Balkansko slepo crevo

Iako danas u svetu postoje regioni koji beleže dinamičniji rast, kao i oni koji imaju veći potencijal da međunarodnu zajednicu uvuku u globalnu krizu, Evropa ostaje najkompleksniji i najmanje predvidiv deo planete, sa nekoliko inherentnih paradoksa. Sa do sada nezabeleženom akumulacijom kapitala i znanja, Evropa može predstavljati ideal uspešne političke i privredne integracije, ali može biti i izvor stagnacije, rasadnik separatističkih pokreta i reakcionarnih ideologija. Jedan od paradoksa je da EU može da projektuje moć na Srednjem istoku i zapadnoj Africi, ali još nije u potpunosti integrisala evropski „meki trbuh“ – Balkan. Postoji više razloga za to. Ključni činioci EU smatraju da je ulaskom Bugarske, Rumunije i Hrvatske, Balkan definitivno privezan za njenu orbitu, tako da nema potrebe investirati masivno u njegovu formalnu integraciju, kao i da preostale državice nemaju kapacitet da vode samostalnu politiku koja zavređuje posebne pregovore. Ako vratimo film unazad, videćemo da usporavanje proširenja zapravo počinje još 2005, kada su potpisani pristupni sporazumi sa Rumunijom i Bugarskom i pokrenuti pristupni pregovori sa Hrvatskom. Ukidanjem komesara za proširenje i pripajanjem ovog portfelja komesaru za susedstvo u novom sastavu Evropske komisije, Evropa šalje poruku – ovaj put neskriveno - da zapadni Balkan nema dovoljan geopolitički značaj, da predstavlja „slepo crevo“, pa će akcenat Unije biti premešten na Ukrajinu i Kavkaz. Međutim, kad se pogleda šira geopolitička slika, pogrešno je tretirati Balkan kao marginu. Zato Srbija, kao odgovor na trenutni sedativ iz Brisela, ne treba da zaspe u snegu, već treba aktivnom politikom da potvrdi svoj geopolitički kapacitet, koji se umešnom politikom može prevesti u veći standard i kvalitetniju infrastrukturu za njene građane. Predsedavanje OEBS-om je, između ostalog, dobra prilika da Srbija pokaže diplomatski talenat i opovrgne tezu o „slepom crevu“. Samit Kine i šesnaest država Centralne i Istočne Evrope, koji će se krajem ove godine održati u Beogradu, takođe je pravi korak u ovom smeru. Međutim, postoji i dublji razlog usporavanja procesa proširenja. Institucionalna kriza u Uniji zapravo počinje već 2005, kada su Francuzi i Holanđani referendumima odbacili Konvenciju o Evropskom ustavu. Svetska finansijska kriza je tri godine kasnije samo izbacila na površinu te suštinske razlike ključnih članica u viđenju evropske konstrukcije. Dok države iz jezgra ne pronađu novu ravnotežu nakon zemljotresa iz 2008. i dok se ne dogovore o funkcionisanju njihove monetarne unije, nije realno očekivati nova proširenja, niti veću razvojnu pomoć za evropsku periferiju. Naime, od izbijanja krize 2008. u Evropi je ponovo otvorena debata o karakteru, troškovima i svrsi Unije. Iako je zajednički cilj bio i ostao da se stvori integrisana Evropa, kao uslov stabilnosti demokratskih režima i društvenog napretka, različiti motivi i interesi njenih članica su trajna realnost. Sa izbijanjem globalne krize, evropski automatski pilot, koji se sastojao iz garantovanog visokog standarda i jeftinog zaduživanja, preko noći je isključen, pa svaka veća država teži da preuzme komande unije i pilotira prema svom nahođenju i interesima. Trenutni principi monetarne unije su jaka valuta, niska inflacija, fiskalna disciplina bez velikih transfera novca siromašnijima i slobodna konkurencija. Od kada je počela kriza i isključen automatski pilot, mnogi žele da koriguju ovu programiranu trajektoriju. Francuska od tada nastoji da pojača političku kontrolu nad Evropskom komisijom i Evropskom centralnom bankom (ECB), kako bi