23.04.
2024.
Mlekara Slobodana celo selo ispratilo u zatvor: "Nemam novca, želim da odležim dostojanstveno"
Za policajce kaže da znaju šta je "seljačka muka", budući da su i sami sa sela.
Kad Nemac postane Francuz, a Francuska Nemačka tada će krizi evrozone doći kraj. Ovako pojedini analitičari opisuju mat poziciju u kojoj se nalazi evropska privreda, koja ni posle sedam godina štednje ne uspeva da se izbori sa stagnacijom. Zašto su ove dve zemlje najbolja ilustracija za dva suprotna mišljenja o tome kako pokrenuti oporavak? Zato što Nemačka, tradicionalno okrenuta štednji, pritiska zemlje članice EU da smanje potrošnju, verujući da je to recept za izlazak iz recesije.
Sa druge strane, u Francuskoj, koja je u prošlosti dosta koristila devalvaciju franka i namernim slabljenjem valute stimulisala izvoz, vlada je pala baš zbog različitih pogleda na štednju, a njihov ministar finansija Anro Montbur smatra da je jedino potrošnja šansa za ekonomski preporod. Zato, mnogi ekonomisti danas misle da će stagnaciji doći kraj kad štedljivi Nemci počnu da troše svoje pare, a Francuzi da štede.
A zašto je teško naglavačke okrenuti ove dve privrede najbolje pokazuju ekonomske činjenice. Jer, Nemačka, kao izvozno orijentisana ekonomija vodi računa o konkurentnosti, što znači o ceni rada i kapitala. Zato ne veruje da potrošnja, koja posledično povećava inflaciju, može da reši problem rasta, jer to poskupljuje troškove proizvodnje. To, opet, znači da Berlin ne insistira iz čistog altruizma da širom Starog kontinenta ministri finansija dodatno stegnu kaiš, već zato što je to u najboljem interesu nemačke privrede.
Da oporavak pogura sa mrtve tačke pokušala je i Evropska centralna banka (ECB), koja je nedavno dodatno smanjila referentnu kamatnu stopu sa 0,15 na 0,05 odsto. To je kamata koju banke plaćaju kad kod ECB uzimaju kredit i koja je neka vrsta dirigentske palice, jer na osnovu te stope banke određuju uz koji interes će stanovništvu i privredi dalje pozajmljivati taj novac. Odlukom da pojeftini zajmove, ECB je zapravo pokušala da povoljnijim kreditima podstakne rast.
Iako su mnogi ovu odluku opisali kao iznenađujuću, one koji su u poslednje vreme pažljivo pratili ono što je javno govorio Mario Dragi, predsednik ECB-a, takav potez uopšte nije začudio. Dragi je nekoliko puta izrazio zabrinutost zbog činjenice da Francuska klizi u deflaciju, a evrozona i dalje stagnira, što je, između redova, bila najava da će ECB olabaviti već prilično olabavljene monetarne stege kako bi podstakla oporavak. Nedavno je čak otvoreno pozvao zemlje evrozone da povećaju potrošnju i da tako podstaknu privredni rast.
Nije samo francuska deflacija zabrinula predsednika centralne evropske monetarne institucije. Ovog leta Italija je upala u treću recesiju, posle kolapsa 2008. i povratka u zonu negativnog rasta 2011. Čak je i Nemačka, koja ove godine očekuje privredni rast, u drugom tromesečju zabeležila pad.
Nebojša Savić, profesor na Fakultetu za finansije, ekonomiju i administraciju (FEFA) smatra da se problem evrozone najbolje oslikava u dva suprotstavljena bloka zemalja. Jedan čine Nemačka i skandinavske zemlje sa idejom da štednja obezbeđuje rast u stabilnim uslovima, a drugi Francuska i zemlje na jugu kontinenta, poput Grčke, Italije i Portugalije, gde se veruje da su država blagostanja i socijalna politika i dalje moćno oružje.
U tom sukobu se nalazi suština problema, a to je neusaglašena fiskalna politika. Ona stvara dubok jaz koji Evropa ne može da reši. Za razliku od jedinstvene monetarne politike, koju vodi Evropska centralna banka, svaka zemlja ima svoj fiskalni suverenitet. Zato su i dometi mera koje preduzima ECB ograničeni, jer ne rešavaju suštinski problem a on je u budžetima pojedinačnih zemalja, objašnjava Savić.
Po njegovom mišljenju, kejnzijanski model razvoja privrede, na kojem insistiraju zagovornici politike potrošnje, nije delotvoran na dugi rok. Kratkoročno gledano, potrošnjom se može podstaći privredni oporavak, ali kada to dugo traje, kao u pojedinim zemljama Evrope, to iscrpljuje rezerve i javlja se problem sve većeg minusa u budžetu i javni dug postaje neodrživ. Srbija je, smatra Savić, upravo primenjivala takav model.
