Dobro pozorište se jede, majke mi

Ove godine, na delu je regionalni, beogradski međukomšijski festival, sa nekoliko gostujućih predstava iz Evrope. Ako je to koncepcija koju obrazlažu i brane selektori 48. Bitefa, onda naslov Beogradski internacionalni teatarski festival više nije u skladu sa tom koncepcijom. Nesporno je da predstave iz Novog Sada, LJubljane, Zagreba, Rijeke i Novog Sada treba da se igraju u Beogradu, što češće, ali ta praksa već postoji, neke predstave se namenski i rade kao koprodukcija između dve i više zemalja bivše Jugoslavije, odavno se izvode na Sterijinom pozorju, pa Bitef, jednostavno, nije poligon za tu vrstu smotre.

Primer za poznatu praksu saradnje u regionu je, bez sumnje u startu najuspešniji učesnik ovogodišnjeg Bitefa - Hartefakt fond i Bitef teatar, koji se publici predstavljaju sa dve predstave iz svoje produkcije: Mali mi je ovaj grob Biljane Srbljanović u režiji Dina Mustafića, i Grobnica za Borisa Davidoviča, po Danilu Kišu u režiji Ivice Buljana. Beogradsko-novosadska koprodukcija je proizvela i dve predstave Communitas na ispitu od koji se jedna igra u Novom Sadu a druga u Beogradu, Montažastroj iz Zagreba igra A gde je revolucija stoko?, autorski projekat u režiji Boruta Šeparovića, JDP je u takmičarskom programu sa predstavom Milene Marković Zmajeubice u režiji Ive Milošević, i Novosadsko pozorište Ujvideki sinhaz sa komadom Neoplanta koji je po motivima romana Lasla Vegela režirao Andraš Urban. Za mnoge će biti zanimljiva provokacija koja dolazi iz Hrvatske, tačnije iz Rijeke, predstava Aleksandra Zec Olivera Frljića. Reč je o prepoznatljivom dokumentarnom postupku ovog autora, a u fokusu priče je tragična sudbina porodice Zec.

Selektori su nas povodom Bitefa obavestili da je osnovno polazište za razmišljanje o ovogodišnjoj selekciji Bitefa stogodišnjica izbijanja Prvog svetskog rata. Po njihovim rečima, ovogodišnja selekcija ne tretira Veliki rat na komemorativan način, već ga problematizuje iz perspektive današnjeg vremena, polazeći od projekata koji se doslovno bave Prvim svetskim ratom, kao što je predstava Front Luka Persevala, koji dolazi iz Talija teatra iz Hamburga (Nemačka). Ovom temom bave se i predstave autorki Biljane Srbljanović i Milene Marković (Mali mi je ovaj grob i Zmajeubice), zaključno sa predstavom Bojno polje sećanja 1914-2014. iz Berlina u režiji Hansa Vernera Krezingera.

Sa zanimanjem se očekuje predstava poljskog autora Tadeuša Slobođaneka Naš razred, koju izvodi Litvanski nacionalni dramski teatar iz Vilnjusa u režiji Jane Ros, i ističe bolna pitanja litvanskog antisemitizma u novijoj istoriji. Poljski reditelj Kžištof Varlikovski, po mišljenju mnogih, predstavlja najveću evropsku zvezdu u ovom pozorišnom sazvežđu. Predstava sa kojom dolazi (A)polonija, prema rečima selektora, predstavlja hod kroz 20. vek, i traumatična mesta novije poljske ali i evropske istorije.

Borut Šeparović se Bitefovoj publici predstavio prošle godine sa svojim naturščicima u predstavi pod nazivom 55+, a sada dolazi takođe sa projektom svog teatra Montažastroj, A gde je revolucija stoko?, čiji je kompletan autor. Selektori kažu da on tematizuje savremenu komodifikaciju društvenog bunta koji je s početka osamdesetih izrodio rokenrol album Paket aranžman, pa autor sada postavlja pitanje iz naslova predstave.

Selekcija je pametna, uzbudljiva, intrigantna, promišljena. Glavnu selekciju, kao i svake godine, okružuju prateći programi, koji su pametno definisani da šire i problematizuju otključane vizure ocenjuje za NIN pozorišna rediteljka Jelena Bogavac, glavna urednica sajta i bloga ovogodišnjeg Bitefa. Na pitanje šta bi trebalo menjati u radu ovog festivala, Bogavčeva za NIN odgovara:

Bitef se menja. Koncepcija festivala se menja. Menja se vreme u kome postoji, istorijski trenutak, društveni kontekst. Menja se, do neprepoznatljivosti, kulturni kontekst i kontekst u kulturi. Jedno je sigurno Bitef treba sačuvati, očuvati. Prekrajati taj pozorišni haljetak opet i ponovo, a da ostane ona dobra stara mala crna haljina za sve pozorišne prilike. To nije jednostavan zahtev. Ne postoji formula za spas od pošasti autizma u kulturi. Servirati pozorišnu predstavu izgladnelom stanovništvu na sirotinjski pladanj i reći: izvolite, ručajte, dobro pozorište se jede, majke mi! Iz ovog mutljaka može da nas spase samo radikalizacija kulturnog uzdizanja i nasilno opismenjavanje stanovništva.

Za ovogodišnju selekciju novac nije bio presudan, potvrđuje nam Jelena Bogavac, uz objašnjenje da je budžet smanjen u odnosu na prethodne godine, ali približno isti kao prošle godine, kada je iznosio tridesetak miliona dinara. te su selektori znali na šta i na koliko mogu da računaju.