Bratstvo i jedinstvo pastirskog roka

Foto arhiva Ivana Ivačkovića

Kada je album Kad bi bio bijelo dugme stigao u prodavnice 18. novembra 1974. godine, od tog momenta sve se promenilo. Bijelo dugme je došlo, stalo pred ustajale autoritete vremena i reklo: nemate pojma. Ovo je ono što mladi žele. Od tog trenutka, muzika na ovim prostorima dobila je potpuno novu definiciju i značaj. I to ne samo u muzičkom smislu. Ne postoji još jedna grupa koja je u socijalističkoj zemlji napravila takav lom i koja je izvan engleskog govornog područja imala takvu karijeru. Od grupa nastalih na Istoku razlikovala se po tome što ju je pratila histerija dostojna Zapada, a od zapadnih koje je pratila histerija razlikovala se po tome što je do histerije stigla mešajući rok i folk. Dugme je, poput Jugoslavije koju je snažno simbolizovalo, bilo neverovatna mešavina Istoka i Zapada, jedinstveno i neponovljivo.

Nema sumnje da je Dugme od sredine sedamdesetih do raspada Jugoslavije predstavljalo integrišući faktor, simbol života različitih narodnosti na jednom prostoru, kao i njihovih potonjih transformacija.



Da je Bijelo dugme danas, 40 godina od osnivanja, fenomen koji prevazilazi ove prostore slažu se i naši sagovornici, pisci, novinari i hroničari Dušan Vesić, Petar Peca Popović i Ivan Ivačković, koji su o tom periodu, uticaju grupe i njene muzike beležili mnogo i nakon što je grupa prestala sa radom. Kad se pojavilo Bijelo dugme sve se promenilo, kaže Dušan Vesić, svojevrsni bijelodugmeolog, čija najnovija knjiga Šta bi dao da si na mom mjestu o ovoj grupi treba da izađe upravo povodom godišnjice, u izdanju Lagune. U tom času bile su stasale neke generacije koje nisu pamtile poratne psihoze Golog otoka i nemaštine. Bilo ih je baš briga za Igmanski marš i priče o tome kako oni nisu imali šta da jedu, a mi sad imamo sve. To su bile generacije koje nisu mogle da se nadahnjuju ratnim junacima jer nisu razumele šta je rat. Vreme Mirka i Slavka bilo je prošlo, stigao je Alan Ford. Čekao se antijunak da postane junak kao dvadeset godina ranije u Americi DŽejms Din, pa Elvis Prisli da nas označi kao tinejdžere i da nam pokaže šta da radimo. Smoreni školom i roditeljima, hteli smo nekoga ko je stvarno buntovnik i stvarno drugačiji. Kad te pozove da ga slediš, da te obuzme slatka strepnja da li te vodi u raj ili u pakao. Odjednom, na dotad haotičnoj sceni bez kriterijuma, stvorilo se nešto po čemu se moglo prepoznavati. Od tog časa, uostalom, domaći bendovi više nisu ni želeli da liče na strane želeli su da liče na Bijelo dugme.

U to vreme, svi su želeli da se sedamdesete u kulturi nastave na šezdesete. S jedne strane, htelo se da šezdesete nikada ne prođu jer se bojalo da bi se neke slobode stečene šezdesetih mogle izgubiti. S druge strane, kultura tog vremena panično se strašila nečeg što je nesumnjivo moralo doći. Ipak, niko nije mogao da očekuje nešto tako novo, tako silno i tako masovno.



Jer ako su Bitlsi promenili svet, kako mnogi misle, tako se može reći da je Bijelo dugme promenilo Jugoslaviju. Sećam se, kada je trebalo da izađe prvi album Bijelog dugmeta, uslov Jugotona bio je da bude 3.000 primeraka, što je prodato očas posla, nadovezuje se Peca Popović. Dugme je uvelo velike brojeve. Ali oni ne bi bili mogući da nisu postojala dva preduslova. Jedan su bile pesme, a drugi osoba koja je mogla da nosi taj uspeh, a to je bio Goran Bregović. Da se ne lažemo, on je odmah, iskustvom koje je imao, shvatio da mora da bude bezobrazan i da ubedi druge u to što radi.

Dušan Vesić navodi eksplicitno spisak razloga za tajfunski uspeh Bijelog dugmeta: Stav, radost, erotski naboj, emocija otpevana jednostavnim i lako pevljivim rečima našeg jezika i uvijena u čvrst, agresivan ritam i taj neverovatan tempo uznemirenog pulsa. Folklor u njihovim porukama je nesumnjivo važan, ali je precenjen. On je ionako bio samo verbalnog karaktera na prvim pločama, u muzici Bijelog dugmeta gotovo da ga nije bilo.