A mi moramo i jedno i drugo: da štedimo na potrošnji i da vodimo ekspanzivnu politiku, odnosno da više trošimo na investicije, zaključuje sagovornik NIN-a.
LJubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta, takođe smatra da je problem to što evropske zemlje vode potpuno suverenu fiskalnu politiku, koja u velikoj meri zavisi od toga ko je na vlasti. Najveća greška Starog kontinenta je to što je, iako je bio kolevka industrije, napustio industrijsku politiku.
Nemačka to nije uradila, jer je jedna od onih zemalja koja dugoročno razmišlja i koja je prilično dobro prošla kroz ovu krizu, najvećim delom zahvaljujući činjenici da je sačuvala svoju industriju. Takođe, u ovoj zemlji su razvijena mala i srednja preduzeća koja su naslonjena na velike industrijske sisteme. Dobro razvijen realni sektor učinio je da ova zemlja lakše prođe kroz krizu. To se pokazalo kao dobitna kombinacija. Oni imaju taj `radoholičarski` pristup i ništa ne rade preko kolena, kaže Savić.
Prema prognozama Evropske komisije, Nemačka će ove godine zabeležiti rast privrede, a njen budžet biće u suficitu. Kao ilustraciju teze da je zanemarivanje industrijske politike jedan od ključnih uzroka krize u Evropi, Savić navodi primer Velike Britanije. Dugo su se u toj zemlji vodile rasprave o tome gde su pogrešili u vođenju ekonomske politike. Zaključak je bio da je Engleska, kao kolevka industrijalizacije, napustila industrijsku politiku i okrenula se uslugama, odnosno tržištu kapitala. Londonska berza je jedna od vodećih u svetu, kaže Savić.
On podseća da je aktuelna kriza pokazala koliko su zapravo pojedine evropske države bile široke ruke kada je potrošnja u pitanju. Tako se ispostavilo da je i komunizam bio štedljiviji, jer je u nekim mediteranskim zemljama trinaesta plata bila uobičajena, porezi su bili veoma niski, imali smo i rane odlaske u penziju, neverovatnu socijalnu zaštitu, nabraja Savić. Smatra da je problem Evrope i nepravedna raspodela bogatstva, što je novac skoncentrisan u rukama malog broja pojedinaca. To znači da nema potrošnje u klasičnom smislu reči, jer bogati uglavnom novac investiraju u inostranstvu.
Oni mogu da pojedu najviše dva bifteka, mogu da imaju i tri automobila, pet stanova, ali to ne stimuliše razvoj nacionalne ekonomije, jer je obim takve potrošnje mali. Francuski predsednik Fransoa Oland je bio na dobrom putu, prepoznao je to kao problem i govorio je o toj redistribuciji bogatstva, o tome da oni koji imaju više treba više i da plate. Međutim, videli smo šta se dogodilo posle povećanja poreskih stopa, kapital je počeo da beži iz Francuske, zaključuje Savić.
Sa druge strane, u Francuskoj, koja je u prošlosti dosta koristila devalvaciju franka i namernim slabljenjem valute stimulisala izvoz, vlada je pala baš zbog različitih pogleda na štednju, a njihov ministar finansija Anro Montbur smatra da je jedino potrošnja šansa za ekonomski preporod. Zato, mnogi ekonomisti danas misle da će stagnaciji doći kraj kad štedljivi Nemci počnu da troše svoje pare, a Francuzi da štede.
A zašto je teško naglavačke okrenuti ove dve privrede najbolje pokazuju ekonomske činjenice. Jer, Nemačka, kao izvozno orijentisana ekonomija vodi računa o konkurentnosti, što znači o ceni rada i kapitala. Zato ne veruje da potrošnja, koja posledično povećava inflaciju, može da reši problem rasta, jer to poskupljuje troškove proizvodnje. To, opet, znači da Berlin ne insistira iz čistog altruizma da širom Starog kontinenta ministri finansija dodatno stegnu kaiš, već zato što je to u najboljem interesu nemačke privrede.
Da oporavak pogura sa mrtve tačke pokušala je i Evropska centralna banka (ECB), koja je nedavno dodatno smanjila referentnu kamatnu stopu sa 0,15 na 0,05 odsto. To je kamata koju banke plaćaju kad kod ECB uzimaju kredit i koja je neka vrsta dirigentske palice, jer na osnovu te stope banke određuju uz koji interes će stanovništvu i privredi dalje pozajmljivati taj novac. Odlukom da pojeftini zajmove, ECB je zapravo pokušala da povoljnijim kreditima podstakne rast.
Iako su mnogi ovu odluku opisali kao iznenađujuću, one koji su u poslednje vreme pažljivo pratili ono što je javno govorio Mario Dragi, predsednik ECB-a, takav potez uopšte nije začudio. Dragi je nekoliko puta izrazio zabrinutost zbog činjenice da Francuska klizi u deflaciju, a evrozona i dalje stagnira, što je, između redova, bila najava da će ECB olabaviti već prilično olabavljene monetarne stege kako bi podstakla oporavak. Nedavno je čak otvoreno pozvao zemlje evrozone da povećaju potrošnju i da tako podstaknu privredni rast.
