Prošlo vreme blagostanja

Foto profimedia.rs

Period tranzicije Istočne Evrope od realsocijalizma ka tržišnoj privredi i od Istočnog bloka ka EU i NATO-u se završio. Ko se u tom periodu snašao, snašao se, jer upravo ulazimo u drugi period, koji nagoveštava ukrajinska kriza, u kome sve manje vrede mitovi o šampionima tranzicije, mesto čega na scenu stupa realnost sa novim geostrateškim pregrupisavanjima i podelama. Posebno na evropskom Istoku. Ukoliko smo u prethodnih četvrt veka mogli da verujemo u liberalističku ideološku krilaticu o ekonomiji koja ide svojim tokom nezavisno od politike, onda nas najnovija dešavanja na obodu istoka vraćaju u stari svet političke ekonomije, za koji smo mislili da je neumitno za nama.

Duh ove nove, posttranzicione Istočne Evrope mogao se prepoznati na 24. Internacionalnom ekonomskom forumu u Krinici u Poljskoj, Davosu Istočne Evrope. I ovoga su se septembra ulicama malog turističkog gradića južne Poljske slivale gomile ljudi u odelima i kravatama, kako bi održali neko predavanje, završili neki konkretan posao ili našli kontakte za poslove koji tek predstoje. Bilo je tu sadašnjih i bivših predsednika, premijera, ministara, guvernera, običnih bankara, medijskih mogula, korporativnih direktora, poslovnih ljudi svih fela, kao i uticajnih profesora i teoretičara.

Nova posttranziciona Istočna Evropa okupljena u Krinici, uz goste sa pravoga Zapada (Nemačke, Britanije i SAD) i sa pravoga Istoka (Rusije i Kine) mogla se kao nikad dosad, prepoznati podeljena u dve kolone. Jedni su, poput domaćina-Poljske, dovršili tranziciju uspešno, što je simbolički potvrđeno u izboru predsednika poljske vlade Donalda Tuska za budućeg predsednika Evropskog saveta. Drugi su ostali zaglavljeni u tranziciji i međuprostoru između različitih geopolitičkih ploča, poput najočiglednijeg i najtužnijeg primera - Ukrajine, zemlje koja bi mogla postati najveći gubitnik (post)tranzicionog perioda Istočne Evrope, ne računajući bivšu Jugoslaviju.

Nova posttranziciona Istočna Evropa je tako šestarom podeljena na one koji su se, nakon sloma komunizma, uspešno ukrcali u vrli novi svet liberalnog kapitalizma zapadne provinijencije, dobijajući u njemu istaknuto mesto i na one koji bi se samog komunizma uskoro mogli početi sećati sa nostalgijom, jer im nova budućnost nije došla, a staru prošlost još uvek pamte kao vreme blagostanja, mira i stabilnosti. O novoj posttranzicionoj Evropi u kojoj polako počinjemo da živimo, a koja je podeljena na tranzicione dobitnike i tranzicione gubitnike, najbolje svedoče reči Jana Kristofa Bieleckog, jednog od prvih poljskih premijera nakon pada komunizma, koji je na jednom od panela ovoga skupa (Nova uloga centralne Evrope 25 godina nakon tranzicije) rekao da je Poljska u ekonomskim parametrima stigla Grčku, a da Češka i Slovačka počinju da stižu Španiju, ali da, nažalost, ima i tragičnih slučajeva kao što je naš veliki sused Ukrajina, skenirajući time precizno ko je u istočnoevropskoj tranziciji isplivao na površinu, a ko se još uvek bori za vazduh.

