Prihvatiću Vučićev poziv

Foto Aleksandar Dimitrijević

Kada je premijer Aleksandar Vučić pozvao srpske privrednike da preuzmu vođenje javnih preduzeća-gubitaša, javnost je ostala zbunjena. Nisu li to isti oni tajkuni protiv kojih je vodio kampanju, a tada najvećeg među njima, Miroslava Miškovića i uhapsio? I dok je Milan Beko prihvatio da vodi Železnice Srbije, ostalo je nejasno da li je Miodrag Kostić, najbogatiji Srbin danas, prema Forbsovoj listi, sa bogatstvom od 520 miliona evra, odbio ili prihvatio premijerov poziv. Ekskluzivno za NIN vlasnik MK grupe i predsednik Kluba Privrednik kaže da stoji Vučiću na raspolaganju, ali ne kao direktor bilo kog javnog preduzeća, već kao član Upravnog ili Nadzornog odbora.

Članovi kluba Privrednik i ja, kao predsednik, odazvali smo se pozivu premijera da pomognemo u procesu restrukturiranja javnih preduzeća. Međutim, u javnosti je stvorena kriva slika o tome u čemu će da se ogleda ta pomoć. Ja lično ne mogu da budem direktor javnog preduzeća. Čak se ni u MK grupi 20 godina ne bavim operativno biznisom, već gradim viziju kompanije. U tom smislu, spreman sam da pomognem u restrukturiranju nekog javnog preduzeća savetodavno. Mogu da pomognem u izradi strategije, izboru menadžmenta. Spreman sam, dakle, da budem u Upravnom ili Nadzornom odboru nekog većeg javnog preduzeća, ali ne i da se bavim operativnim zadacima na dnevnom nivou, ističe Kostić.

Javnost je shvatila da Vučić poziva biznismene da budu direktori, a Beko je već prihvatio da bude prvi čovek Železnica. Da li je to neka vrsta nerazumevanja između vas i Vučića?

Ne, mislim da Vučić odlično shvata da neki od nas mogu da pomognu savetom, a neki da se i operativno angažuju, kao Miša Beko. Mislim da je Beko odličan izbor.

Jeste li razgovarali sa Vučićem o konkretnom angažmanu? Neki su vam već dodelili Puteve Srbije?

Ne, za sada nismo razgovarali o konkretnom angažmanu.

U kom preduzeću biste najviše mogli da pomognete?

Na Vladi je da odluči, ali ako već vodim MK grupu sa 700 miliona evra godišnjeg prihoda i 5.000 zaposlenih, bilo bi neadekvatno staviti me u preduzeće sa 200 radnika. Dakle, u obzir dolaze preduzeća sa više od 5.000 zaposlenih i prihodom od više stotina miliona evra.

Za deo javnosti Bekov angažman je sporan, jer duguje šest miliona evra za poreze, spori se sa Beogradom oko Luke, a i po zakonu se direktori biraju na konkursu. Kako je to prihvatljivo i zašto zaobilazimo zakone?

Nemojte da pričamo o Beku. Hajdemo da pričamo o meni. Ako bi došlo do mog angažovanja i ako bi neko pogledao šta je pisano o kupovini šećerana, ispalo bi da nemam nikakvo moralno pravo da preuzmem javno preduzeće. Zašto bismo pričali onda o Beku?

Naravno da su svi zaboravili da su šećerane bile gubitaši. Nisu isplaćivale plate i samim tim su bile pred zatvaranjem. Niko ne pominje investicije od 150 miliona evra, redovne isplate plata i rast proizvodnje četiri puta!

Da li vi dugujete državi za porez?

Naravno da ne dugujem i nikad nisam. Plaćam godišnje 90 miliona evra poreza po raznim osnovama.

Beko duguje.

Svi treba da plate porez i poreski dugovi su jedna tema. Sada pričamo o menadžerskim kapacitetima. Da li ih Beko ima? Ima i ne treba ga sprečavati da ih stavi u funkciju Železnica, umesto što im svake godine dajemo 120 miliona evra subvencija. Tu sam veoma praktičan, jer nemamo 20 ljudi kao što je Beko na raspolaganju.

Mislite da na konkursu ne može da se izabere bolji kandidat, bez repova?

Bio bih najsrećniji kada bismo mogli da biramo između 10 ljudi Bekovih kapaciteta. Međutim, nema ih.