Nije samo francuska deflacija zabrinula predsednika centralne evropske monetarne institucije. Ovog leta Italija je upala u treću recesiju, posle kolapsa 2008. i povratka u zonu negativnog rasta 2011. Čak je i Nemačka, koja ove godine očekuje privredni rast, u drugom tromesečju zabeležila pad.
Nebojša Savić, profesor na Fakultetu za finansije, ekonomiju i administraciju (FEFA) smatra da se problem evrozone najbolje oslikava u dva suprotstavljena bloka zemalja. Jedan čine Nemačka i skandinavske zemlje sa idejom da štednja obezbeđuje rast u stabilnim uslovima, a drugi Francuska i zemlje na jugu kontinenta, poput Grčke, Italije i Portugalije, gde se veruje da su država blagostanja i socijalna politika i dalje moćno oružje.
U tom sukobu se nalazi suština problema, a to je neusaglašena fiskalna politika. Ona stvara dubok jaz koji Evropa ne može da reši. Za razliku od jedinstvene monetarne politike, koju vodi Evropska centralna banka, svaka zemlja ima svoj fiskalni suverenitet. Zato su i dometi mera koje preduzima ECB ograničeni, jer ne rešavaju suštinski problem a on je u budžetima pojedinačnih zemalja, objašnjava Savić.
Po njegovom mišljenju, kejnzijanski model razvoja privrede, na kojem insistiraju zagovornici politike potrošnje, nije delotvoran na dugi rok. Kratkoročno gledano, potrošnjom se može podstaći privredni oporavak, ali kada to dugo traje, kao u pojedinim zemljama Evrope, to iscrpljuje rezerve i javlja se problem sve većeg minusa u budžetu i javni dug postaje neodrživ. Srbija je, smatra Savić, upravo primenjivala takav model.
A mi moramo i jedno i drugo: da štedimo na potrošnji i da vodimo ekspanzivnu politiku, odnosno da više trošimo na investicije, zaključuje sagovornik NIN-a.
LJubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta, takođe smatra da je problem to što evropske zemlje vode potpuno suverenu fiskalnu politiku, koja u velikoj meri zavisi od toga ko je na vlasti. Najveća greška Starog kontinenta je to što je, iako je bio kolevka industrije, napustio industrijsku politiku.
Nemačka to nije uradila, jer je jedna od onih zemalja koja dugoročno razmišlja i koja je prilično dobro prošla kroz ovu krizu, najvećim delom zahvaljujući činjenici da je sačuvala svoju industriju. Takođe, u ovoj zemlji su razvijena mala i srednja preduzeća koja su naslonjena na velike industrijske sisteme. Dobro razvijen realni sektor učinio je da ova zemlja lakše prođe kroz krizu. To se pokazalo kao dobitna kombinacija. Oni imaju taj `radoholičarski` pristup i ništa ne rade preko kolena, kaže Savić.
Prema prognozama Evropske komisije, Nemačka će ove godine zabeležiti rast privrede, a njen budžet biće u suficitu. Kao ilustraciju teze da je zanemarivanje industrijske politike jedan od ključnih uzroka krize u Evropi, Savić navodi primer Velike Britanije. Dugo su se u toj zemlji vodile rasprave o tome gde su pogrešili u vođenju ekonomske politike. Zaključak je bio da je Engleska, kao kolevka industrijalizacije, napustila industrijsku politiku i okrenula se uslugama, odnosno tržištu kapitala. Londonska berza je jedna od vodećih u svetu, kaže Savić.
On podseća da je aktuelna kriza pokazala koliko su zapravo pojedine evropske države bile široke ruke kada je potrošnja u pitanju. Tako se ispostavilo da je i komunizam bio štedljiviji, jer je u nekim mediteranskim zemljama trinaesta plata bila uobičajena, porezi su bili veoma niski, imali smo i rane odlaske u penziju, neverovatnu socijalnu zaštitu, nabraja Savić. Smatra da je problem Evrope i nepravedna raspodela bogatstva, što je novac skoncentrisan u rukama malog broja pojedinaca. To znači da nema potrošnje u klasičnom smislu reči, jer bogati uglavnom novac investiraju u inostranstvu.
Oni mogu da pojedu najviše dva bifteka, mogu da imaju i tri automobila, pet stanova, ali to ne stimuliše razvoj nacionalne ekonomije, jer je obim takve potrošnje mali. Francuski predsednik Fransoa Oland je bio na dobrom putu, prepoznao je to kao problem i govorio je o toj redistribuciji bogatstva, o tome da oni koji imaju više treba više i da plate. Međutim, videli smo šta se dogodilo posle povećanja poreskih stopa, kapital je počeo da beži iz Francuske, zaključuje Savić.
