Validatori

Neki od nas dovoljno su matori da pamte kad su u beogradskim autobusima i tramvajima kupovali kartu od konduktera. Posle su se pojavili oni automati kojima ste kartu ubacivali u prorez, a aparat škljocne i udari joj žig. U ono vreme zvali su ih „poništavači“ ili „poništivači“. U jednoj davnoj jezičkoj rubrici preneo sam vic o putniku koji kupi kartu kod vozača, pođe da sedne, a vozač ga opomene: „Tu kartu treba da poništite.“ „Zašto?“ iznenadi se putnik. „Zar nije dobra?“ Danas živimo u eri „bus plusa“, s karticama koje se prislanjaju uz elektronske naprave, u medijima obično nazvane „validatori“. Pre neki dan gradonačelnik je upozorio putnike da bi trebalo da „validiraju“ i mesečne karte. To je izazvalo protest jednog čitaoca „Politike“, koji je u pismu redakciji napisao da „validizacija mesečnih pretplatnih karata za javni prevoz predstavlja grubo kršenje ljudskih prava i privatnosti... Validizacija karata, na početku meseca, sasvim je dovoljna da se evidencija redovnih putnika zaokruži.“ Naši rečnici beleže pridev validan, ‘važeći, punovažan’, od lat. validus (prvobitno značenje ‘zdrav, krepak, sposoban’, odakle je pridev suprotnog značenja invalidus), sa imenicama validnost i validitet. Mogli bismo im dodati i glagol validirati (franc. valider, kasnolat. validare), a od njega imenice validator i validacija (fr. validation, kasnolat. validatio) – nikako „validizacija“. A možda bi nam sasvim dovoljne bile i domaće reči overavati, overa, overavanje. Manje je izvesno da li bismo prihvatili da aparat zovemo overač, imenicom koja se dosad odnosila samo na ljudsko biće. Oko toga ne vredi previše lupati glavu, jer gradska vlast može već sutra da raskine ugovor sa „bus plusom“, a tehnika će pronaći neku sasvim novu napravu, koja će dobiti novo (najverovatnije englesko) ime.