Uvod u novi početak

Da li Škotska treba da bude nezavisna država?

Na dan izlaska ovog broja NIN-a, 4,2 miliona ljudi s pravom glasa u Škotskoj ima mogućnost da na referendumu odgovori na ovo pitanje, i tako odluči ne samo o sopstvenoj budućnosti, nego i o sudbini čitave Velike Britanije. U slučaju da se većina izjasni za samostalnost, 18. septembar označio bi početak kraja postojanja Ujedinjenog Kraljevstva u sadašnjem obliku; takav ishod glasanja bi - van svake sumnje i bez rizika da se u oceni pretera - predstavljao epohalni događaj koji bi se, od sličnih u skorijoj prošlosti, mogao da uporedi još samo s raspadom Sovjetskog Saveza. Ali čak i ako referendum ne uspe - a novog u tom slučaju neće biti još veoma, veoma dugo - na Ostrvu je sazrelo uverenje da put kojim je Škotska krenula neminovno vodi krupnim promenama u unutrašnjem ustrojstvu Ujedinjenog Kraljevstva; ustrojstvu koje je, sve i da ga škotske aspiracije ne dovode u pitanje, u mnogim oblastima odavno zrelo za remont. Kako je to formulisano u uredničkom komentaru u nedeljniku Obzerver: Škotska odlučuje, ali kakav god njen izbor bio, Britanija više neće i ne treba da bude ista.

Otkako je pre neku sedmicu postalo jasno da je ishod glasanja krajnje neizvestan, te da pobeda pristalica nezavisnosti više nije nezamisliva kako se doskora mislilo, vođstva tri vodeće britanske partije se utrkuju u davanju obećanja Škotima šta će sve još od nadležnosti vlade u Londonu biti preneto na Edinburg, sedište škotske vlade i parlamenta - samo da Škotska zaboravi na nezavisnost. I dok škotski premijer i lider vladajuće Škotske nacionalne partije (SNP) Aleks Salmond, alfa i omega pokreta za nezavisnost, širi nerealni optimizam da će nezavisna Škotska prosto procvetati, pobornici očuvanja unije istovremeno primenjuju dve taktike: jedna je da u škotske birače uteruju strah od neizvesnosti, nabrajajući im šta bi sve, pre svega na ekonomskom planu, u samostalnoj Škotskoj moglo da pođe naopako, a drugi da ih zasipaju (dobrim delom neiskrenim) izlivima emocija, u stilu pa kako ćemo mi bez vas, pa ne ostavljajte nas, pa toliko toga lepog nas spaja... Kako god, odnos snaga je takav da se više niko ne usuđuje da javno predvidi ishod glasanja.

Da bi čitaocima olakšao praćenje ovog istorijskog događaja, i uz neminovna uprošćavanja, NIN nudi sažeta objašnjenja tek nekih od najvažnijih aspekata i mogućih posledica plebiscitarnog izjašnjavanja, na kome pravo glasa osim samih Škota imaju i britanski ili državljani neke od članica Evropske unije, te članica Komonvelta - pod uslovom da imaju stalno boravište u Škotskoj.

Šta će se desiti ako na referendumu bude izglasana nezavisnost Škotske?

Pošto Škotska - srećom po nju - nije na Balkanu, pa da se sve rešava preko kolena, podrazumeva se da eventualna pobeda bloka za nezavisnost ne znači da će se Škoti već za koji dan probuditi u samostalnoj državi. Plan predviđa jednoipogodišnji prelazni period tokom koga bi se sprovele pripreme za osamostaljenje i u pregovorima s Londonom rešila brojna praktična (i skoro bez izuzetka komplikovana) pitanja, da bi onda u martu 2016. nezavisnost i formalno bila proglašena; time bi se, pored ostalog, osiguralo i da naredni izbori za tamošnji parlament, predviđeni za maj te godine, budu i prvi koji će biti održani u samostalnoj Škotskoj. Postoje, međutim, ozbiljne sumnje da je sve što treba obaviti u međuvremenu moguće oposliti za 18 meseci; pogotovu da je u tom roku izvodljivo da dokument o prijemu Škotske u članstvo u EU ratifikuju sve njene članice.

Da li bi Škotska morala da aplicira za članstvo u EU?

Za razliku od u sve većoj meri evroskeptične Engleske, Škoti su vrlo jasno većinski opredeljeni za ostanak u EU. Salmond i njegovo okruženje nastoje da stvore sliku kako je pitanje članstva u Uniji tehničko, ali to ni izbliza nije tako. Za početak, evropska legislativa uopšte ne predviđa mogućnost raspada neke od članica Unije, pa nema ni utvrđene procedure po kojoj bi se u takvim slučajevima postupalo. U Briselu izbegavaju da se eksplicitno izjašnjavaju, ali je praktično izvesno da bi nezavisna Škotska morala da aplicira za članstvo. To onda znači da njen prijem moraju da podrže (i formalno potvrde) sve članice EU, od kojih su neke, u prvom redu Španija - zbog Katalonije, naravno - prepadnute mogućnošću da sličan razvoj događaja dožive i na svom tlu, što bi moglo da utiče na njihov stav po pitanju prijema Škotske.

