali referendum i rekli da želimo svoju zemlju. Državu su nam kreirali drugi i to nas i danas boli. Sada je na nama da učinimo nešto za zemlju i generaciju koja dolazi i to poštenim odnosom prema poslu, kulturi, sportu, obrazovanju...

Ekonomski faktor, takođe, igra značajnu ulogu. Gotovo da ne postoje besplatne škole sporta, ali se promenio i sadržaj koji se nudi novim generacijama.

Naravno. Šta smo mi imali kao igračke? Klikere i loptu. Deca sada, osim kad idu u školu, nemaju potrebu da izađu iz kuće. Imaju svu zabavu, sav svoj svet nose u mobilnom telefonu ili kompjuteru i uživaju u životu jer su dobili neverovatne mogućnosti da se zabave, ali i nadgrade kao ličnosti. Sport više nije potreban da bi deca odrastanju dodala nov kvalitet. Meni je sport, pored škole, bio centar sveta. Košarka je nadgradila drugi deo moje ličnosti. Tačno je da ljudi nemaju novca i da škole sporta nisu besplatne. Moj otac sada preko udruženja reprezentativaca namerava da sprovede jednu ideju. Želi da profesore fizičkog vaspitanja plati prikupljenim novcem, a da oni drže besplatne časove deci iz određenog sporta. Nemamo para, ali kao društvo možemo edukatorima da damo mali deo da svoje znanje prenesu na decu. Takva ideja mogla bi da kompenzuje nedostatak novca i oživi interesovanje za sport.



Kako vidite budućnost klupske košarke u Srbiji s obzirom na to da više neće biti davanja iz budžeta, a košarka nije profitabilna kao fudbal?

Najpre treba da zaboravimo da smo bili zemlja sa više od 20 miliona ljudi. Neophodno je da smanjimo očekivanja, mi smo mala zemlja, hajde prvo da naučimo da hodamo pa da trčimo. Moramo prvo da se okupamo skromnošću i da shvatimo da je realnost naše klupske košarke na mnogo nižem nivou nego što ga predstavljamo. Nije Evroliga jedino takmičenje kojem treba stremiti. Treba težiti onom takmičenju koje možemo da osvojimo. Kada sam bio u Barseloni, jedne godine smo igrali Kup Radivoja Koraća, a predsednik nam je rekao da za klub nije prestižno da igra to takmičenje, ali i te kako jeste da ga osvoji. Postavio nam je cilj i mi smo ga ispunili. Srpski klubovi u svojoj istoriji imaju samo četiri evropska trofeja. Košarka kao brend je napravljena kroz reprezentaciju. Bez obzira na ljubav i nestvarnu strast prema ovom sportu i klubovima koji nas predstavljaju, mi nismo kandidati da bilo šta osvojimo. I tako nas evropski i svetski košarkaški establišment i doživljava. U ovom trenutku nas koči velika ostrašćenost i mržnja prema drugom, zavirivanje u tuđi tanjir ma koliko on bio mali. Jedan od najlepših trenutaka u mojoj karijeri je kada sam kao košarkaš Reala igrao protiv Crvene zvezde, a čitava dvorana mi aplaudirala. Važno je da nagradimo pobednika bez obzira na to za koga navijamo, jer onda pobeđujemo sve ono što košarku sprečava da ide napred. A ova zemlja ne može da bude sponzor svih sportova. Država je u problemu, nema novca za prosvetne radnike, naučnike, lekare, penzionere... Besmisleno je onda pričati o sportu jer u toj hijerarhiji ne može da bude prioritet društva. Moramo da čekamo svoj trenutak, momenat kad država bude jača, a do tada da nađemo načina da ne budemo na nečijoj grbači.

Da li je za klubove rešenje privatizacija i kako bi potencijalni investitor mogao da vrati uloženi novac?

Ne verujem da u košarci može da se vrati i zaradi novac. To može da bude društvena odgovornost prema zajednici jer je neki biznismen već dovoljno zaradio u drugom poslu. Neki ljudi ulažu u košarku jer vole taj sport. Ali mi moramo svojim ponašanjem, pa i rezultatima da ih privučemo. Ne možemo ništa da tražimo apriori. Izgubili smo kredit koji smo nekada imali. Rešenje je dobra srpska liga u kojoj bi igrali i Zvezda i Partizan, a da igračima u ostalim klubovima bude cilj da jednog dana zaigraju za najjače. Zvezda i Partizan treba da igraju u Čačku, Kraljevu, Valjevu, Subotici, Novom Sadu, a ne u Širokom Brijegu ili Novom Mestu. Imamo kvalitet i uz dobar rad, siguran sam, dobili bismo i igrače za reprezentaciju. A za godinu-dve ćemo se kroz naše takmičenje izboriti da dobijemo mesto i u Evroligi i u Evrokupu. Znam to jer sam pričao sa svim vodećim ljudima u evropskoj košarci. Samo je potrebno da imamo zajednički stav.

Kao igrač osvojili ste sve, dva puta ste bili u NBA ligi. Da li je ostao žal posebno što u prvom navratu kada ste bili u Bostonu niste pokazali malo više strpljenja?

U Boston sam otišao 1990. posle vojske sa pet odigranih utakmica bez forme u kojoj sam bio prethodne sezone, kada je selektor Dušan Ivković kazao da sam najbolji jugoslovenski plejmejker. Pet dana pred početak kampa, kada sam se već izborio za ugovor, Boston je vratio iz Italije Brajana Šoa koji je trebalo da ostane u Rimu još jednu sezonu i on je neplanski popunio moje mesto. Voleo bih da sam ostao, bio sam na pripremnoj utakmici u petorci sa Lerijem Birdom, Mekhejlom, Perišem... Bilo je kvaliteta, ali šteta što nije bilo ovdašnjih skauta kako bi Amerikanci znali sve o igračima iz Evrope. NJihovi skauti znali su pet evropskih košarkaša, a za ostale su smatrali da atletski nisu sposobni da igraju u NBA ligi.