Legenda započeta sa 30 funti

Foto profimedia.rs

Beograd je opet svet rekli bi skeptici koji veruju da je sve bolje već bilo. Na pomolu je događaj čija je organizacija podrazumevala veliku i dobru pripremu. Tako će na izložbi u Narodnom muzeju u Beogradu posetioci od 11. septembra moći da vide 80 grafika i mini-skulptura najslavnijeg britanskog vajara Henrija Mura (1898-1986). Pored izložbe, Narodni muzej i Muzej Vojvodina u Novom Sadu, organizovaće i sadržajan prateći program.

Henri Mur je jedan od najvećih skulptora 20. veka, koji je ostavio veliki broj dela inspirisanih arhaičnom, primitivnom umetnošću, naročito stvaralaštvom stanovnika pretkolumbovske Amerike. Pod uticajem španskog slikara Pabla Pikasa i vajara rumunskog porekla Konstantina Brankušija, težio je sintezi apstraktnih oblika i nadrealističkih ideja. NJegove skulpture nalaze se u zgradi UNESKO-a u Parizu, u centru Linkoln u NJujorku, u muzejima i na otvorenim prostorima širom sveta. Najpoznatije su Ležeća figura, Kraljevski par, Majka i dete, Porodična grupa...

Časopis NIN ima svojevrsnu zaslugu za prvi, i jedini dolazak Henrija Mura u Beograd kada je sa svojom izložbom pre gotovo 60 godina stigao iz Zagreba. Bilo je to krajem marta 1955. godine. Tada, dodeljena je prva NIN-ova nagrada za najbolji roman u protekloj godini, Dobrici Ćosiću za Korene; umro je Vladislav Ribnikar, direktor Politike; Marko Ristić, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Dobrica Ćosić i Antonije Isaković pokrenuli su časopis Delo; Josip Broz Tito, predsednik FNRJ, primio je Nikitu Sergejeviča Hruščova, prvog sekretara CK KPSS, i tako su normalizovani odnosi između dve zemlje...



Te 1955. godine, krajem marta, u Paviljonu Cvijeta Zuzorić na Kalemegdanu, otvorena je izložba Henrija Mura u prisustvu autora, slavnog britanskog vajara i njegove supruge Irene. Kako je došlo do ove izložbe u vreme kada je nadrealizam u umetnosti bio manjinska stavka u kulturnoj javnosti tadašnje zemlje? Jedan od dugogodišnjih urednika NIN-a Stevan Majstorović, potonji direktor Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Srbije, o tome je svedočio za NIN:

Krivci za izložbu bili smo moj prijatelj Najdan Pašić (jedan od pokretača novog NIN-a 1951. godine, prim. R. S.) i ja. Pašić je tada bio savetnik za kulturu u jugoslovenskoj ambasadi u Londonu. Došli smo na ideju da organizujemo dolazak Henrija Mura u Jugoslaviju, i sa tom idejom otišli smo kod njega. Mur je živeo u jednoj lepoj staroj zgradi u mestu Hertfordšir, stotinak kilometara od Londona. Impresionirao me je skromnošću i jednostavnošću. NJegov atelje je bio napravljen od dasaka, okrečen u belo, a nije bilo poda već zemlja. Pili smo čaj, a zatim smo mu predložili da organizuje jednu svoju izložbu u Jugoslaviji.

Po svedočenju Majstorovića, Henri Mur je tada rekao: Poziv da posetim Jugoslaviju prihvatam sa velikim zadovoljstvom. Moj prvi kontakt sa Srbijom datira još iz vremena Prvog svetskog rata kada sam sa živim interesovanjem pratio ulogu Srba u tom ratu. Mi smo u Engleskoj čuli da se u Jugoslaviji stvara novi život i ja sam neobično zainteresovan da ga vidim.
Dakle, dvojica bivših ninovaca su inicijalno zaslužni za Murov dolazak u Beograd. Tačnije u Jugoslaviju, jer je izložba koja je došla na Kalemegdan najpre bila u Zagrebu, u Umetničkom paviljonu, a potom u Cvijeti Zuzorić. Likovni kritičar NIN-a te 1955. godine, bio je slikar i diplomirani pravnik Miodrag B. Protić, koji će kasnije biti najzaslužniji što je u Beogradu, na ušću Save u Dunav, podignut Muzej savremene umetnosti, čiji je bio prvi direktor od 1965. sve do penzionisanja 1980. Danas je narušenog zdravlja, ima 92 godine i nije u mogućnosti da razgovaramo o tim danima. Ali, u prvoj knjizi autobiografskih zapisa Nojeva barka, ovaj istoričar umetnosti je zapisao da je to bio prvorazredni svetski događaj u maloj beogradskoj sredini, koji je ohrabrio umetnički preporod i učvrstio osvojene slobode osvojene od 1950. do tada.