Posmatrano iz optimističkog ugla, međutim, Uniji u celini, kao i svakoj članici ponaosob, bilo bi veoma teško da opravda zašto bi se nekoj teritoriji koja je na demokratski način i uz saglasnost centralnih vlasti stekla nezavisnost, a pritom je već bila deo EU i primenjuje sva njena pravila i propise, osporavalo pravo i želja da se u tom članstvu bude i ubuduće. Pogotovu ako - što bi stvari za EU još više zakomplikovalo - u Velikoj Britaniji 2017. usledi referendum o ostanku ili istupanju iz Unije, čije održavanje je premijer Dejvid Kameron obećao u slučaju pobede na parlamentarnim izborima naredne godine.

Sve rečeno bi, manje-više, moglo da se primeni i na pitanje članstva nezavisne Škotske u NATO.

Šta biva ako se većina izjasni protiv nezavisnosti?

Ako je verovati političarima u Vestminsteru, sedištu britanske vlade, sledi ono što se u tamošnjem političkom žargonu naziva devo-max, ili maksimalna devolucija - prenos ovlašćenja s viših na niže organe vlasti. Ili, rečima bivšeg premijera Gordona Brauna, uspostavljanje sistema vladavine najbližeg federalnom uređenju, koliko je to moguće u zemlji u kojoj jedan njen deo (Engleska, prim.) ima 85 odsto ukupnog stanovništva. Obećanja, obećanja...

Kako bi se eventualni izlazak Škotske iz sastava Ujedinjenog Kraljevstva odrazio na političku situaciju u ostatku Velike Britanije?

Reperkusije škotske nezavisnosti po britansku politiku najbolje je sagledavati kroz prizmu budućeg odnosa snaga dve najveće stranke: vladajućih konzervativaca i opozicionih laburista. Škotski poslanici danas čine samo devet odsto od 650 članova Donjeg doma britanskog parlamenta, ali već duže vreme postoji značajna politička disproporcija u raspodeli tih mandata, pošto su Škoti od osamdesetih naovamo upadljivo naklonjeniji laburistima nego torijevcima: tako je, recimo, u sadašnjem sazivu britanskog parlamenta, od ukupno 59 poslanika iz Škotske čak 41 laburista. Ali to istovremeno znači da će laburisti najviše izgubiti ukoliko Škotska postane nezavisna, jer će ostati bez velikog rezervoara glasova koje su joj škotski birači obezbeđivali.

Ipak, to još ne mora da vodi zaključku da su laburisti osuđeni na dugotrajni ostanak u opoziciji. Ukazuje se tako na laburističke izborne pobede u epohi Tonija Blera, koje su bile tako ubedljive da bi bile ostvarene i bez škotskih glasova; takvih je slučajeva bilo i ranije. S druge strane, u neizvesnoj trci kakva se očekuje narednog maja, gubitak škotskih glasova bi lako mogao da se pokaže fatalnim po izglede laburista da se već u ovom izbornom turnusu vrate na vlast.

Od čega bi samostalna Škotska živela?

Prema podacima iz dokumenta Škotska budućnost (Scotlands Future), koji je vlada u Edinburgu objavila prošlog novembra, samostalna Škotska, zemlja od 5,3 miliona stanovnika, po visini dohotka po glavi stanovnika zauzimala bi osmo mesto među članicama OECD. Raspolagala bi sa deset odsto ukupnog energetskog potencijala EU; od turizma godišnje ostvarivala prihod od devet milijardi funti, od prehrambene industrije 13 milijardi - a samo od izvoza viskija 4,3 milijarde funti (viski, uzgred, čini čak 85 odsto ukupnog škotskog izvoza hrane i pića).

Nabrajaju se u tom propagandno intoniranom dokumentu i drugi značajni prihodi koje bi zemlja ostvarivala, ali kamen temeljac ekonomske održivosti samostalne Škotske ipak su prihodi od nafte i gasa iz Severnog mora. Geografski položaj nalazišta tih energenata je takav da bi, kad bi u teritorijalnim vodama bila povučena linija razgraničenja između Škotske i Engleske, Škotskoj pripalo oko devedeset odsto. Oko toga nema previše spora; ono oko čega postoji značajno neslaganje jeste procena kolike su zapravo tamošnje rezerve, te shodno tome na kolike prihode i koliko dugo bi samostalna Škotska mogla da računa. Očekivano, zagovornici nezavisnosti tvrde da su rezerve skoro dva i po puta veće nego što to priznaju u Londonu, te da bi samostalna Škotska mogla da još skoro čitav vek da zarađuje na njihovoj eksploataciji, uz sve ostale benefite u obliku značajnih poreskih prihoda i visoke uposlenosti domaće radne snage. Iz protivničkog tabora se, podjednako očekivano, tvrdi da će rezerve potrajati tek nekoliko desetina godina, i da Škotska neće imati čime da nadoknadi gubitak prihoda u tom sektoru koji će neminovno uslediti.

