Ravničarska igra prestola

Foto Marko Metlaš

Sasvim je moguće da Zorana Mihajlović, potpredsednica vlade poznata po dobrom poznavanju namera jedinog čoveka u Srbiji koji se zaista o nečem pita, Aleksandra Vučića, ima nekog keca u rukavu kad najavljuje formiranje nove vlade Vojvodine već do sredine septembra, jer se ne može dozvoliti nastavak devastiranja Vojvodine.

Običnim smrtnicima, međutim, teško da je jasno kako bi se mogla okončati aktuelna politička sapunica snimana u panonskoj ravnici: prema informacijama dostupnim u vreme pripreme ovog broja NIN-a, naprednjaci (još uvek) nisu uspeli da okupe potreban broj pokrajinskih poslanika za ispunjenje plana privremena koncentraciona vlada, pa onda izbori. Istovremeno, međutim, ni Demokratska stranka nije mogla da se pohvali dovoljnim brojem glasova podrške obećanoj rekonstrukciji vlade. Ali su se, zato, svi akteri igrokaza ozbiljno potrudili da zagade etar međusobnim optužbama koje će, čim se nekakav dogovor sklepa, po proverenom receptu, biti ugurane pod tepih.

Najmanje je tu neobičan svakodnevni serijal međusobnih optužbi na relaciji SNS DS, bez obzira na povremenu tragikomičnu sadržinu stranačkih saopštenja: demokrate drže vlast, a naprednjaci bi da je preuzmu, pa se ne može ni očekivati neka drugačija komunikacija vezana za sudbinu jedne od poslednjih enklava u Srbiji koje još nisu pod kontrolom samoproklamovane najpoštenije stranke na svetu. Nije čak čudno ni da su naprednjaci, nakon neuspešnih drugih pokušaja da preuzmu Vojvodinu, uz pomoć Saveza vojvođanskih Mađara, jednog od koalicionih partnera DS-a u aktuelnoj vlasti, prešli na koncept oročene koncentracione vlade koja bi se, nakon ostvarivanja unapred definisanih ciljeva, samoukinula i izazvala izbore. I nije čudno što su u tu vladu (makar formalno, da bi se mogla zvati koncentracionom) pozvali i DS, a ovi to odbili, ali se tu negde završava svaka priča o (relativno) jasnim političkim pozicijama.

Nejasnoće nisu nastale samo zbog ponašanja SVM, čiji bi lider Ištvan Pastor trebalo da vodi pregovore o koncentracionoj vladi u kojima ne žele da učestvuju njegovi aktuelni partneri iz DS-a. Konfuziji je doprinelo i ponašanje Nove demokratske stranke Borisa Tadića, koja je privremeno izašla iz pregovora oko rekonstrukcije postojeće administracije, ali se nije baš priklonila ideji o koncentracionoj vladi, ali i stav Lige socijaldemokrata, za koju važi nešto slično kao za NDS.

Ne pomaže ni pozivanje na brojeve, koje obično omogućava nešto precizniji uvid u situaciju podaci o brojnom stanju političkih partija zastupljenih u aktuelnom vojvođanskom parlamentu celu priču čine još komplikovanijom. Jedino što je pouzdano jeste da u vojvođanskom parlamentu ima 120 takozvanih zastupnika narodne volje, ali nije baš jasno kako su oni raspoređeni po strankama i poslaničkim grupama, s obzirom na to da još muku muče kalkulišući kako im je najmudrije da se u teškim vremenima prestroje. O drami koju preživljavaju najbolje svedoče (teško proverljive) tvrdnje da je Demokratska stranka, koja je na pokrajinskim izborima 6. maja 2012. osvojila 59 mandata, pre nekoliko dana u svojim redovima uspevala da zadrži njih 48, ali se onda pojavila priča o nameri još jednog da istupi iz redova matične partije i predstavi se kao samostalni poslanik. I to je još optimistična verzija po DS, jer od pomenutog skora nije oduzeta grupa od šest poslanika okupljenih oko Miodraga Vrebalova koji uporno odbija tvrdnje da napušta DS, ali se te spekulacije jednako uporno i dalje pojavljuju.