Izložbu je otvorio Marko Ristić, pesnik, esejista, i glavni ideolog srpskog nadrealizma. S Henrijem Murom bila je i njegova supruga Irena. Protić beleži da su gotovo sva izložena dela - 21 skulptura, 14 maketa u bronzi, 40 crteža i dva linoreza - bila iz njene zbirke. U mnoštvu umetnika, pisaca, studenata, bili su i književnici Isidora Sekulić i Stanislav Vinaver, Protić je primetio dvojicu mladih slikara, disidenata Uroša Toškovića i Miodraga Dadu Đurića. Stajali su u prvom redu, odeveni u crno i imali su po komad hleba u ruci! Slikar LJuba Popović je kasnije svedočio da je Dado Đurić uspeo da pokaže svoje crteže Henriju Muru i ovaj mu je, oduševljen, rekao: Vi ste genije, vi ćete biti veliki slikar! Slučaj je hteo da je 58 godina kasnije, 17. juna 2013. u galeriji na Cetinju koja nosi ime Miodrag Dado Đurić, otvorena izložba Henrija Mura. Dado je umro tri godine ranije.

Citiramo iz knjige Nojeva barka Protićev zapis: Svuda, na prijemima, u Klubu književnika i drugde - u pratnji Marka Čelebonovića koji je, oksfordski đak, zastupao domaćina - plenio je Mur izgledom (lepih crta, već prosede kose), ljubaznošću, čak skromnošću, i željom da pomogne, rudarsko dete nekada, član instituta i akademija nauka danas..

Tokom boravka u Beogradu, Henri Mur je posetio radionicu vajara Tome Rosandića i Olge Jančić, obišao je Narodni muzej u pratnji Ive Andrića, i hteo je, na kraju, da pokloni jednu svoju skulpturu Narodnom muzeju. Ali, kako piše Protić, Narodni muzej nije smatrao zgodnim da u trenutku preispitivanja, prihvati nagovešteni poklon, jedno njegovo dekadentno delo. I kad je već do brukanja, nisu se mnogo bolje pokazali ni u Zagrebu. Vodeće kolege, vajari, među kojima je najpoznatiji bio August Augustinčič (autor spomenika Titu u Kumrovcu), nisu hteli da se vide sa Henrijem Murom. Ideološki zdrava trojka, odbila je da se vidi sa dekadentnim kolegom!

Dve decenije kasnije, tačnije 1975. godine, Henri Mur je izabran za inostranog člana Srpske akademije nauka i umetnosti i kažu da mu je to bilo veoma drago. O tome, i o srpskim vajarima koje je upoznao i cenio, pričao je bivšem srpskom političaru Marku Nikeziću, koji je bio u njegovom domu. (Kada je 1972. godine smenjen sa mesta prvog čoveka srpske partije, Marko Nikezić se do kraja života bavio vajarstvom. Poznato je da je prvi vajarski alat dobio od Rista Stijovića kod koga je učio ovu umetničku disciplinu, prim. R. S.). Pre toga, i posle toga, uručivana su mu brojna priznanja, nagrade, titule... ali jednu je odbio: nije prihvatio plemićku titulu koju mu je dodelila kraljica Elizabete II!



Teško je nagađati zbog čega je to učinio, ali zanimljivi su neki detalji iz njegovog života u kojima se, možda, krije deo odgovora na to pitanje. Henri Mur je rođen 30. jula 1898. u Kastelfordu (Jorkšir) kao sedmo od osmoro dece. Otac mu je bio rudar, ali je voleo muziku i bio je samouki violinista. Želeo je da mali Henri bude muzičar, ali sin ga nije poslušao. On je kao klinac obožavao Mikelanđela, naravno, na osnovu reprodukcija koje je viđao u knjigama i po časopisima, i pod tim uticajem je upisao Umetničku školu u Lidsu. Po izbijanju Prvog svetskog rata bio je mobilisan, najveći deo vremena proveo je u Francuskoj praveći crteže sa ratišta, a imao je i veliku nezgodu sa trovanjem od gasne bombe. Posle rata je studirao Kraljevsku akademiju umetnosti u Londonu, putovao je i usavršavao se u Italiji, Francuskoj i Španiji. Mur je 1930. godine imao veliku izložbu, posle koje je napustio posao profesora jer su studenti, videvši njegove radove, kazali da više ne žele da im on predaje! Posvetio se isključivo svojoj umetnosti, a jedno vreme bio je i pravnik Tejt galerije. Umro je 1986. u Mač Hedamu, u 88. godini.

Napisane su stranice i stranice knjiga, stručnih i naučnih radova posvećenih Murovim skulpturama. Bio je cenjen i hvaljen, ali bilo je i onih koji su tvrdili da je slavni kritičar, istoričar umetnosti Herbert Rid zapravo vinuo Mura u orbitu kada ga je uporedio sa Mikelanđelom. A sve u dogovoru s vlasnikom jedne londonske galerije u kojoj je Mur izlagao. Navodno, vlasnik je hteo da se objavi kako je Henri Mur najveći vajar 20 veka. I platio je Ridu 30 funti da to napiše. Ovaj je to učinio i... tako je počeo mit. Vlasnika galerije više niko ne pamti. Henri Mur je prisutan.