Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   22.10.2017. 10:20
 НАСЛОВНА    АРХИВА    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА   НИН трибина   КОНКУРС 
 
Први дани џеза у Београду
Није све почело с рокенролом

Много пре других европских престоница, џез се свирао у српској престоници, иако је историја овог музичког жанра пре Другог светског рата недовољно позната



Историја џеза у Србији пре Другог светског рата недовољно је позната. Пуно информација дали су Михаило Блам у књизи Jazz у Србији 1927-1944. и Војислав Симић у својим сећањима, али су сами почеци остали у магли прошлости. Почетком 1920-их појављују се и у Београду речи џаз и жаз, тј. џез. Било је то време почетака џез музике и у Европи, уморној од Првог светског рата и жељној забаве, а ни Америка није била далеко одмакла: и у колевци џеза та врста музике свирала се тек неколико година, понајвише у Њу Орлеансу.

Најстарији помен џеза у Београду који смо нашли налази се у тексту из марта 1922. који говори о послератној обнови Београда, од појаве бројних барова, преко париских новина до беспрекорних келнерских фракова, па каже: „Крај некадашњега шанца око тврђаве, где се пре стотину и јаче година издисало на колцу и где су у ритовима крекетале жабе, данас грми „жаз-банд“ и ноћни Београд издише од миља што му је пошло за руком да обнови бар оно што је у његовој моћи“ (Политика, 12. 3. 1922).

По овом тексту, у Београду се већ почетком 1922. свирао џез у неком ноћном клубу (бару). Назив и локацију тог бара не знамо: лако је могуће да се ради о подручју данашњег Трга републике, пошто су ту, поред шанца и Стамбол капије, Турци својевремено набијали устанике на колац, а и ритови и жабе се помињу у најстаријим сећањима на овај крај.
Убрзо следи најава наступа „амер. црначког џаз-банда“ за 11. мај 1922. на балу у хотелу Гранд (Политика, 11. 5. 1922) и најава дансана (игранке) за 19. јануар 1923. у Мјузик холу. У огласу се каже: „Данас почетак у 5 сати. Очекује се црначки jazz-band“ (Политика 19. 1. 1923). Нажалост, не знамо да ли су ови наступи одржани.

Следећи помен је одржани дине дансан (вечера са плесом) у хотелу Палас 22. новембра 1923. и то је први до сада појединачно регистровани џез наступ у Београду. Одзив публике био је одличан: „Сви столови и у кафеу и у ресторану били су заузети до последње столице“. Насред кафеа припремљен је подијум за игру: „Паркет, на коме су се огледала господа у црном и даме у сјајним бојама вечерњих тоалета, мамио је на шими и фокстрот. Џаз-банд је и за време дине-а уводио у фокстротско расположење играче и играчице... а када је и кафа попијена, заиграли су парови шими по паркету хотела чувеног по тајни собе број 48“. Наравно, нашао се ту и неки џангризави отац који није разумео своје кћерке (Политика, 23. 11. 1923).

Неколико недеља касније, за 16. децембар најављена је „џаз банд чајанка“ у Мјузик холу (Политика, 16. 12. 1923). Потом налазимо свирку неименованог оркестра за српску нову 1924. годину у елитном Ситију, на којој се играо шими, једна окретна џез игра; како кратко рече извештач, „шампањ се точио у блиставом ресторану и шими је беснео“ (Правда, 15. 1. 1924).

И током 1924. и 1925. на бољим местима (клуб Клериџ, палата Луксор, хотели Ексцелзиор и Палас) најављују се дансани и дансинзи без помињања врсте музике, што би могло да значи да се свирао и џез. Али, сама реч „џез“ и даље се ретко помиње, осим пар пута поводом дансана у Клериџу. Тек од краја 1925. џез музика се редовно рекламира код игранки и сличних забава.  
Занимљив је опис дочека Нове 1929. у Ситију, у организацији Београдског тенис клуба: окупио се „млади хај-лајф“, а у „фантастичном декору“ јапанске чајџинице „осам неодољиво зализаних, елегантних младића, дрхћући у ритму, својим инструментима – нарочито саксофон доминира – владали су суверено великом салом. Ређале су се познате, европеизиране црначке одсечне мелодије, рафинирано монотоне наизменично са јужњачким врелим, сентименталним тангоима“ (Време, 2. 1. 1929). Штета је што не знамо имена тих младића.