Ključni odliv iz DS tekao je ka Tadićevim novodemokratama, pa nije teško razumeti postojeći rivalitet dve stranke i sve one međusobne optužbe sručene poslednjih dana. Pa tako, recimo, Tadić tvrdi da je nemoguće nastaviti pregovore o vojvođanskoj vladi dok se DS ne konsoliduje, a njegov NDS saopštava da dok predsednik DS pokreće pregovore sa NDS, funkcioneri ove stranke, kao na primer potpredsednik DS Borislav Stefanović, isključuju svaku mogućnost saradnje sa NDS.

S druge strane, dok rukovodstvo DS iznosi kategoričan stav da nije moguća nikakva saradnja sa SNS, njihovi koalicioni partneri SVM ne da ne isključuju takvu saradnju, nego pozivaju SNS u vojvođansku vladu sa idejom formiranja `vlade nacionalnog jedinstva`...Istovremeno, jedni u DS tvrde da je Vučić diktator, a Branislav Lečić ga naziva `adaptabilnim i inteligentnim političarem`. Politika naglih zaokreta DS dovodi do toga da nije moguće utvrditi koji su zvanični stavovi ove stranke niti ko ih zastupa, saopštio je NDS.

Demokrate su pokušale da ostanu konstruktivne, tvrdeći da je stav te stranke u vezi sa saradnjom sa NDS na nivou Vojvodine jasan i nedvosmislen, ali su iz LSV preko Danasa poručili da stav NDS-a dramatično kompikuje nastavak razgovora iz kojih, međutim, Liga neće izaći.

Za Duška Radosavljevića, profesora Fakulteta za pravne i poslovne studije u Novom Sadu i političkog analitičara, aktuelna dešavanja na političkoj sceni Vojvodine jesu samo predstava za javnost i nastojanje da se pojača pregovarački, odnosno ucenjivački kapacitet da bi se dobilo više. On kaže da je reč o igri u kojoj niko nikog ne voli i gde do izražaja dolaze narcizmi malih razlika stranaka koje atakuju na isto biračko telo.

NDS i LSV ucenjuju Bojana Pajtića. Ištvan Pastor, koji je preko Mađarske postao značajan faktor na političkoj sceni i zaboravio Vojvodinu, ne voli ih sve zajedno. Boris Tadić već dve i po godine ne shvata šta se dešava, pa mu ostaje da čačka po Vojvodini, tim rečima scenu opisuje naš sagovornik dodajući da u mučnim pregovorima oko rekonstrukcije vlade DS-a ima previše ljudskog faktora. Koliko god on bio jak, međutim, ne može zamagliti ključno pitanje sa kojim se suočavaju pregovarači, a njega Radosavljević ovako definiše: Hoćemo li s Pajtićem da krckamo pokrajinsku imovinu još dve godine, ili sa SNS, pa nas za dve godine neće ni biti?

Kad uzme u obzir uverenje da bi koncentraciona vlada trajala kratko jer SNS mora što pre da ide na izbore, verovatno za šest meseci, kako bi kapitalizovala prednost i očekivanu reakciju birača na eventualno definitivno okretanje SVM, NDS i LSV prema naprednjacima, Radosavljević zaključuje da nema prostora za koncentracionu vladu. A ako bi se, ipak, formirala takva vlada u kojoj bi, sa naprednjacima, bile i pomenute partije, to bi, prema njegovom mišljenju značilo da su imali ponudu koju nisu mogli da odbiju, a sve u kontekstu ovog što se iza brda valja, pretnji, hapšenja i slično.

