Hod po ivici finansijskog ambisa

Od početka krize Srbija je promenila čak pet ministara finansija, a Narodna skupština usvojila 10 predloga budžeta čiji je cilj bio smanjenje rashoda. Koliko god da su se državne kase koje su krojili Diana Dragutinović, Mirko Cvetković, Mlađan Dinkić i Lazar Krstić suštinski razlikovale – jedna stvar im je bila zajednička. Svaka je, umesto očekivanih ušteda, na kraju rezultirala većim minusom u kasi, a zajednički bilans njihovog vođenja fiskalne politike najbolje se ogleda u proceni Fiskalnog saveta da će do kraja godine javni dug, sasvim sigurno, preći 70 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), odnosno svega što privreda stvori za godinu dana. Kad novi ministar Dušan Vujović podvuče crtu, vidi se da je za pokrivanje minusa u kasi i servisiranje obaveza prema kreditorima Srbiji godišnje neophodno preko pet milijardi evra svežeg kapitala, što čini oko 17 odsto BDP-a. Istraživanja Fiskalnog saveta pokazuju da kriza likvidnosti nastupa nakon što ta izdvajanja pređu 15 odsto BDP-a. Zbog svega toga Vujović, koji se nalazi na ivici finansijskog ambisa, nema izbora. Ukoliko ne želi da bude zapamćen kao kreator fiskalne politike koja je zemlju uvela u bankrot, moraće da smanji jaz između prihoda i rashoda već u toku sledeće godine i da na srednji rok preokrene trend rasta javnog duga, koji je 20,66 milijardi evra, ili 66 odsto BDP-a. Ukoliko od toga odstupi, upozoravaju u Fiskalnom savetu, postoji rizik da dođe do rasta kamatnih stopa, a u najgorem slučaju i do iznenadnog prekida finansiranja sa nesagledivim posledicama po domaću ekonomiju kao što su drastično smanjenje tekućih rashoda, kašnjenje plata i penzija, slabljenje dinara, duboka recesija i na kraju bankrot, navodi se u poslednjem izveštaju Fiskalnog saveta. Očigledno je da proteklih godina nije bilo političke volje da se sprovode stroge mere fiskalne konsolidacije i strukturne reforme, koje nisu ni politički, ni socijalno popularne, ocenjuje Vladimir Krulj iz „Kreb i Gavin Anderson“ iz Brisela. Problemi su ,,gurani pod tepih“ godinama, odgovornost je prebacivana na ,,one koji dolaze posle“, tako da je problem javnog duga eskalirao posle godina nečinjenja, navodi on. Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta, kaže da to nije bilo baš tako, jer je u prve dve godine krize Srbija imala jedan od najnižih deficita u centralnoj i istočnoj Evropi, da bi minus od 2011. počeo da raste, a u ovoj godini će biti najveći u Evropi. Posle povlačenja arapskog kredita od milijardu dolara, javni dug iznosi oko 70 odsto BDP-a, što je visok nivo i za razvijene zemlje, a kamoli za zemlju koja ima nizak kreditni rejting i koja se zadužuje po visokim kamatnim stopama, procenjuje Arsić. „Srbija se zadužuje po prosečnim kamatnim stopama od oko pet odsto zbog čega su troškovi servisiranja jednaki izdacima razvijenih zemalja koje imaju javni dug od 100 odsto BDP-a, a koje se zadužuju po kamatnim stopama od 3,5 odsto. Izgleda da ovu činjenicu previđaju neki ekonomisti koji tvrde - ako nije problem kada razvijene zemlje imaju dug od 70-80 odsto BDP, onda to nije problem ni za Srbiju“, ukazuje Arsić. Prema njegovoj oceni, posebno je opasan tempo rasta jer je on posledica visokog sistemskog, ili kako ekonomisti kažu strukturnog manjka poreskih prihoda u odnosu na rashode države. Poreski prihodi su godišnje za oko 2,5 milijardi evra manji od rashoda. „Kada postoji strukturni deficit, javni dug raste dok se