Drukanje po zakonu

Foto Đorđe Kojadinović

Mesto radnje industrijski, kolonistički grad Vrbas. Vreme radnje tranziciona Srbija. Dramskih lica ima mnogo, ali se kao glavni lik svakako nameće Radomir Čurović, direktor JKP Standard. Priča se da je zaposlenima ponudio 10 odsto povišice ukoliko slikaju svoje kolege kako zabušavaju na poslu. Žanr se nekako sam nameće špijunski triler. Ovo nije sinopsis kakvog filmskog projekta u povoju, već, ako je verovati medijima, naša surova realnost.

Kao što je davno primetio pesnik DŽordž Gordon Bajron, istina je uvek čudna, mnogo čudnija od izmišljotine, ili, u originalu, od fikcije. Hajde da ovoj priči pristupimo kao delu fikcije u centru svake drame se nalazi konflikt. Po Čurovićevim izjavama za NIN, konflikta u Vrbasu je mnogo ponajviše političkih a vest da šef svađa radnike je, tvrdi on, neistinita i upravo je deo prljavog sukoba.

Kad sam 7. novembra imenovan za vršioca dužnosti direktora JKP Standard, zatekao sam mnogo izgubljenih sporova za povrede na radu. Glavni razlozi su bili neadekvatna zaštitna oprema i nekorišćenje opreme. Mi smo specifično preduzeće, najviše se radi terenski, pa fizički nije moguće bezbednosno kontrolisati radnike, naročito sa svega dva zaštitara. U razgovoru s ljudima iz sektora zaštite na radu iz drugih firmi, poput NIS-a, saznao sam da su mejlom obaveštavali radnike da, ako na gradilište dođu bez zaštitne opreme, drugi radnici i zadužena lica mogu to da dokumentuju. Onaj koji prijavi je stimulisan, onaj koji napravi propust je kažnjen. Zakon ostavlja prostor za stimulaciju i destimulaciju do 20 odsto. Na oglasnim tablama smo stavili obaveštenja o ovoj odluci. Opozicija koju čine NDS i DS je pročitala to obaveštenje i poturila priču o tobožnjem špijuniranju, iako je cilj poboljšanje zaštite na radu, kaže Čurović za NIN.

I, zaista, po Vrbasu se mogu čuti razne priče koje našem filmu dodaju neočekivani horor podtekst. Neoprezni radnik na groblju je nesavesnim rukovanjem oborio kandelabr i slučajnom prolazniku unakazio lice. Radnici koji odlažu smeće u presama neretko izgube po prst ili dva. Jedan čitač struje je molio da ga na terenu prati asistent, jer su mu ruke toliko unakažene da ne može sam da otvara poklopce. JKP Standard će takođe morati i da plati 500.000 dinara odštete ženi koja je tvrdila da je upala u šaht u svom dvorištu nakon što ga čitač vodomera nije dobro zatvorio.

Događalo mi se često da primim poziv kako je neki čitač vodomera pijan izašao na teren. Radnik tvrdi da nije bilo tako, a čak i ljudi koji su me zvali bi kasnije tvrdili da to nisu uradili. Dalje, primim poruku usred noći da je nekome voda isključena, ali da, virbla nije zavrnuta i da i dalje curi. Izađemo u kontrolu i vidimo da to nije istina. Jednom sam iz kancelarije posmatrao kako radnik farba pešački prelaz, zapaljivim bojama, s cigaretom u ustima. Može da pogine bilo kog časa. Posle u izveštaju napiše da nije pušio i da ga čudi što ga je neko prijavio i što je lagao. A ja ga s prozora gledao. Niko ne želi da se suočava s drugima, posledice su često vrlo ozbiljne, a preduslov disciplinskog postupka je materijalni dokaz. Otuda i ideja o fotografijama, predočava Čurović i napominje da je priča o špijuniranju zarad rasta produktivnosti u preduzeću, koje po definiciji nije profitabilno, obična hajka. Onda se i logika potpuno preokrenula, pa me je jedna novinarka pitala zašto teram radnike da na 35 stepeni nose fluorescentne prsluke i maske, što je osnovni bezbednosni postupak, koliko god bilo vruće napolju, zaključuje kroz osmeh.

Na pitanje da li je tačno da ga je vladajući SNS predložio za mesto direktora Standarda odgovara potvrdno, ali dodaje da je predlaganje odgovornih lica od strane opštinskih vlasti ustaljena praksa u čitavoj Srbiji. Podvlači da je prva i poslednja partija kojoj je pripadao bila Savez komunista, da je u Vrbas iz Novog Sada doveden kao menadžer i da jedino želi da preduzeće postavi na zdrave, tržišno konkurentne noge. Želi da, kako kaže, poboljša sistem, građanima pruži adekvatne usluge, ali i da ih kasnije naplati. Upravo se poslednji zadatak u prošlosti pokazao kao zapanjujuće težak. JKP Standard opslužuje 16.000 korisnika, čiji dug iznosi oko 100 miliona dinara, dok budžetski korisnici duguju 60 miliona. Pojedinci duguju i do 200.000 dinara, a načini na koje se dovijaju da ne plate račune obogaćuje naš film s elementima komedije naravi.