Bijelo dugme je simbol Jugoslavije i njenog nekadašnjeg zajedništva isto koliko i fića, trobojka sa petokrakom, crveni pasoš ili grb sa šest buktinja, reći će Ivan Ivačković, u čijoj nedavno objavljenoj knjizi Kako smo propevali, Bijelo dugme igra jednu od glavnih uloga. Čak i za vreme rata u Jugoslaviji, svi su, svako sa svoje strane fronta, slušali Bijelo dugme. Pokazalo se da su snaga i moć te grupe toliki da su se tih dana neki uplašili i javno pisali kako Bregović obnavlja Jugoslaviju. Mnogi drugi su konstatovali to isto, ali sa setom i, čak, radošću. Jugoslavija se fizički raspala izjedena kancerom prostaštva, bahatosti i ideje o velikom transportu robe i novca iz pristojnih do onih drugih kuća, ali kao duhovni prostor i uporišna tačka nekih lepih kolektivnih emocija, Jugoslavija je opstala. U tome je najvažniju ulogu odigrala kultura, posebno muzika, a posebno Bijelo dugme.



Fenomen Bijelog dugmeta nastaje sa idejom lidera benda Gorana Bregovića, koji je u stilu, muzici i načinu komunikacije sa publikom spojio dve krajnosti spojio je klince koji su odrasli u gradu i one koji su navaljivali u grad donoseći kulturu sela. On je prvi shvatio da će upravo Bijelo dugme o njihovoj sudbini odlučivati. I upravo zbog toga, Dugme je u jednom trenutku postalo jedina konkurencija tadašnjim političarima. Bregović se dugo čuvao politike, nastojeći da Dugme predstavi kao bezopasne zabavljače i da na taj način sačuva grupu od napada vlasti koja nije mogla da ne primeti kako kod Dugmeta ima previše moći, popularnosti i novca, kaže Ivačković. Vlast nije mogla da uništi Bijelo dugme i bila je dovoljno pametna da ni ne pokušava pošto su oni bili ne samo najveći heroji mlade generacije nego i oličenje jugoslovenstva. Kako, dakle, da uništite nosioce ideje za koju se i sami, bar zvanično, zalažete? Tako da je odabrana kompromisna varijanta: ne možemo ih uništiti, ali ćemo ih malo zauzdati. Na taj način, 1978. godine, u aferi sa narkoticima, aferi kojom je uglavnom dirigovala policija, stradao je Ipe Ivandić, bubnjar Dugmeta. Bio je to disciplinski šamar za grupu, ali Bregović je kasnije nadigrao i političare, manipulišući u komercijalne svrhe političkim konceptima u veoma širokom luku od naklonosti komunistima do 1982. je formalno bio i član Partije pa do pokušaja da promoviše disidente i zabranjene ljude kao što su bili Vice Vukov, Mića Popović i Svetozar Vukmanović Tempo.



Nadovezujući se na česta duhovita poređenja Gorana Bregovića s popularnošću i obavezama koje je nosio drug Tito, Peca Popović dodaje: Ali sada znamo da on duže vlada nego Tito! Ne postoji neko ko ne zna za Bregovića, od 1974. naovamo. I svi koji su ušli u muziku posle velikog uspeha Dugmeta, ušli su s namerom da ih sruše. A to je jedino mogao da sruši sam Bregović dopuštajući narodnjacima da to što on napiše pevaju. On je shvatio da je pesma proizvod i kapital. I svaku je ljudski pravio. Videćete da je kod njega sve pismeno u jeziku. Kad nešto namerno ispada iz gramatike, imalo je smisla i poruku, a muzički se nosio i okruživao najboljima. On je znao da stvar mora da bude dobra da bi trajala, kao i svaka umetnost sa dobrim namerama.

A o samoj muzici, od prvog albuma Kad bi bio bijelo dugme (kome su prethodili singlovi) pa do poslednjeg Ćiribiribela iz 1988, bilo je devet studijskih albuma, kojima je bend prošao različite faze. Dušan Vesić to beleži kao tri faze u njihovom muzičkom i stilskom razvoju.
U prvoj, do 1976, bili su bend i bili su jedno. U drugoj, od 1976. do 1986, bili su bend Gorana Bregovića. A od 1986. do 1989. godine bili su čudno društvo koje se spremalo za turneje tako što je učilo napamet pesme koje uglavnom nije sviralo na albumima. Dakle, prva faza bila je pastirska odnosno pastoralna, druga je bila urbana, a treću smo svakako nespretno prozvali etno fazom, mada je njena glavna odlika, u stvari, jedno opšte odricanje od dotadašnjih ograničenja formom.

Kroz tri koncepta, Bijelo dugme se postavlja kao prvi postmodernistički bend na prostorima Jugoslavije. Postmodernizam ili krađa poznatih melodija bila je dilema od samog početka, kojom se Goran Bregović jednostavno branio narodnom poslovicom - jebeš nešto što ni na šta ne liči! NJega su od početka osuđivali kad bi nešto drpio, na šta bi on odgovarao jebeš pesmu koja ni na šta ne liči, seća se sa osmehom Peca Popović. Da budemo iskreni, rokenrol je pitanje šablona. Da bi se uspelo u popularnoj muzici, potrebna su dva-tri akorda. Ali Bregović je imao tu sreću da je u svom okruženju imao pismene i pametne ljude. Ja ne znam da na svetu postoji pesma sa tekstom u osam stihova Šta bi dao da si na mom mestu. Ona dokazuje njegovu veštinu.