Neumereni optimizam SNP i drugih zagovornika nezavisnosti kada je reč o ekonomskim perspektivama Škotske bi, na drugoj strani, mogao da u značajnoj meri bude ispumpan nervoznim reakcijama poslovnih krugova. Dve velike banke - Škotska banka, deo Lojds bankarske grupe, i Kraljevska banka Škotske (RBS) - najavile su da će, u slučaju nezavisnosti, svoje centrale prebaciti u London, a takvu mogućnost najavljuju i neke osiguravajuće kuće, poput Standard lajf. Da i ne govorimo o procenama, poput one švajcarske Kredi svis, da nezavisnu Škotsku čeka duboka recesija.

Da li bi se u samostalnoj Škotskoj i dalje plaćalo funtom?

Ovo je jedno od najspornijih pitanja, i aspekt na kome je kampanja za očuvanje državnog jedinstva najviše insistirala - do te mere da je to imalo kontraefekt, jer su pristalice nezavisnosti to doživele kao pokušaj zastrašivanja. Salmond i njegovi planiraju da zadrže funtu i ostanu u monetarnoj uniji sa ostatkom Velike Britanije; iz Londona tvrde da to neće biti moguće; Salmond uzvraća da je u pitanju blef. Ako bi se ipak ispostavilo da London na to stvarno ne pristaje, alternativa bi verovatno bila uvođenje evra, što teoretski nije neizvodljivo, ali je skopčano sa komplikacijama druge vrste, od kojih su neke ovde već pomenute. Uvođenje sopstvene valute, kao privremenog rešenja do eventualnog ulaska u evrozonu, malo je verovatno.

I ovde, međutim, neutralni posmatrači iznose ozbiljna upozorenja. Nobelovac Pol Krugman je, na primer, zamisao Salmonda i njegovih saboraca da nezavisna Škotska zadrži funtu, odnosno ostane u monetarnoj uniji s ostatkom Britanije, okvalifikovao kao recept za katastrofu. Nezavisna Škotska koja koristi britansku funtu bila bi u još gorem položaju od zemalja evrozone, koje bar imaju nekakav udeo u odlučivanju o politici koju vodi Evropska centralna banka, kaže Krugman.

Kakav bi status u nezavisnoj Škotskoj imala kraljica?

Kratkoročno, stvari se ne bi menjale. Pošto se, formalno gledano, na referendumu glasa o okončanju političke unije formirane 1707, a ne o raskidu ugovora o objedinjavanju engleske i škotske krune iz 1603, nezavisna Škotska bi i dalje imala kraljicu Elizabetu Drugu kao suverena. Ali na duži rok, skoro je sigurno da bi pre ili kasnije bio održan još jedan referendum, na kome bi se Škoti izjašnjavali o budućem državnom uređenju - što bi za rezultat moglo da ima raskid s krunom i uspostavljanje republike.

Šta bi u slučaju nezavisne Škotske bilo s britanskim nuklearnim naoružanjem?

To je tek posebna priča. Kompletan nuklearni potencijal Velike Britanije sastoji se od četiri podmornice koje nose balističke rakete tipa trident, s nuklearnim glavama - i sve one se nalaze u pomorskoj bazi Faslejn, u Škotskoj. Britanija, drugim rečima, nema druge nuklearne potencijale osim tih. SNP je pak odlučan u nameri da se nuklearnog oružja ratosilja što pre, idealno tokom mandata prvog saziva parlamenta nezavisne Škotske, u svakom slučaju najkasnije do 2020. ili 2021; ambicija je da nezavisna Škotska bude zemlja bez nuklearnog naoružanja. Od ove mogućnosti britanskoj vladi se diže kosa na glavi, pošto bi morala da nađe rezervnu varijantu - alternativnu luku gde bi mogla da smesti nuklearne podmornice, i suoči se sa ogromnim troškovima te operacije. Pominju se, naravno, i bezbednosni rizici, ali to SNP i škotsku političku klasu ne pogađa mnogo, budući da je ubedljiva većina za uklanjanje nuklearnih podmornica - mada ankete pokazuju da je, nasuprot tome, škotska javnost prilično podeljena oko tog pitanja

Ima toga još mnogo, dovoljno da ispuni barem polovinu ovog broja NIN-a. Ali vreme je za odluku: da ste Škot, kako biste vi glasali?

A viski?

Ako se Škotska otcepi, hoće li viski poskupeti?

Najkraće rečeno - skoro sigurno hoće. Najviše zbog neizvesnosti oko toga koja će biti valuta nezavisne Škotske. Nesigurnost te vrste se uvek loše odražava na stabilnost cena, pa će tako i nemogućnost da se predvidi kretanje deviznog kursa zakomplikovati izvozne strategije škotskih destilerija; rizike s kojim će se suočiti one će verovatno nastojati da makar delimično amortizuju dizanjem cena. Eto i odgovora ko bi, posle britanske vlade, mogao da bude najveći protivnik škotske nezavisnosti.