Primera radi, Standard u slučaju kolektivnog stanovanja ne prepoznaje individualna fizička lica, već čitav kolektiv čije bi interese trebalo da predstavlja kućni savet. Jedini je problem što većina zgrada kućne savete ni ne formira, što pojedincima ostavlja prostora da se isključe iz sistema grejanja, koje se isporučuje po kvadratu, i da grejanje dobavljaju preko zidova komšija koji su na grejni sistem i dalje priključeni. Pokušaj naplate grejanja preko tuđeg zida, koji je doveo do naglog skoka cene grejanja, pre nekoliko meseci je takođe privukao pažnju srpske javnosti, ali Čurović tvrdi da je samo poštovao zakon. U slučaju vodosnabdevanja, pojedini građani su instalirali i podesili sopstvene vodomere na mrežu, koje šteluju tako da Standard ispadne dužan njima pokoju hiljadu dinara, a ne obratno.

Kad se pojavimo na sudu kako bismo naplatili tuđa dugovanja, prvo čujemo pitanje: šta ste vi učinili u cilju naplate, što pojedince niste ranije isključili s električne ili vodovodne mreže? Ni to ne ide lako. Znamo da niko danas nema da plati 100.000 ili 200.000 duga, ali građani ne reaguju ni na reprograme i dogovore da, na primer, plate 20 odsto dugovanja. Reaguju samo na represivne mere. Vijali su naše radnike po dvorištima, puštali pse na njih, pretili batinama... na kraju smo kod njih dolazili s policijom i bagerima, i tek tada bismo neometano mogli da isključimo neplatiše. Tad bi pristajali kako ih više ne bismo sramotili pred komšijama... Žao mi je, ali represalije daju najbolji efekat, tvrdi Čurović.
Kažu da je društvo koje najbolje reaguje pred kaznom ili prebogato, ili odveć siromašno. Vrbas se u tom pogledu ne razlikuje od ostatka Srbije i svakako potpada u potonju kategoriju. Pojavljuju se, dakle, i elementi socijalne drame.



Teška tranziciona zbilja je zaposlene, kojima su donedavno kasnile četiri plate, združila sa čašicom brže no inače, a jednom se dogodilo da se i u komisiji koja kontroliše da li su terenski radnici pod uticajem alkohola našao jedan blago pripiti pojedinac. Stoga je donekle razumljivo što se u prethodnom periodu ređe dolazilo na posao, naročito što su prema kolektivnom ugovoru radnici dobijali 90 odsto nadoknade za bolovanje. Dosta njih je mesečno na poslu provodilo po dva-tri dana. Toliko bi dijagnoza sebi pripisali, samo da ne bi došli na posao, da sam jednom imao radnika koji je prema nalazima bio nesposoban i da stoji, i da sedi, i da leži, i da koristi ruke. I sad mesta u sistematizaciji za takvog nema, a on je lepo na bolovanju i prima platu, odmahuje glavom Čurović.

Prema rečima Mirka Deretića, predsednika Samostalnog sindikata u preduzeću, za 33 godine koliko je proveo u Standardu međuljudski odnosi nikada nisu bili gori, ali za to ne treba kriviti rukovodstva, bivša, aktuelna ili buduća, već opštu nemaštinu: Ja sam, inače, najgori predsednik nekog sindikata u Srbiji. Ni kancelariju nemam, evo, pogledaj mi radni sto, kako se raspada...

Nemaština je, veli on, ogromna, i ne može da kaže da je stanje dobro, ali pomaka ima. Dočekali su prvi deo junske plate, doprinosi se uplaćuju, a zaposleni u Standardu prvi put posle dužeg perioda mogu da zbog redovnih isplata podižu kredite. Na komentar da se, kakve god pobude rukovodstva bile da nagrađuje škljocanje foto-aparatom, ipak radi o neuobičajenoj praksi, Deretić odgovara: Ja uvek velim: od kada je sveta i veka, uvek je bilo špijuna. I ovde ih ima, ali smo mi toliko mali i nesretni da, evo, sve i da sad hoću nekoga da špijuniram, ne znam koga bih i zašto bih. Da se razumemo, ovde svako svakoga zna. Svi znaju ko koliko radi, ko ide pijan, ko ne, ko je pošten, ko ne... Ma, neće ovde niko nikoga slikati, nikada ta odluka neće zaživeti. Inače, stav je moj i, verujem, većine sindikata, da je to bio pokušaj da se ljudi nekako trgnu, uposle. Nije tu bilo ništa zlonamerno. Pa, ovde svako svakoga zna.

Upravo tako svako bi mogao da bude špijun u ovom trileru. I simpatični, elegantno popunjeni radnik koji nadgleda istovar pilića dobavljenih preko sindikata, u dvorištu komunalne radne jedinice. I mlađi radnik koji je, sišavši s kamiona na kraju smene, pokušao da u naručju spusti koleginicu, tek donekle uspešno. Pa, i ta koleginica. Previše se nešto smeje. Podjednako je sumnjiva i namrštena gospođa koja je neobično brzo prešpartala dvorištem, od jednog kraja do drugog. Još samo kad na pitanje jesu li špijuni ne bi svi odmahivali rukom i kroz osmeh dovikivali: Ma kakvo špijuniranje, imamo mi većih problema...