se u monetarnu uniju unelo više fleksibilnosti glede fiskalnih deficita i javnog duga, ali i povećala konkurentnost privrede kroz depresijaciju evra. Drugim rečima, Francuska i južna Evropa očekuju da Nemačka pruži najveći doprinos u izvlačenju nasukanog evropskog broda, jer zahvaljujući izvozno orijentisanoj privredi ima i najviše koristi od jedinstvenog tržišta. Francuzi smatraju da, postavljenim pravilima monetarne unije, nemački motor više radi u svoju, nego u zajedničku korist. Nemačka, sa druge strane, insistira na izgradnji liberalnog ekonomskog prostora u jednoj decentralizovanoj Evropi. Model suverene države prema francuskom imidžu smatra se demodiranim. Kao što primećuje Mišel Fuše, Nemačka od ujedinjenja neguje ideju centralnosti na kontinentu (Mittelage), prema kojoj se njen ekonomski uticaj, red i liberalizam moraju proširiti na srednju i istočnu Evropu. Zato je Nemačka prinuđena da aktivno učestvuje u rešavanju ukrajinske krize, a ne samo zato što je to težnja atlantskog saveznika. Prvobitni ciljeve Nemačke u zajednici su ostvareni, pre svih „iskupljenje“ i nacionalno ujedinjenje, tako da ona danas bez kompleksa i bez automatske spremnosti na koncesije definiše i sprovodi svoje interese u Uniji. Za Nemačku, njena privreda predstavlja mirnodopsko sredstvo širenja uticaja, a zbog efikasnosti ekonomije i pravila igre koja su postavljena Ugovorom iz Mastrihta i naročito Ugovorom o fiskalnoj stabilizaciji iz 2012. – uspeh je zagarantovan. Nemačkoj odgovara nezavisno funkcionisanje Evropske komisije i ECB, jer automatsko sprovođenje pravila monetarne unije radi u njihovu korist. Iz ovoga razloga je podržala Žan-Kloda Junkera, koji je kao novi predsednik najavio jaku i samostalnu Komisiju. Iako je u njoj Francuz Pjer Moskovici dobio ključni ekonomski resor, njemu je nadređen potpredsednik Letonac Valdis Dombrovskis, zagovornik politike štednje, koja je u Nemačkoj dobila primese prave ideologije. U Evropi je, dakle, u toku obaranje ruku u jezgru Unije između ključnih država članica za dominantnu viziju zajednice, kao i za novo definisanje njene strukture i troškova. Zato nije realno očekivati da proširenje na njenoj periferiji ostane prioritet, pa prijema novih članica neće biti u narednih sedam godina. Ispostavlja se tako da je raspad SFRJ bio najveća geopolitička katastrofa za države zapadnog Balkana. Međutim, umesto beskorisne nostalgije, Srbija ima stanovište, nasleđe i oslonac kome može da se vrati i da pokuša da iskoristi svoje adute u 21. veku. Nezavisno od formalnog procesa pristupanja EU, bez izlaska iz geopolitičkog ćorsokaka i godišnjeg rasta BDP-a od četiri odsto, Srbija neće biti ozbiljan kandidat za članstvo u EU. Srbiji je pre svega neophodan dodatni investicioni ciklus, kako bi tehnološku osnovu i infrastrukturu podigla na nivo interesantan za ozbiljne ulagače. Pretpristupna sredstva EU treba usmeriti u infrastrukturu, kao što to Turska radi, a ne u „administrativne kapacitete“. Podršku EU treba tražiti i za smanjivanje zavisnosti od lignita, kao najnekvalitetnijeg energenta. Evropa, u kojoj trenutno odnosi prevagu ideologija štednje i budžetske ravnoteže, u ovom momentu nema apetit za investicione cikluse na svojoj periferiji. Vetar u leđa Srbiji može dati činjenica da države jugoistočne Azije, koje su u ekonomskoj ekspanziji, sve više trguju sa Evropom pravcem Indijski okean-Sredozemlje-Dunav, što Srbiju čini sve važnijim koridorom za međunarodnu trgovinu. Ovo objašnjava kineske investicije u infrastrukturu na Balkanu. Evropa naravno ostaje uzor. Ali, do nje se stiže samo kroz razvoj, iako smo nekad mislili da je redosled obrnut.