Nedelotvorno uterivanje straha

Foto profimedia.rs

Kada je Izrael pretposlednji put ratovao u Gazi, 2009. godine, Avigdor Liberman, tadašnji ministar spoljnih poslova, uporedio je taj konflikt s ratom Amerike i Japana. Nije bilo potrebe da se ide u skupu kopnenu invaziju; neprijatelja je bilo moguće potčiniti bombardovanjem.

Ovo poređenje, naizgled skandalozno, nije bilo sasvim pogrešno. Niti je to danas. Nanošenje maksimalne štete iz vazduha bilo je i ostalo izraelska strategija za Gazu pod Hamasovom upravom.

Čak i ako prihvatimo da Izrael ima legitimno pravo da zatvori podzemne tunele koje palestinski komandosi koriste da bi se infiltrirali u Izrael, ovo i dalje ne objašnjava zašto je neophodno bombardovati škole, elektrane, bolnice, džamije i gusto naseljene oblasti.

Zvanično objašnjenje je da su palestinske rakete skrivene u civilnim objektima. Ovo bi lako moglo biti istina. Ali ima se utisak da izraelski lideri takođe veruju kako je uništavanjem Gaze i ljudi koji tamo žive moguće slomiti i moral Palestinaca. Po toj logici, u nekom trenutku njima će biti svega dosta i dići će ruke - a možda se i okrenuti protiv svojih vođa.

Tu je reč o onome što se naziva strateškim bombardovanjem, ili ponekad teror bombardovanjem, ratnom metodu kreiranom da bi se slomila volja nekog naroda tako što će biti uništeni njegovi vitalni centri. Glavni zagovornici te ideje, razvijene dvadesetih godina prošlog veka, bili su Italijan Đulio Duet, Amerikanac Vilijam Mičel i Englez Hju Trenčar.

Britanci su ovu taktiku prvi primenili sredinom dvadesetih u Mesopotamiji, gde su nastojali da slome volju iračkih i kurdskih antikolonijalnih pobunjenika tako što su s lica zemlje zbrisali čitava sela, ponekad ih zasipajući i bombama punjenim bojnim otrovom iperitom. Krvavi vrhunac primene takve taktike usledio je u avgustu 1945, kada su Sjedinjene Države atomskim bombama uništile Hirošimu i Nagasaki - što je Liberman verovatno i imao na umu kad je ono izjavio.

Ima mnogo drugih primera strateškog bombardovanja. Nacistička Nemačka pokušala je da slomi moral Britanaca bombardovanjem, između ostalog, i velikih delova Londona, Birmingema i Konventrija. Kada Japancima tridesetih godina nije polazilo za rukom da Čang Kajšekovu Kinu bace na kolena, u pomoć su pozvani bombarderi koji su doneli užas u Šangaj, Čongking i Hankou. Godine 1940, Nemci su bombardovanjem uništili centar Roterdama.

Od 1943. nadalje, Trenčarov proteže Artur Bombarder Haris je, koristeći avione Kraljevskog vazduhoplovstva (RAF), neprestanim bombardovanjem uspeo da uništi gotovo svaki grad u Nemačkoj. RAF je Nemce bombardovao noću, a američko vazduhoplovstvo danju.

Japan su čekale još gore stvari. Još mnogo pre uništenja Hirošime i Nagasakija, američka avijacija je, pod komandom generala Kertisa Limeja, postigla da svaki iole značajan japanski grad pretvori u pepeo bacanjem zapaljivih bombi.

Strateško bombardovanje predstavlja primenu koncepta totalnog rata u kome se svi civili smatraju neprijateljskim borcima, samim tim i legitimnim metama. Kada su se Severnovijetnamci pokazali kao tvrdokorni neprijatelji, Limej je 1965. zapretio da će ih bombardovanjem vratiti u kameno doba.

Problem sa strateškim bombardovanjem je to što se čini da nikad nije postizalo cilj, s mogućim izuzetkom Roterdama (ali Holandija je dotad već bila poražena). Umesto da slomi moral ljudi u Londonu, Berlinu, Tokiju ili Hanoju, bombardovanje ga je obično jačalo. Suočeni sa svakodnevnom pretnjom smrću, civili bi se okupljali oko jedinih lidera koji su u tom času mogli da učine nešto da bi ih zaštitili, čak i onda kada su ti lideri bili neomiljeni.


Foto AP

I tako su Nemci nastavljali da se bore, sve dok ih kombinovane snage savezničkih vojski 1945. nisu preplavile. Japanci su se konačno predali iz straha da ih čeka sovjetska invazija. Severnovijetnamci se nikad nisu predali. A Palestinci, predvodio ih Hamas ili ne, neće prestati da se bore protiv Izraela, posebno u Gazi, čije ih je totalno uništenje dovelo u situaciju u kojoj više nemaju šta da izgube.

Pa zašto onda vlade istrajavaju u tome da koriste ovu surovu, ali neefikasnu strategiju? Stvar bi mogla da bude u čistoj krvoločnosti - uživanju u nanošenju bola omraženom neprijatelju. Možda je to motivisalo Harisa da neprekidno bombarduje Nemce, čak i kada za to više nije postojalo nikakvo smisleno vojno opravdanje.

Ali divlja strast i žeđ za osvetom ne može da bude jedini, možda čak ni glavni razlog. Verovatnije objašnjenje bilo bi da strateško bombardovanje za cilj zaista ima moral, ali ne onaj neprijatelja. Moral na domaćem frontu je taj koji treba podići, onda kada ništa drugo nije u stanju da to postigne.

Vinston Čerčil je odlučio da svoje bombardere pošalje na nemačke civile u momentu kada je saveznička pobeda još bila na dugačkom štapu. Bilo mu je potrebno da podigne britanski moral demonstracijom sile, i da uzvrati neprijatelju koji je prethodno proveo godine bombardujući Veliku Britaniju.

Druga prednost kampanja bombardovanja iz vazduha, s entuzijazmom promovisana tokom Drugog svetskog rata od strane onih koji su bili progonjeni sećanjem na beskrajno krvoproliće u Prvom svetskom ratu, bila je to što se takvim napadom na neprijatelja nije rizikovao gubitak velikog broja sopstvenih vojnika. Mnogi britanski piloti su stradali, naravno; ali bi mnogo više vojnika poginulo u kopnenoj invaziji. Štaviše, kad postoji takva superiornost u vazduhu kao u Mesopotamiji dvadesetih godina ili u Japanu 1945, masovno ubijanje neprijatelja izvodljivo je bukvalno bez ikakvih gubitaka.

Postoji još jedno objašnjenje, koje takođe potiče iz dvadesetih godina prošlog veka. Bombardovanje je, kako je to definisao Čerčil, bilo način da se jeftino upravlja imperijom. Pobune su mogle da budu zaustavljene ubijanjem dovoljno velikog broja ljudi s velike visine. Upotreba dronova (bespilotnih letelica) u Avganistanu, Pakistanu i Jemenu, kojoj pribegava američki predsednik Barak Obama, proizlazi iz istog principa.

Ali to su uvek Pirove pobede, jer svako ubistvo civila stvara nove pobunjenike, koji će se pre ili kasnije dići na noge. Ako izraelski premijer Benjamin Netanijahu to ne zna, onda je budala. Ako zna, onda je cinik koji je odustao od svake pomisli na trajni mir. Teško je reći koji je od ta dva izbora gori.