Užas situacije

Zna da bude nezahvalno ozbiljno analizirati seriju čija prva kako izgleda, možda i poslednja sezona još nije okončana. Serija Pravi detektiv, npr., do polovine je sve bolja da bi nakon toga usledio lagani pad sve do tragične poslednje epizode. Pri tome, što bi rekao srpski pesnik, padu nije bila sklona. Ipak, Ostavljeni nalikuju mini-serijama po knjigama Stivena Kinga iz devedesetih koje sjajno uspostavljaju likove i žanrovsku, često apsurdnu situaciju, pa, kako se nekakvo razrešenje pojavljuje na videlu tako i zanimljivost opada, te bi se sa umerenom sigurnošću moglo predvideti da smo vrhuncima već prisustvovali. A vrhunac nije jedna nezaboravna scena ili lik već atmosfera ili dramaturškim rečnikom, stanje. Kako bi izgledalo ponašanje ljudi na globalnom i lokalnom nivou kada bi u jednom trenutku bez ikakvog objašnjenja isparilo dva procenta ljudskih bića? Užas situacije pre svega je u tome što urušava mentalne sisteme kako agnostika i ateista koji dobijaju pokazatelj da u našem univerzumu, ili, grozote li, ne samo u njemu, postoje događaji koji se otimaju opipljivoj realnosti dok vernici bivaju suočeni sa saznanjem da, iako neka viša sila očigledno postoji, ona je u isto vreme potpuno nasumična i nihilistički besmislena.

Ostavljeni prate događaje u malom gradu na severu SAD koji je, kao i sam okidač radnje, prilično nasumično izabran te bi se serija mogla odvijati bilo gde. Zapravo, jedina dva elementa koja opravdaju mesto dešavanja su hladna, siva klima bez sunca i linija priče (kako se prva sezona bliži kraju, i potencijalno narativno slepo crevo) sa čoporima divljih pasa koji se motaju po obližnjim šumama i koje jedan od likova istrebljuje jer nisu od ovoga sveta. Što se likova tiče, tu su šef policije (DŽastin Teru kada niste sigurni koji bi lik u vašoj seriji trebalo da bude prvi među jednakima uvek je zgodno da to bude šef policije), žena (Liv Tajler) koja ostavlja verenika i pridružuje se novoformiranoj sekti koja odbacuje govor, emocije, odeću u bilo kojoj boji osim bele, zapravo sve osim cigareta koje koriste kao vid puta ka samouništenju, šerifova ćerka (igra je ćerka Endi Mekdauel) i otac (Skot Glen kao poludeli bivši šef policije koji možda zna nešto o suštini misterije a možda jednostavno boluje od šizofrenije), sveštenik (Kristofer Eklston zaista sjajna glumačka podela kada krene da se nabraja) čija epizoda koju potpisuje Kit Gordon, glumac iz De Palminog Obučena da ubije i kasnije sasvim zanimljiv reditelj, jeste ujedno i najbolja.

Autor serije Lindelof najpoznatiji je po seriji Izgubljeni, dok mu bioskopski filmovi koje je potpisao (Prometej, Svetski rat Z) ne služe na čast. Kao i u Izgubljeni, nakon uspostavljanja osnovne priče, u svakoj epizodi pratimo životne priče pojedinačnih junaka što je, sa jedne strane, dobro za dinamičnost, a sa druge korisno da se što duže sakrije neminovna careva golotinja celokupnog konteksta. Na kraju, valja primetiti da Ostavljeni prilično podsećaju na francusku seriju Les revenants, mada, iako se scenaristički autori i reditelji zanatlije prilično trude (možda baš zbog toga), ne dostiže taj nivo začudnosti i jeze.