Sličnog je mišljenja i Ivačković: LJudi koji optužuju Bregovića za plagijatorstvo zaboravljaju da je on sedamdesetih izmislio novi zvuk. Bila je to spektakularna mešavina internacionalne i lokalne muzičke leksike. Doduše, nije Bregović u svojoj laboratoriji prvi smućkao sadržaje iz te dve epruvete, ali je on prvi te sastojke oblikovao u žanr i stil u kojem je cela generacija pronašla svoj identitet. Što nas dovodi i do društvenog značaja Bijelog dugmeta: mlada generacija prepoznala je u njima način života i pogled na svet, prepoznala je šifru kojom se u paramparčad razbija konzervativizam starijih i sivilo jugoslovenskog samoupravnog socijalizma. Bijelo dugme je prekršilo sva pravila ne samo u zvuku, nego i u imidžu njihov šokirajući izgled bio je mešavina britanskog glem roka i bosanskih čuvara ovaca estetici u širem smislu reči i, najzad, u ponašanju.

Imidž plagijatora pratio je Bregovića i kasnije, kada je promenio stil: Eto! Baš hoću! je početak druge, urbane, beogradske faze, u nju staju još albumi Bitanga i princeza i Doživjeti stotu, navodi Dušan Vesić. Upravo je Doživjeti stotu bio drugi postmodernistički koncept Bijelog dugmeta. Podvrgli su se plastičnoj operaciji, još su je stavili i na omot a onda su se sami sebi rugali u naslovnoj pesmi. Uprkos stalnim šetnjama kroz stilove, grupa je u ovoj fazi još bila striktno u granicama žanra. Većina analitičara stavila bi u ovu grupu i album Uspavanka za Radmilu M. ali Uspavanka već ima sve odlike treće faze (Bijelo dugme, Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo i Ćiribiribela) za koju je karakteristično upravo poigravanje žanrovima. Unutar ove faze desiće se treći postmodernizam Bijelog dugmeta: to je koncept novih partizana. Tim konceptom Bijelo dugme je konačno zaokružilo svoje tri političke faze. Najpre je bila faza bez politike rokenrol i ništa drugo, zatim faza otpora prema politici kako biti heroj u ova šugava vremena i na kraju faza političkog angažmana ko ne sluša pjesmu, slušat će oluju u kojoj je Bregović u stvari pozivao Jugoslaviju da peva protiv politike, kaže Vesić.

Bijelo dugme je time jugoslovenskom rokenrolu dalo masovnost, samim tim moć i uticaj. Način na koji je to urađeno do danas izaziva polemike. Jedni smatraju Bregovića ocem jugoslovenskog roka jer je tek tada postao ono što je bio u Engleskoj ili Americi oružje za masovno uništenje starih i stvaranje novih vrednosti. Po drugima, Bregović nije otac nego grobar te muzike jer je venčao električnu gitaru i harmoniku, upario strujno i narodno kolo. Za te druge, to je bio veliki korak unazad. Međutim, ispostavilo se da je Bregović bio ultramoderan i da je išao ispred vremena. Jer, tek mnogo posle toga, rok muzika će i na globalnom planu, iscrpivši sve dotadašnje forme, spas potražiti u spajanju sa lokalnim oblicima folka. Tako se ispostavilo da je Bregović bio preteča onoga što će se znatno kasnije zvati world music, kaže Ivačković.

Ne postoji način na koji bi današnjoj generaciji mogao do kraja da se objasni značaj Bijelog dugmeta. Jer, klinci više ne doživljavaju muziku kao nešto važno, ona je za njih samo zabava trenutka. Kako njima približiti danas neponovljiv trenutak Hajdučke česme? Kako nekome od njih da objasnite da su nekada i omoti ploča biti bitni, kad njima danas nisu bitne ni pesme?, pita se Ivačković. Oni pesmu zaborave pre nego što je čuju do kraja. Rok muzika je izgubila moć i značaj, a gorka uteha sastoji se u tome što to nije slučaj samo kod nas nego i u svetu. Neki kažu da je ovde za taj sunovrat krivo i Bijelo dugme jer je poseljačilo domaću rok muziku, što je proces koji je na kraju doveo do rađanja turbo-folka. Ja ne mislim tako.

Ali za stariju i srednju generaciju, i četrdeset godina kasnije, stihovi uvodne Ćiribiribele na poslednjem albumu, recimo, zvuče i dalje gorko iako izmamljuju osmeh: ako se sutra zarati/moja mala, šta ćemo ja i ti/vrata zaključati/prozore zatvoriti/spustiti zavjese/ostat ćemo kući i ljubit se Ti trenuci ukazuju na to da ništa od svega nije bilo nimalo slučajno. A to je samo jedan od dokaza da je upravo u takvoj zemlji trebalo odrasti.