Koji su kriterijumi odgovornosti za biznismene koji preuzmu javna preduzeća, ako rezultati izostanu? Hoćete li svojom imovinom odgovarati za eventualne gubitke?

A da li su svojom imovinom odgovarali svi oni koji su ta preduzeća doveli do prosjačkog štapa? Naravno da nisu. Naprotiv, uvećali su svoju privatnu imovinu na štetu države i radnika i najčešće upropastili te firme. Mi nećemo kupiti ta preduzeća, od kojih mnoga nemaju više ni kapitala. Nema tu šta da se izgubi, može samo da se dobije. Neka nam daju godinu dana da nešto uradimo, a ako ne bude rezultata, mogu lako da nas smene.

Javnost ima utisak da će tajkuni zauzvrat dobiti nešto na drugoj strani

Ovde svaka nova politička garnitura blamira prethodnu pričama o lošim privatizacijama, tajkunima, oligarsima To neće doneti dobro nikome. Ako za direktora dovedete nekoga iz bilo koje političke garniture,ko je recimo bio predsednik mesne zajednice sa budžetom od 50.000 evra i stavite ga u javno preduzeće koje ima godišnji prihod 100 miliona evra, šta je garancija da on neće biti korumpiran? Kome više treba stan, auto ili nešto drugo? Nekom ko ima, ili nema sve to? Beko je finansijski ostvarena ličnost i ubeđen sam da zloupotreba u tom smislu ne bi bilo.

Mislila sam na korist na drugoj strani, recimo oko poreza, Luke Beograd ili Novosti?

Nezavisno sudstvo je osnov pravne države. Ostavimo to njima. Luka Beograd je jedna kompanija, a Železnice Srbije su drugo pravno lice, pa je u tom smislu ovaj vid kompenzacije nemoguć.

Kažete da se osiromašeni građani guraju protiv tajkuna. Tim putem je išao i Vučić, pričajući dosta lošeg o onima koji su se obogatili na grbači naroda, a Mišković je i uhapšen. Je li Vučić bio na pogrešnom putu?

Mislim da kako preuzima sve više odgovornosti u vođenju zemlje, saznaje stvarne odnose i kapacitete. Baviti se politikom ili voditi državu iz opozicije je jedno, a kad dođete na vlast, to je sasvim druga stvar. Nije prvi put da čovek promeni mišljenje. Samo se kamenje ne menja. Siguran sam da on tek sad uspeva da sagleda ko koliko vredi. Zašto mu ne bismo dozvolili da promeni svoje mišljenje?

Kakvo mišljenje imate o novom ministru privrede, Željku Sertiću, i šta ga čeka?

On se našao u veoma vrućoj stolici sa tri ključna problema - ogromna nezaposlenost, neadekvatni uslovi finansiranja i ogroman javni sektor sa viškom zaposlenih. Apsolutno mu ne zavidim i nije mu lako. Dobro je što je premijer spreman da ga podrži da promeni privredu zemlje. Da li Sertić ima taj kapacitet, videćemo, ali treba mu dati minimum dva-tri meseca. Dobro je što je kroz PKS saznao više o privredi nego kao privrednik iz Novog Sada, a dobro je i to što ipak nije potekao iz politike, već iz privrede i zna šta znači biti privatnik. Ima sve preduslove da bude dobar ministar, ali čekamo rezultate. Donošenje zakona o radu, stečaju i privatizaciji su dobra osnova da ministar privrede počne da radi.

Šta biste vi radili da ste na njegovom mestu?

Treba da završi privatizaciju, učini stečaj efikasnijim i pomogne u povećanju zaposlenosti. Do sada je premijer bio zadužen za privredu, gasni aranžman, nacionalnu bezbednost, poljoprivredu, privatizaciju... Ministar privrede bi sada trebalo da skine veliki teret sa premijera i bude centralna figura za privredni preporod.

Dinkić je bio za velike subvencije i podsticaje preko Fonda za razvoj, od koga je i MK grupa dobila 300 miliona dinara kredita, a Radulović za poresko rasterećenje rada i stvaranje povoljnog ambijenta. Kom konceptu ste bliži?

Sve što je Radulović rekao, manje-više je u pravu. Na kraju krajeva, i premijer je u ekspozeu ponovio dosta toga. Saglasan sam sa onim što je rekao Radulović,ali način i rokove, koje je postavio da to sprovede, smatram nerealnim.

Zašto?

