Braća Karamazovi

Odem ruskim vozom do Pirota jer karta, od Bele Palanke, košta sto dvadeset dinara. Odem u banku po NIN-ov honorar, pošto u Palanci nema moje banke, mislim, Komercijalne. A zašto sam u njoj? Pa, još me na šalteru ne pitaju da li ću da kopam uran u Kalni, ni da li lovim ribu u Nišavi sa mrežom većom od dva metra. Ne pitaju me, bre, ni da li bušim naftu na Suvoj planini, a ne pitaju me ni šta mislim o Baraku Obami, a imao bih šta da kažem o tom dečaku.

Kad, u kafiću Euforija sretnem legendarnog košarkaškog kouča Svetislava Pešića. Ćaskamo, pomenemo zajedničkog prijatelja Bošu Tanjevića koji je naučio Turke da igraju košarku, kad, eto, i DŽimija Janusa! Vidi se da ide iz teretane, onako, u bermudama i zategnutoj majici i sa konjskim repićem kakav je nekad nosio i Zoki Đinđić sa Novog Beograda. E, sad, DŽimi je radio za DB, dok mu u kancelariji nije zasmetala uramljena fotografija Slobodana Miloševića. Iz penzije je DŽimi napisao sjajnu knjigu o judeomasoneriji i taj njegov Put ravnoteže pisan sočnim jezikom Čarlsa Bukovskog, upravo, traži izdavača.

Ali, u Euforiji, uz espreso, razgovaramo o fresci ćelavog Isusa iz Rsovaca, jednog sela pored Pirota gde je, bajdvej, rođen DŽimi. Ćelavi Isus naslikan je u jednoj pećinskoj crkvici u kojoj su živeli sinaiti koji su boravili i u Sinajskoj pustinji povlačeći se, posle pada Jerusalima, ka Evropi. Svojevremeno sam u NIN-u tvrdio da je na fresci u Rsovcima oslikan Isus Mladenac koji se kao budistički kaluđer vratio iz Indije sa karakterističnim repićem na temenu. DŽimi me, pak, ubeđuje da je na fresci Sveti Pavle iz mlađih dana. Uostalom, pećinska crkvica i nosi Pavlovo ime.
K. G. Jung, moju guru iz Švice na sve to dodaje: Pavle je bio rabin koji je sa rimskim legijama proganjao ranohrišćane sve dok mu se, na putu za Damask, nije javio Isus sa neba i pitao ga: Pavle, Pavle koji si Savle, zašto me proganjaš!? Pavle je, dakle, bio neki Sava koji je, da bi postao rabin, promenio narodnost i veru da bi, potom, bio surov prema svom narodu i veri. Nije li Ante Pavelić, po majci, bio Srbin i nisu li najkrvoločniji koljači u Jasenovcu bili pokatoličeni Srbi!?

Vraćam se ruskim vozom iz Pirota za Belu Palanku, mislim na Bilju i Sašku, koje su na crnogorskom moru. Ali, razmišljam o lapotu, pa i o plišanom genocidu koji nama penzionerima sprema Vlada Srbije. Lapot, lapot je važio kod Srba sve do kraja 19. veka kada su sinovi svoje ostarele očeve ubijali udarajući motkama pogaču koju bi stavili na starčevu glavu, sve vičući: Ne ubijamo te mi, već, ovaj lebac!

Odjednom, u ruskom vozu pojavi se i moja Crna, pa će i ona da dosoljava: Ova Vučićeva vlada, neodoljivo me podseća na braću Karamazove koje je Dostojevski tako dirljivo opisao. Samo što mi još nije jasno ko je ubica Dimitrije, a ko monah Aljoša...