Pripravnica u džambo džetu

Foto AP

Imenovanje Federike Mogerini za visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost iznelo je na svetlo dana dve fikcije, da članice EU mare za zajedničku spoljnu politiku i da Italija ima snažnu i kredibilnu vladu. Time se šalje snažna poruka da spoljna politika ostaje nisko na listi prioriteta novog rukovodstva EU. Uprkos teškoj situaciji s kojom se EU suočava, mesto visokog predstavnika i dalje nosi malo uticaja. Pritom, do početka ove godine Mogerini jedva da je imala iskustva u kreiranju spoljne politike.

Čuvena je izjava Henrija Kisindžera: Kad želim da razgovaram s Evropom, koga treba da nazovem? Danas bi znao da treba da zove Mogerinijevu, ali onda bi morao da upita: Koja Mogerini? Ni četiri decenije otkad je ta opaska izrečena, Evropa nije pronašla način da jedinstvenim glasom progovori o spoljnoj politici.

Iako će, bez sumnje, Mogerini uložiti trud da savlada osnovne stvari važne za novi posao, biće to kao da nekoga za letenje avionom obučavate na džambo džetu. Većinu vremena neiskusni pilot može da izbegne ozbiljne probleme, oslanjajući se na iskusnije članove posade. Ali u slučaju ozbiljnih turbulencija, samo će pilot sa potrebnim veštinama i dovoljno prakse moći da zadrži kontrolu nad avionom.

Stoga je u najmanju ruku uznemirujuće da, u okolnostima kada je Ukrajina u ratu s Rusijom, a Bliski istok zahvaćen vrtlogom fanatizma, evropski lideri nisu potražili kandidata s dokazanom sposobnošću da uobliči efikasnu spoljnu politiku od različitih i često suprotstavljenih pozicija. Spoljnom politikom EU sada upravlja pripravnica.
Imenovanje Mogerinijeve je loš ishod i za rodnu ravnopravnost u Italiji. Perverzija je i u tome što Italija ima visokokvalifikovane kandidatkinje za čelna mesta, Emu Bonino (bivši ministar i evropski komesar) i Martu Dasu (bivša zamenica ministra spoljnih poslova). Imenovanje bilo koje od njih predstavljalo bi uverljiviji izbor, posebno za one, poput Vladimira Putina, koji Uniji ne žele dobro.

Insistirajući na Mogerinijevoj, italijanski premijer Mateo Renci je protraćio dobar deo političkog kapitala koji je stekao ishodom izbora za Evropski parlament u maju, na kojima je njegova vlada ostvarila bolji rezultat nego bilo koja druga u EU. Odbijajući da popusti, uprkos snažnom protivljenju istočnoevropskih članica EU, on je sebe i Italiju saterao u ćošak, demonstrirajući limite svog liderstva. Ni sam Renci nije dobro verziran za spoljnu politiku, a njegov rezak i povremeno arogantan manir, te sklonost da više ceni lojalnost nego sposobnost, naveli su mnoge da dovedu u pitanje njegovu sposobnost da predvodi, a kamoli da transformiše zemlju.

Budući da je Italija na granici recesije, jer se u 2014. očekuje pad BDP-a za 0,2 odsto, od Rencija bi se očekivalo da se fokusira na ekonomiju, ali je on, ipak, bizarno, raspravu o budžetskim restrikcijama, koje zagovara Nemačka, skrenuo na priču o Mogerinijevoj. Da li je italijanskoj vladi zaista toliko stalo da predvodi spoljnu politiku EU? Ako jeste, gde je onda plan po kome će se to raditi?

Renci mora da ubaci u brzinu i nađe nove prijatelje, kod kuće i u inostranstvu. Neophodno mu je strpljenje da s vladama drugih članica EU učestvuje u konstruktivnom dijalogu umesto u političkoj trgovini, a iznad svega da razmisli o činjenici da je Italija i dalje najslabija karika evrozone i jedina članica koja bi mogla da sruši monetarnu uniju. Zato je ekonomsko zdravlje Italije od javnog interesa za čitavu Evropu. Odbacivati tu odgovornost i poručivati kako niko u Evropi ne može Italiji da drži lekcije, kao što je to on činio tokom borbe za imenovanje Mogerinijeve, kratkovido je i potencijalno opasno.