Da li bi se, u celoj računici, moglo govoriti i o nekoj političkoj dobiti, pre svega za Tadićev NDS, od koga bez ikakave veze sa izbornim rezultatima - kad se sve sabere i oduzme, ponajviše zavisi u kom pravcu će se razvijati pokrajinska politička priča? Vladimir Milutinović, filozof i urednik portala Dvogled, na to pitanje odgovara, pre svega, priznanjem da je za njega NDS misterija od svog nastanka.

Mislim da se ne može pouzdano utvrditi za šta se ta stranka, koja još i nije formalno stranka, zapravo zalaže, tako da se ne može odgovoriti ni na pitanje šta bi ona mogla da dobije ili da izgubi. Od manjka identiteta boluju sve opozicione stranke, posebno DS, ali NDS je šampion u toj disciplini. Mislim da se eventualni dobitak NDS od bilo koje varijante raspleta u Vojvodini svodi na ta mesta u administraciji koja će dobiti, kaže Milutinović.
A da li bi, s druge strane, potencijalni gubitak vlasti na pokrajinskom nivou za uzdrmani DS bio fatalan? Milutinović podseća da je naš politički sistem takav da pokrajinska administracija sama po sebi ne znači mnogo.

Ona je važna za konkretnu vlast, ali smatram da bi se politička težina DS mogla izmeriti i bez vršenja vlasti u pokrajini, kaže Milutinović uz ocenu da ono što fali DS-u jeste program, a ono što fali Srbiji je demokratski sistem u kome bi taj program imao jednaku prođu u medijima koju ima i program vlasti. Ali, DS je upravo nedavno izneo svoj Program za Vojvodinu u deset tačaka? Najnovije ideje DS-a na nivou Vojvodine svode se na zahtev da i Vojvodina ima institucije koje ima Srbija. To je primamljivo, ali i problematično, a u svakom slučaju ne ulazi u prava politička pitanja. Veća vlast Jovi, umesto Stevi, ne rešava ništa bitno, kaže Milutnović.

Ima već dve godine kako je postalo jasno da su sadašnje opozicione stranke, otkako su naprednjaci preuzeli proevropsku politiku, u dobroj meri izgubile orijentir. I do danas nisu uspele da nađu adekvatan prostor za sopstveno delovanje. Vojvođanska drama aktuelizuje pitanje da li je rešenje u saradnji ili nekoj vrsti traženja sopstvenog identiteta, uz insistiranje na razlikama?

Kada stvarno želite da se bavite politikom, onda se pitanja o sličnostima i razlikama sama rešavaju. S jedne strane, naravno da bilo kakvo ukrupnjavanje opozicije bez zajedničkog programa ne vredi ništa. Međutim, insistirati na razlikama u trenutku kada se skoro sve opozicione stranke bore za cenzus, takođe nije pametno. Sveži primer je reakcija Nove stranke na ideju o okupljanju koja je na posredan način isključila saradnju sa pokretom Dosta je bilo. Tu se vidi da je strankama važnije da izguraju programski blisku stranku iz svojih pet posto, koje još ni nemaju, od bilo kakve promocije novih ideja, kaže Milutinović.

Kako onda doći do prepoznatljivog identiteta? Sve naše stranke imaju problem nemanja hrabrosti da se služe vlastitim razumom, da parafraziramo Kanta. S tim da tu postoji još nešto: program stranaka treba da dođe iz javnosti, van stranaka, upozorava sagovornik NIN-a. A ko čini tu javnost na koju bi opozicione stranke trebalo danas da se oslone? Po mišljenju Milutinovića, to je javnost tzv. srednje klase.

Današnja opozicija bi svoj identitet trebalo da gradi na tri tačke: na insistiranju na transparentnosti sistema i radnji vlasti, predlozima za promenu očajnog stanja medija i idejama za korekciju i kontrolu efekata neoliberalnih mera vlasti. Ako bi se složili oko ovih tačaka, reakcija građana bi bila momentalna. Ali, to nije nimalo lako, na ovaj način bismo se zaista udaljili od političke samovolje, kaže Milutinović.
Koliko je mašte, posle svega, potrebno da se to zamisli?