ne smanje rashodi, ili ne povećaju porezi, a rast duga se ubrzava jer rastu troškovi kamata iz godine u godinu. Stav da se minus u budžetu može eliminisati rastom privrede prilično je neutemeljen u ekonomskoj teoriji, ali i iskustvima brojnih zemlja, jer visok deficit na različite načine ometa investicije i rast“, ističe Arsić. Slaviša Tasić, profesor na Univerzitetu Meri u SAD, ne misli tako. Dug se, kaže on, smanjuje na dva načina, ili smanjenjem minusa u kasi ili rastom BDP-a, pri čemu je ovo drugo još bolje. I on smatra da je dug dostigao zabrinjavajući nivo, iako brojka sama po sebi ne znači ništa; jer neke zemlje kao Japan imaju i preko 200 odsto, a neke su bankrotirale i kad im je dug bio jedva 40 procenata BDP-a. Ali za Srbiju je ovaj nivo visok, prelazi u kritičan posebno kad se ima u vidu dinamika poslednjih godina, smatra on. Bivši guverner Dejan Šoškić za NIN navodi četiri razloga za brigu. Prvo, Srbija nema redovan pristup međunarodnom finansijskom tržištu, odnosno, ne postoji redovnost u kupovinama srpskog duga. Drugo, veliki deo duga je u vlasništvu stranaca, koji se iz tog duga relativno lako mogu povući u slučaju pada poverenja i time mogu gurnuti našu zemlju brže i u dublju finansijsku krizu. Treće, najveći procenat duga je u deviznom znaku, pa je Srbija izložena i dodatnom riziku kursa, jer investitori na prvu naznaku finansijske nestabilnosti mogu brzo povući kapital i tako dovesti do drastičnog obaranja deviznog kursa, ubrzanog trošenja deviznih rezervi i jačeg i bržeg finansijskog sloma. Četvrto, nivo dohotka i nivo bogatstva po stanovniku u Srbiji su relativno niski, što smanjuje mogućnost prevazilaženja finansijske krize kroz rast poreza ili prodaju imovine. Sve to sadašnju situaciju čini vrlo rizičnom, zaključuje Šoškić. Za Vladimira Gligorova, profesora na Institutu za međunarodne ekonomske studije u Beču, nije opasan rast duga, već to što se time nisu stvorili uslovi za oporavak privrede. Svejedno je da li je dug 10 ili 100 odsto ukoliko je realni privredni rast pet odsto godišnje, objašnjava. „Nije problem što se država u recesiji zadužila, već što taj novac nije potrošen tako da podstakne oporavak, a to vreme nije iskorišćeno da se sprovedu reforme. Nezadužena država može da se zaduži i podstakne rast i reforme, a Srbija sada mora da ostvari isto uz smanjenje javne potrošnje, povećanja poreza i vraćanja duga“, upozorava Gligorov. U okolnostima kada domaća tražnja ne može da se povećava, neophodne su mere koje podstiču izvoz, dodaje. To podrazumeva nisku referentnu kamatnu stopu, uz slabljenje kursa dinara, ali i poresku reformu koja se zasniva na smanjenju doprinosa i poreza na rad kako bi se podstakla nova ulaganja, objašnjava Gligorov. Ukoliko hitno ne preduzmemo mere fiskalne konsolidacije, možemo vrlo brzo doći u situaciju da se prilagođavanje dogodi stihijski i spontano, sa mnogo težim posledicama po ekonomiju, upozorava Vladimir Krulj. On ključnim smatra rešavanje problema u javnim i preduzećima u restrukturiranju, za koje se iz budžeta godišnje izdvaja oko 750 miliona evra. Takođe se mora krenuti i u reformu glomaznog i neefikasnog javnog sektora u kojem radi više od 750.000 ljudi. Taj nivo plata i materijalnih troškova je neodrživ za budžet i za ekonomsku snagu naše zemlje. Ekonomski je neodrživo i da manje od 1,7 miliona zaposlenih izdržava skoro isto toliko penzionera, jer je optimalno da zaposlenih ima bar 2,5 puta više od penzionera, zaključuje Krulj.