Duh novog posttranzicionog perioda Istočne Evrope, kojim je odisao ovogodišnji Forum u Krinici, mogao se naslutiti i iz, veoma primetnog, respekta prema Rusiji. To je bilo primetno na mnogim panelima, što treba tumačiti željom dobitnika tranzicije da budu uviđavni prema ruskom medvedu, kako bi stečene tranzicione beneficije uživali u miru, jer više nije teško realistično priznati da je Rusija jedan od najvažnijih faktora istočnoevropske političke, ekonomske i energetske stabilnosti. Tako je ruski, uz poljski i engleski, bio jedan od zvaničnih jezika skupa za koje je bio obezbeđen simultani prevod, a na panelima je učestvovalo skoro 100 predstavnika Rusije najrazličitijih profila od političara i diplomata, preko ljudi iz energetskog sektora i ekonomista, sve do uglednih profesora, koji su, svi zajedno, plenili nivoom obrazovanja, perfektnim engleskim jezikom tamo gde su odlučili da ga govore i veoma racionalnim idejama, iz čega postaje jasno zašto i uz pomoć čega Rusija ponovo postaje svetska sila uz pomoć meritokratije i gomile mladih, obrazovanih i sposobnih ljudi, potvrđujući da će, ukoliko su 19. i 20. bili vekovi demokratije, 21. vek biti definitivno vek meritokratije.

Paneli Ekonomskog foruma su stručno i tematski bili podeljeni na nekoliko celina; makroekonomija, biznis i menadžment, energetski forum, međunarodna bezbednost, međunarodna politika, Evropska unija i njeno susedstvo, forum evropskih regiona, država i reforme, nova ekonomija, forum inovacija, forum o zdravstvu itd. U okviru ovih pod-foruma raspravljale su se najraznovrsnije teme od mikrotema kao što su uticaj interneta, društvenih mreža i novih tehnologija na poslovne tokove, preko hardkor ekonomskih tema kao što su pitanja balansiranih javnih finansija, monetarnih režima i ekonomskog rasta, sve do tema nepatvorene visoke politike kao što su pitanja izgradnje odbrambenog raketnog štita u Evropi, energetske saradnje između Rusije i EU ili daljeg proširenja same EU.

Sa ekonomske tačke gledišta jedan od najvažnijih bio je panel o makroekonomskim trendovima u Evropi čiji su učesnici bili Johanes Han, odlazeći evropski komesar za regionalnu politiku (i budući evropski komesar za susedstvo i pregovore o proširenju, u čijim će ingerencijama u narednim godinama biti Srbija), Januš Levandovski, odlazeći evropski komesar za finansije i budžet u Barozovoj komisiji, Januš Pjehoćinski, zamenik poljskog premijera i ministar ekonomije u poljskoj vladi, Miroslav Singer, guverner Češke centralne banke, kao i nekoliko bivših ministara finansija različitih evropskih država, te uticajni korporativni direktori i finansijski savetnici. No, ovaj panel, osim toga što je postavio mnoštvo pitanja o makroekonomskim trendovima Evrope, nije uspeo da ponudi i precizne odgovore, ostavljajući utisak da je Evropa ušla u jedan period iščekivanja u kome ne upravlja potpuno svojom sudbinom.

Konačno, ono što se, okom naučnika iz oblasti društvenih nauka, moglo pročitati posmatrajući zbivanja na ovogodišnjem 24. Ekonomskom forumu jeste da, ne samo što smo ušli u period jedne nove posttranzicione Istočne Evrope podeljene na dobitnike i gubitnike prethodnog tranzicionog perioda, već i u period jedne nove post-welfare Zapadne Evrope (država blagostanja), što je najbolje oličeno u činjenici da je bruto domaći proizvod najjače ekonomije EU, Nemačke, pao u drugom kvartalu ove godine za 0,2 odsto, što je šokantan i zabrinjavajući podatak koji može biti najava sušnih godina na Starom kontinentu.

Teško da su Nemci, najedared, počeli manje da rade i preko noći postali lenji, neorganizovani i uspavani, već se, mada su uzroci ovakvih pojava uvek višestruki, može s izvesnom verovatnoćom zaključiti da su Nemačka i Evropa počeli da plaćaju pretežak danak ukrajinske krize, koja je poremetila neophodne ekonomske kanale između evropskog Zapada i evropskog Istoka i uvela nas u jedno novo vreme. Ovo novo vreme nove-stare političke ekonomije u kome ekonomski tokovi ponovo počinju da zavise od par excellence političkih odluka kao u klasično doba stare Evrope se moglo osetiti upravo na ovogodišnjem ekonomskom forumu u Krinici u Poljskoj, gde čak ni model najnovijeg superluksuznog BMW-a, izloženog u jednoj od hala, nije mogao da odagna osećanje da je vreme luksuza i blagostanja za nama.
(autor je naučni saradnik Instituta društvenih nauka u Beogradu)