Zato što je za to potrebno 5-8 godina i postupno, ne preko Tvitera i Fejsbuka, već konkretnim koracima u praksi. Što se tiče Fonda za razvoj, MK grupa je koristila te kredite, ali u skladu sa zakonom, za razvoj Raške, nerazvijenog područja u kome smo zaposlili 450 ljudi. Kamata na kredit od Fonda bila je četiri odsto, a na ostale kredite koje smo koristili od nekih međunarodnih institucija bila je niža od toga. Zato je MK grupa, čim se to pitanje postavilo, vratila ceo kredit. Neki biznismeni su kredite Fonda koristili u druge svrhe i njih treba da prozivate. Koncept subvencija je odličan i koriste ga i SAD i EU. Za razliku od modela po kome se novac često deli putem politički kontrolisanog Fonda za razvoj, a često i preko određenih banaka na koje političari imaju veliki uticaj, smatram da je znatno bolje da Vlada odredi sektore čiji razvoj želi da podstiče, a da se novac plasira putem poslovnih banaka, čime bi se u velikoj meri izbegla pristrasnost dodele sredstava i potencijalna zloupotreba.

Kada ste u junu poručili u ime privrednika da od države očekujete manje restrikcija, a više podsticaja, na šta ste tačno mislili?

Cela američka ekonomija od krize 2008. počiva na principu koji je Jugoslavija implementirala još pre 40 godina. To se nekada zvalo primarna emisija. Američki FED kreira novac, ali vodi računa o načinu i principima raspodele tog novca. Evropa je malo kasnije usvojila ovaj ekonomski model, ali sad i Evropska centralna banka štampa novac i subvencioniše svoju privredu. Novac se upumpava preko finansijskog sektora kada privredni tokovi uspore, a kad krenu, onda se novac povlači. Ne zalažem se da se štampa novac da bi se podigle penzije, plate zaposlenih u javnom sektoru ili nivo potrošačkih kredita, jer to vodi u inflaciju. Suština je usmeravati te tokove u proizvodnju, rast izvoza, rast BDP-a, u sve ono što dovodi do rasta zaposlenosti.

Očekujete da NBS štampa novac, a guvernerka Jorgovanka Tabaković je već poručila da to neće raditi. I mnogi ekonomisti smatraju da bi to bilo vrlo loše rešenje.

A koji drugi uspešan model postoji danas u svetu osim štampanja novca? Svi pomažu privredi, ili subvencijama - kao Singapur, Kina i Južna Koreja, ili štampanjem novca - kao SAD, Japan i Evropa. Možete da pričate o negativnim primerima primarne emisije, ali ja pričam o tome šta primenjuje moderan svet. I to tamo daje rezultate. Guvernerka se opravdano plaši da će negativna iskustva iz prošlosti preovladati i ako treba da bira, ona će se opredeliti za konzervativniji model. Ali to ne znači da najrazvijenije zemlje rade pogrešno. Naprotiv, ja ne vidim drugi izlaz, ali uz strogu kontrolu plasmana tog novca i u svrhu onog što vodi rastu zaposlenosti.

Poslujete i u Ukrajini, najavljivali ste proširivanje posla u Rusiju, a iz EU upozoravaju da Srbija ne sme da profitira na sankcijama koje je Rusija uvela EU. Kako gledate na poziciju Srbije i najave iz Vlade da je ova kriza naša šansa?

Naš premijer vodi Vladu kao odličan naslednik Titove politike nezameranja. S obzirom na to da smo na evropskom putu, a imamo sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom, on vešto hoda po ivici i ne zamera se ni jednima ni drugima. Tako treba i da nastavi, po onoj izreci - umilno jagnje dve ovce sisa. I svaka zemlja EU na našem mestu bi to isto činila. To je naše pravo.

Velika je i polemika zbog davanja zemlje u zakup arapskoj firmi Al Ravafed za 250 evra po hektaru, dok je vojvođanski seljaci plaćaju 400 evra. Kako gledate na to?

Kad vam neko donese novu tehnologiju i investiciju vrednu 100 miliona evra, trebalo bi da mu stavite crveni tepih. Uz to, cena koju plaćaju arapski investitori za kupovinu i zakup zemlje u Srbiji je daleko veća nego u Ukrajini ili Rusiji. Investiranjem u sisteme za navodnjavanje, Srbija ne može da ima štetu. Državne zemlje ima ukupno 400.000 hektara, a od zakupa skupimo godišnje 50 miliona evra. Kada bi, recimo, arapski investitori kupili zemlju, mogli bismo verovatno da im tražimo za ukupnu državnu zemlju oko tri milijarde evra! Od toga danas ubiramo godišnje samo 50 miliona evra. Odgovor šta je pametnije, valjda je svima jasan.

