Izrael i Jerusalim - mit i činjenice

Foto profimedia.rs

U tekstu Daleko od istorijske istine, objavljenom 11. septembra, ambasador u penziji Dušan Simeonović dovodi u pitanje činjenicu da je Jerusalim istorijska prestonica jevrejskog naroda. Moje argumente naziva faktima koji su drastično udaljeni od istorijske istine.

Nije neophodno da pretražujete Vikipediju kako biste osetili duboku povezanost Jevreja sa njihovom prestonicom i domovinom. Celokupna judeohrišćanska kultura prožeta je ljubavlju prema svetim, jevrejskim mestima kakva su Jerusalim, brdo Karmel, Beit El Grad Vitlejem, na primer, ima značenje isključivo na hebrejskom (Beitkuća, lehemhleb).

Ako se izuzme kratak period postojanja kraljevine Jerusalim pod krstašima, između 1099. i 1187, Jerusalim nikada nije bio politička prestonica nijedne druge nacije, osim Jevreja. Kralj David proglašava Jerusalim svojom prestonicom oko 1000. godine p.n.e.

Jevreji nikada nisu zaboravili Jerusalim, čak ni tokom najmračnijih godina progona. Oni su se generacijama jedni drugima zaklinjali sledeće godine u Jerusalimu, dok im san nije ispunjen 1948, kada je ponovo rođen Izrael. Od prvog zvaničnog popisa stanovništva Jerusalima, koji obavlja turska vlast 1844. konstatujući da u Jerusalimu živi 7.120 Jevreja, 5.760 muslimana i 3.390 hrišćana, pa do danas, Jevreji su većinska populacija u Jerusalimu.

Nezaboravno poglavlje naše istorije predstavlja veliki uspeh cionističkog pokreta koji je okupio mlade Jevreje Evrope, uključujući i Srbiju, oko ideje povratka u domovinu i njenog oživljavanja.

Ključna činjenica je da se paralelno sa jevrejskom migracijom dešava i masovna arapska migracija u Palestinu, usled povoljnih ekonomskih uslova koje su stvorili jevrejski naseljenici. Između 1870. i 1947. arapska populacija u Palestini uvećana je za 270 odsto, dok je u Egiptu taj rast bio 105 odsto. Pilova komisija iz 1937. zaključuje: Rast arapske populacije posebno se oseća u urbanim sredinama pod značajnim jevrejskim uticajem. Poređenje popisa iz 1922. i 1931. pokazuje povećanje broja arapskog stanovništva za 86 odsto u Haifi, 62 odsto u Jafi i 37 odsto u Jerusalimu u odnosu na samo sedam odsto u Nablusu i pad od dva odsto u Gazi. (U Nablusu u Gazi nije bilo jevrejskog stanovništva.) (Karsh, E., Palestine Betrayed, Yale University 2010, p. 12)

Demografi veruju da većina arapskog stanovništva koja živi u današnjem Izraelu i Palestini potiče od arapskih imigranata iz Egipta, Sudana, Sirije i Libana, koji su došli u potrazi za boljim životom. Arapska populacija Haife, koja je brojala 6.000 stanovnika 1880, kada započinje prvi talas jevrejske imigracije, do 1919. je porasla na 80.000, znači 13 puta za manje od 40 godina. U Jafi je demografski rast bio sličan.

Kada ambasador Simeonović kaže da su palestinski Arapi potomci Kanaićana i Filistejaca, pravi faktičku grešku budući da su Filistejci drevni helenski narod koji sa istorijske scene nestaje pre oko 2.700 godina, asimilujući se uglavnom sa Jevrejima. Konstatacija da se ovaj prostor (Palestina) tako zove više od 3.000 godina, takođe nije tačna. Rimski imperator Hadrijan, tek 135. godine, celoj Judeji (današnji Izrael) daje ime Palestina, kao kaznu Jevrejima zbog stalnih pobuna protiv Rimljana (Drugi jevrejski ustanak).

Da li je zaista neophodno postavljati pitanje ko je bio prvi? Kao što smo mi Izraelci potomci imigranata u Palestinu, isto važi i za Palestince. Mi ne poričemo prava Palestinaca, ali odbijamo da naša prava budu zanemarena. Zemlja nikada nije uzeta Palestincima, kao što mnogi navode, iz prostog razloga što palestinska država nikada nije ni postojala. Bliskom istoku je potrebna budućnost u kojoj će dva naroda živeti kao dobri susedi.

U određenim krugovima popularno je reći da je stvaranje Izraela bio greh, greška ili, prema rečima ambasadora, rezultat zapadnog sentimentalizma. Država Izraelcima nije poklonjena iz sentimentalnih razloga. Ona je stvorena ogromnim naporima i s punim pravom. Svaki pokušaj delegitimizacije Izraela je činjenično pogrešan i moralno neopravdan.