Очигледно је да су током двадесетих џез оркестри у Београду практично искључиво свирали музику за игру у традицији диксиленда, као што су чарлстон, шими и фокстрот, па и блек ботом и друге. Стога су често наступали на игранкама, од прослава појединих удружења, нарочито омладинских, до дочека Нове године у реномираним хотелима. Доминација плесног џеза тада је била светски феномен, укључујући и САД, пошто озбиљнији, концертни свинг у то време још није био пронађен.

Нема сумње да је џез већ средином двадесетих постао у Београду позната и популарна врста музике и сасвим уобичајена. Рецимо, 5. марта 1928, чак на пет игранки свирао је џез оркестар, док за још неколико није наведен неки прецизнији податак, па је сасвим могуће да је и ту било џеза (Политика, 5. 3. 1928). Стога је погрешно сада владајуће мишљење о мукотрпним и касним почецима џеза у нас.
Џезу је првенствено била наклоњена младеж, посебно она из бољих кућа, тзв. мондени, па су и локали у којима се свирао џез спадали међу најбоље у Београду. Али, ни родитељи нису заостајали за децом, већ су радо играли шими, фокстрот и чарлстон. Тако је за српску Нову 1927, према написима у штампи, „монденска публика, она која ужива у чарлстону... била искупљена у Паласу, Ексцелзиору, Ауто-клубу , Џокеј клубу и сличним местима“ (Политика, 15. 1. 1927).



Важан утицај на упознавање јавности са џезом имале су грамофонске плоче и радио-програми – прво страни, а потом и Радио Београда. Овај потоњи је, примера ради, пред крај 1929. године често преносио музику за игру из Паласа и Ауто-клуба. Релативно високе цене ових уређаја нису представљале тешкоћу за бољестојеће београдске породице.
Све до друге половине 1920-их година у новинама се не помињу имена оркестара. Није јасно да ли се радило о иностраним бендовима за које нико није био чуо, па би било сувишно наводити њихова имена, или су у питању били домаћи ad hoc оркестри, састављани за једну прилику који стога нису ни имали име. Домаћи свакако јесу Тодо (мада га је предводио италијански бубњар Тодо), Мики (Micky jazz) и Брил (квинтет, највероватније га је предводио Сима Брил). Вероватно је и Лаци џаз домаћи, пошто га једном приликом називају „најбољи београдски џаз“.
Тадашњи џез оркестри имали су шарен састав: осим класичних џез инструмената, као што су бубањ, бас, труба и саксофон, нашле би се ту и виолине, тамбуре, хармонике и други. Јер, кафанско-хотелски оркестри морали су да свирају и забавну, па и финију народну музику уколико то газда и гости траже. Вероватно би тачније било рећи да то често и нису били џез бендови у данашњем смислу речи већ оркестри мешовитог састава и универзалног програма. Свашта се тада подводило под џез. У ову групу спадају и салонски оркестри који су се, према потреби, представљали као џез оркестри, на пример, оркестри варијетеа Руски цар (шеф Телеман) и хотела Српски краљ (шеф Калочај) и Ексцелзиор (често свирао на другим местима).

Као и другде, и у Београду је реакција конзервативнијих духова на појаву џеза била негативна. Тако је Богдан Поповић, велики ауторитет и водећи књижевни критичар, 1923. изједначио џез и фокстрот, футуризам, дадаизам и друге покоре с „враћањем у варварство“, односно с „укидањем свега онога што је цивилизација с муком створила“. Ипак, веровао је да се ради о тренутној аберацији код једне неуке, неуравнотежене генерације код које су преовладали „примитивни инстинкти масе“, као и да ће цивилизација „убрзо“ поново преовладати (Српски књижевни гласник, бр. 3/1923). Можда се Поповићева оцена може разумети будући да је џез почетком 1920-их година био у почетним фазама једноставних хармонија Кида Орија и Кинга Оливера, али је његова прогноза свакако била погрешна: џез није био тренутни хир, већ је дошао да остане и постане рафинирана озбиљна музика.
И тако, џез је стигао у Београд почетком 1920-их година, истовремено када и у друге земље континенталне Европе. Убрзо је освојио младеж, посебно ону из тзв. бољих кућа, а и плесне подијуме у граду. Није све почело с рокенролом.



Бошко Мијатовић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Драган Ђурић, бизнисмен и председник ФК Партизан

Кад сам изашао (из притвора), прво ме је назвао Звездан Терзић и рекао: „Ко није био тамо, треба да буде да би схватио шта је живот.“

Прочитајте све мисли
bg