Tu su dve dileme. Prva, Radulović tvrdi da 115 miliona evra ne ulažu Arapi nego zajednička firma uzima kredit i druga - zašto se kupac ne traži na tenderu, jer bi neko možda dao bolju ponudu?

Nema veze da li je arapski partner dao kredit ili uložio svoje pare. On je investirao. Znanje koje Arapi donose omogućiće nam da umesto pet tona kukuruza po hektaru imamo 10-11 tona. Drugo, oni tu zemlju ne mogu da nose u Abu Dabi, ona uvek ostaje u Srbiji. Nisam protiv tendera, ali imali smo ih već, pa su mnogi kupci upropastili te iste firme, iako je formalno sve bilo u redu. Bojim se da ne pobrkamo suštinu i formu.

Vojvođanski seljaci tvrde da plaćaju 400 evra. Zašto njima zemlja nije data po tim cenama?

Govorite o pojedinačnom ekstremnom slučaju, a što je parcela veća, cene su niže. Svuda je tako. U Rusiji je zakup zemlje po hektaru 20 dolara, u Ukrajini 70 dolara, u Češkoj 120 evra, a Arapi nama plaćaju 250 evra. Dakle, nekad od drveta ne vidimo šumu, pa mislimo da je seljak koji plaća 400 evra održiva situacija, a sledeće godine će zbog te visoke cene zakupa verovatno da propadne. U krajnjoj liniji, kakve veze ima da li zemlju obrađuju paori, MK grupa ili Al Dahra, važno je da donosi prinose.



Reklo bi se da se u mnogo čemu slažete sa premijerom. Da li i dalje stojite pri prošlogodišnjoj izjavi da vam dođe da se učlanite u SNS kada slušate Vučića i mere koje predlaže? Imate li u planu da se politički angažujete u SNS-u?

Ne, ne, političke kopačke sam prvi put okačio o klin 2000, a definitivno nakon ubistva Đinđića.

Deo javnosti smatra da ste se vrlo približili SNS-u, podržavate Vučića, pojavljujete se na humanitarnim akcijama sa predsednikom Nikolićem. Je li tačan utisak da ste se danas dosta bliski vladajućoj stranci?

Da li smatrate da vlasnik najveće kompanije u Srbiji, pritom predsednik Kluba Privrednik, treba da ima loš ili dobar odnos sa premijerom ili predsednikom Srbije? Dobar, naravno. Treba da komuniciramo, jer je logično da premijer zna šta mu radi najveća firma. Tako je u svim zemljama. Što se tiče približavanja i mojih stavova, sa 55 godina sam mnogo iskusan da bih verovao samo rečima. A pošto se privatno ne družim s Vučićem, o njemu sudim na osnovu njegovih izjava, ekspozea i dela koja slede. I to apsolutno podržavam, a sasvim je drugo pitanje da li će on to uspeti da uradi. Ja mu svakako želim uspeh.

I Vučiću je u interesu da se DS održi

Srbija skoro da nema opoziciju. Koliko je to opasno za zemlju? I kako gledate na DS, čiji ste direktor nekada bili?

Ne znam kome više da zamerim zbog sudbine DS-a, Borisu Tadiću ili Draganu Đilasu. Za mene Tadić, ipak, ima pozitivnu ulogu, a Đilas je uspeo da upropasti stranku. Đilas je prošlost i nikad se više neće vratiti u politiku, a Borisova je greška što to nije video na vreme i što je dozvolio da takav čovek dođe na čelo stranke. Naravno, žao mi je što su tu gde jesu. Ipak sam tu proveo dosta vremena, bio direktor u najteže vreme. Uvek s dozom emocija gledam šta se dešava u DS, jer bi i imenom i istorijom mogla u ovom momentu da ponese epitet prave opozicione stranke. Možda ovo ne bi trebalo javno da kažem, ali mislim da bi i Vučiću bilo u interesu da se DS održi.

U kom smislu je Vučićev interes da DS postoji?

Srbija nije vlasništvo nijednog pojedinca, niti stranke. Veliki je rizik da se upravljanje celom Srbijom prepusti samo jednom čoveku ili partiji. Srbija bi uvek morala da ima političku alternativu. Ovo je tema za razmišljanje za premijera, a još više za one koji imaju ambicija da budu politička alternativa.