Nužna samoodbrana

Koliko puta ste pročitali da ni najstariji stanovnici XY mesta ne pamte... takvu oluju, takav grad, takav sneg...ili već šta se desilo tom prilikom? Koliko puta ste gledali intervju nekog glumca koji objašnjava kako postoji ta, neka hemija, između njega i publike? Koliko puta ste u tekstu o nekom pozorišnom glumcu saznali da je on bard glumišta, ili da se opredelio za daske koje život znače? Koliko puta ste čuli novinara sa malog ekrana da kaže kako je posle duge zime prvi, lep sunčan dan izmamio na ulicu hiljade šetača, da je mrak bio gust kao testo, da je kiša lila ko iz kabla, da je nebo bilo bez ijednog oblačka? Koliko puta vam je neka estradna zvezda preko ekrana poručivala da sprema novi materijal, a političar da nas očekuje vruća jesen?

Kada mu pomenemo sve ove i slične primere sa molbom da nam kaže kako doživljava taj oblik komunikacije, pesnik, akademik Matija Bećković beži od bilo kakve ozbiljne priče i poseže za kratkom ironijom:
Hajde da kažem, by the way, ta priča je problem čaše koja je polupuna ili poluprazna. Last, but not least, ma šta to značilo.

Satiričar Dragutin Minić Karlo nas uverava da se fraze izgovaraju u nužnoj samoodbrani, kad vam nedostanu bilo kakve smislene reči ili kreacija zataji. Ako je imate. Te besmislene reči i rečenice usvajaju drugi, čitajući novine i gledajući televiziju, te dve fabrike novih besmislica: Fraze, međutim, nisu samo nužnost u datom trenutku, već mnogi uživaju u njima, i izgovaraju ih gotovo trijumfalno, kao da su se setili nečeg mnogo pametnog.

Neke fraze su postale poslovice, kao što su i neke poslovice toliko izraubovane, da mu dođu kao najobičnije frazetine. Tako smo u političkom životu, ako se to može smatrati životom, bezbroj puta čuli ono: međunarodni prijatelji su prepoznali naše napore da... To govore oni koji su učinili da jedva prepoznajemo sami sebe. Ili demokratske promene, koje teku deceniju i po, a demokratije samo u tragovima. Svi kojima su puna usta te fraze, promenili su samo svoj materijalni status.

O diplomatiji ne treba trošiti reči: ona je cela u frazama, kao što su: tradicionalno prijateljstvo dva naša naroda. Na primer, nemačkog i srpskog. Verovatno iskovano u mnogim ratovima.
Preterano nadahnuti sportski reporteri i novinari znaju samo za topovski šut, panterski skok, ostavljanje srca na terenu... NJihovom gramatikom, svih tri primera su samo deo galimatijasa nepoznavanja srpskog jezika i patriotizma koji bode i oči i uši.

Kad na televiziji čujem ono Ne menjajte kanal, pomislim na onaj Beograd Solun, koji bi trebalo da promeni Srbiju. Ili: režiju potpisuje taj i taj. Znači, i glumci potpisuju neke uloge, a kamermani neke snimke... Potpisujem da me ta isprazna nadobudnost nervira. Kad svaka novoizabrana mis Srbije, u svojoj prvoj izjavi, kaže da je za mir u svetu, i Putin i Obama bi morali dobro da se zamisle. Tako ćemo, zahvaljujući najpre televiziji, pa i novinama, početi da govorimo novi jezik fraziš. Na opšte zadovoljstvo i makar dobrosusedske odnose sa pameću i elokvencijom, kaže za NIN Dragutin Minić Karlo, novinar i satiričar.

Filolog, istoričar jezika, redovni član SANU i stalni kolumnista NIN-a dr Ivan Klajn, objašnjava razloge koji su uticali na to da jezik koji se koristi u medijima i na javnoj sceni postane tako siromašan i jednoličan:
Mediji su danas i zakon i sudija, jer književnost više nema nekadašnji uticaj, a škola je u nezavidnom položaju. Maternji jezik se predaje u osnovnoj školi, ne i u srednjoj (gde postoji samo u imenu predmeta, ali je u stvarnosti potisnut gradivom iz književnosti), mada su to presudne godine za formiranje jezičke kulture. Tako ispada da su nam mediji glavni i vrhovni učitelj. Nema više uzo deda svog unuka meto ga na krilo, nego ga deda metne pred televizor, a mali će ubrzo da ugasi televizor i da sedne za kompjuter, gde već šestogodišnjaci surfuju po internetu.

Književnik Milovan Danojlić koji je na početku karijere pisao za novine, smatra da su u najvećem broju slučajeva novinari žrtve i nevoljni prenosioci drvenog jezika, a vrlo retko njegovi tvorci. On je, da podsetimo, 1977. godine u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića objavio knjigu Muka s rečima, koja je izazvala veliku polemiku u javnosti. Na pitanje šta je hteo sa takvom knjigom u vreme vladavine Josipa Broza Tita, Danojlić je posle tri i po decenije rekao:
Misao vodilja te knjižice je jednostavna. Jezik tekuće politike je ružan i nerazumljiv, pun nasilničkih obrta, i divljih nelogičnosti, ali se taj jezik ne može popraviti. Jedino takav on je funkcionalan. NJegovi korisnici nemaju izbor: lažno misle, naopako deluju, pa tako i govore. Biće da nam je jezik, trenutno, izgubljen za neke sadržaje, osećanja i iskustva.

Televizijski kritičar Duca Bogdanović je imao sreću i ogromno zadovoljstvo da je novinarstvo učio od Sergeja Lukača, jednog od najvećih stilista jugoslovenskog novinarstva, i kaže da ih je na vežbama, uzbudljivo i nimalo akademski, Profa učio lepom pisanju, tako što je, kao iz mitraljeza, izbacivao odvratne frazetine, tada još, ozbiljno zapaćene među mnogim kolegama i usput im pretio da niko od njih, njegovih studenata, neće upisati sledeću godinu, ako makar iz nehata, u bilo kojoj formi i prilici, bude upotrebio neku od njih:
Sergeja, nažalost, više nema, mnogih od mojih klasića takođe, stigle su nove i nove generacije novinara, a ogromna količina onih verbalnih i pisanih gluposti je preživela, i danas ih, onoliko, ima po medijima. Užas! U tome, u korišćenju besmislenih figura, prednjače sportski novinari. Ko zna zašto, ali umesto japanski stonoteniseri, lakše je napisati ili kazati majstori celuloidne loptice iz Zemlje izlazećeg sunca! Dosuđeni jedanaesterac se opisuje tako što je čovek u crnom pokazao na belu tačku. Jedan radio-reporter je, želeći da bude potpuno verodostojan, kazao da je upravo počela kiša koja pada po celom terenu, a pada i oko korner zastavice!

Sažimanje jezika u fraze, ma koliko to bilo ružno, smešno i banalno, izgleda da nije najgore što može da nas snađe. Dobar baštinik, ali i tvorac srpskog jezika Matija Bećković je nakon ozbiljnog razmišljanja došao do predloga koji vam predstavljamo u sažetom obliku:
Predlažem da se ceo jezik sažme u dve reči: jebote i super! Ne znam treba li da svoj predlog obrazlažem. Dokle ćemo kaskati za životom? Predlažem nešto što je odavno naša stvarnost (i strepim: da li će moj predlog biti usvojen!). Smešno je zatvarati oči pred realnošću. To, što ja predlažem, većina je već usvojila, i manjini se predlaže da nam se pridruži, kako ne bismo kvarili utisak. Ja ne tražim da se to uvede, nego da se prizna i ozakoni kad je već došlo spontano. Moj predlog će, vremenom, usvojiti čitav svet. Ja ne razumem kako bi se, na nekom drugom jeziku to isto moglo drugačije reći. Ko ne razume čoveka koji kaže super i jebote?! Dolazi dan kad će čitavi svet ukloniti jezičke barijere i sporazumevati se samo sa super i jebote. To će biti, jebote, super!

Papagajska posla

U svom prilogu za NIN, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije Voja Žanetić je rekao: Ko je imao sreće da ima Žaka papagaja, prelepu sivu pticu veoma sklonu pričanju, mogao je mnogo naučiti o jeziku. Gavra, kako se zove ženka papagaja sa kojom sam se dugo i rado družio, često je usvajala kompletne fraze i izgovarala ih u za to određenim prilikama, doduše malo modifikovano. Šta si to bacio, ptica je govorila najčešće kad nešto baca, a Šta to radiš, ostavi to!, izgovaralo se u situacijama kad nešto ne sme da se radi, ali ipak se radi. Grickanje zavese, na primer, bilo je idealno da Gavra samu sebe prekoreva, a između dve napravljene rupe na platnu. Ptica, dakle, nije razumevala svaku reč ponaosob, ali je bila dovoljno inteligentna da frazu ponavlja onda kad ona misli da je to adekvatno.
Iako mislimo da smo mnogo pametniji od papagaja, i mi ovo često radimo. Primite izraze našeg iskrenog saučešća, skup je reči koje upotrebljavamo kad neko nekom umre, ne zamarajući se time da izmišljamo neku novu frazu za tu priliku, niti ulazeći previše u njeno puno značenje. Šta je izraz, koliko smo iskreni, i da li saučestvujemo uopšte? Jedan moj drug, zbunjen i preplašen jednim takvim tužnim događajem, iz svog automatizovanog mozga izvukao je frazu Primite moje čestitke i izgovorio je pred ožalošćenima. Posle toga svaki put se na svadbama ujedao za jezik, u strahu da mu neko saučešće ne istrči pred mladencima.

Fraze su, dakle, semplovi, koje papagajski koristimo da se ne bismo zamarali kreirajući svoju ličnu viziju jezika: ili u situacijama koje nisu vredne tog truda, ili jednostavno zato što nismo sposobni da takav trud oplodimo nečim smislenim. Verbalno umeće nije za svakog, postoje ljudi koji nisu rođeni da se izmaknu iz jezičkog opšteg mesta, a oni se nalaze tek stepenik iznad onih koji umeju da komuniciraju najjednostavnije, tek koliko im treba da se razlikuju od potpuno nemuštih. Papagaja, na primer.

O tome toliko. A o tome zašto se ljudi koji jeziku nisu vični nađu na radnom mestu koje u svom opisu podrazumeva verbalnu veštinu, za to ima jedna lepa fraza, pa bi je na ovom mestu valjalo iskoristiti: Svuda je tako!