Nije sve počelo s rokenrolom

Istorija džeza u Srbiji pre Drugog svetskog rata nedovoljno je poznata. Puno informacija dali su Mihailo Blam u knjizi Jazz u Srbiji 1927-1944. i Vojislav Simić u svojim sećanjima, ali su sami počeci ostali u magli prošlosti. Početkom 1920-ih pojavljuju se i u Beogradu reči džaz i žaz, tj. džez. Bilo je to vreme početaka džez muzike i u Evropi, umornoj od Prvog svetskog rata i željnoj zabave, a ni Amerika nije bila daleko odmakla: i u kolevci džeza ta vrsta muzike svirala se tek nekoliko godina, ponajviše u NJu Orleansu.

Najstariji pomen džeza u Beogradu koji smo našli nalazi se u tekstu iz marta 1922. koji govori o posleratnoj obnovi Beograda, od pojave brojnih barova, preko pariskih novina do besprekornih kelnerskih frakova, pa kaže: Kraj nekadašnjega šanca oko tvrđave, gde se pre stotinu i jače godina izdisalo na kolcu i gde su u ritovima kreketale žabe, danas grmi žaz-band i noćni Beograd izdiše od milja što mu je pošlo za rukom da obnovi bar ono što je u njegovoj moći (Politika, 12. 3. 1922).

Po ovom tekstu, u Beogradu se već početkom 1922. svirao džez u nekom noćnom klubu (baru). Naziv i lokaciju tog bara ne znamo: lako je moguće da se radi o području današnjeg Trga republike, pošto su tu, pored šanca i Stambol kapije, Turci svojevremeno nabijali ustanike na kolac, a i ritovi i žabe se pominju u najstarijim sećanjima na ovaj kraj.
Ubrzo sledi najava nastupa amer. crnačkog džaz-banda za 11. maj 1922. na balu u hotelu Grand (Politika, 11. 5. 1922) i najava dansana (igranke) za 19. januar 1923. u Mjuzik holu. U oglasu se kaže: Danas početak u 5 sati. Očekuje se crnački jazz-band (Politika 19. 1. 1923). Nažalost, ne znamo da li su ovi nastupi održani.

Sledeći pomen je održani dine dansan (večera sa plesom) u hotelu Palas 22. novembra 1923. i to je prvi do sada pojedinačno registrovani džez nastup u Beogradu. Odziv publike bio je odličan: Svi stolovi i u kafeu i u restoranu bili su zauzeti do poslednje stolice. Nasred kafea pripremljen je podijum za igru: Parket, na kome su se ogledala gospoda u crnom i dame u sjajnim bojama večernjih toaleta, mamio je na šimi i fokstrot. DŽaz-band je i za vreme dine-a uvodio u fokstrotsko raspoloženje igrače i igračice... a kada je i kafa popijena, zaigrali su parovi šimi po parketu hotela čuvenog po tajni sobe broj 48. Naravno, našao se tu i neki džangrizavi otac koji nije razumeo svoje kćerke (Politika, 23. 11. 1923).

Nekoliko nedelja kasnije, za 16. decembar najavljena je džaz band čajanka u Mjuzik holu (Politika, 16. 12. 1923). Potom nalazimo svirku neimenovanog orkestra za srpsku novu 1924. godinu u elitnom Sitiju, na kojoj se igrao šimi, jedna okretna džez igra; kako kratko reče izveštač, šampanj se točio u blistavom restoranu i šimi je besneo (Pravda, 15. 1. 1924).

I tokom 1924. i 1925. na boljim mestima (klub Kleridž, palata Luksor, hoteli Ekscelzior i Palas) najavljuju se dansani i dansinzi bez pominjanja vrste muzike, što bi moglo da znači da se svirao i džez. Ali, sama reč džez i dalje se retko pominje, osim par puta povodom dansana u Kleridžu. Tek od kraja 1925. džez muzika se redovno reklamira kod igranki i sličnih zabava.
Zanimljiv je opis dočeka Nove 1929. u Sitiju, u organizaciji Beogradskog tenis kluba: okupio se mladi haj-lajf, a u fantastičnom dekoru japanske čajdžinice osam neodoljivo zalizanih, elegantnih mladića, drhćući u ritmu, svojim instrumentima naročito saksofon dominira vladali su suvereno velikom salom. Ređale su se poznate, evropeizirane crnačke odsečne melodije, rafinirano monotone naizmenično sa južnjačkim vrelim, sentimentalnim tangoima (Vreme, 2. 1. 1929). Šteta je što ne znamo imena tih mladića.

Očigledno je da su tokom dvadesetih džez orkestri u Beogradu praktično isključivo svirali muziku za igru u tradiciji diksilenda, kao što su čarlston, šimi i fokstrot, pa i blek botom i druge. Stoga su često nastupali na igrankama, od proslava pojedinih udruženja, naročito omladinskih, do dočeka Nove godine u renomiranim hotelima. Dominacija plesnog džeza tada je bila svetski fenomen, uključujući i SAD, pošto ozbiljniji, koncertni sving u to vreme još nije bio pronađen.

Nema sumnje da je džez već sredinom dvadesetih postao u Beogradu poznata i popularna vrsta muzike i sasvim uobičajena. Recimo, 5. marta 1928, čak na pet igranki svirao je džez orkestar, dok za još nekoliko nije naveden neki precizniji podatak, pa je sasvim moguće da je i tu bilo džeza (Politika, 5. 3. 1928). Stoga je pogrešno sada vladajuće mišljenje o mukotrpnim i kasnim počecima džeza u nas.
DŽezu je prvenstveno bila naklonjena mladež, posebno ona iz boljih kuća, tzv. mondeni, pa su i lokali u kojima se svirao džez spadali među najbolje u Beogradu. Ali, ni roditelji nisu zaostajali za decom, već su rado igrali šimi, fokstrot i čarlston. Tako je za srpsku Novu 1927, prema napisima u štampi, mondenska publika, ona koja uživa u čarlstonu... bila iskupljena u Palasu, Ekscelzioru, Auto-klubu , DŽokej klubu i sličnim mestima (Politika, 15. 1. 1927).



Važan uticaj na upoznavanje javnosti sa džezom imale su gramofonske ploče i radio-programi prvo strani, a potom i Radio Beograda. Ovaj potonji je, primera radi, pred kraj 1929. godine često prenosio muziku za igru iz Palasa i Auto-kluba. Relativno visoke cene ovih uređaja nisu predstavljale teškoću za boljestojeće beogradske porodice.
Sve do druge polovine 1920-ih godina u novinama se ne pominju imena orkestara. Nije jasno da li se radilo o inostranim bendovima za koje niko nije bio čuo, pa bi bilo suvišno navoditi njihova imena, ili su u pitanju bili domaći ad hoc orkestri, sastavljani za jednu priliku koji stoga nisu ni imali ime. Domaći svakako jesu Todo (mada ga je predvodio italijanski bubnjar Todo), Miki (Micky jazz) i Bril (kvintet, najverovatnije ga je predvodio Sima Bril). Verovatno je i Laci džaz domaći, pošto ga jednom prilikom nazivaju najbolji beogradski džaz.
Tadašnji džez orkestri imali su šaren sastav: osim klasičnih džez instrumenata, kao što su bubanj, bas, truba i saksofon, našle bi se tu i violine, tambure, harmonike i drugi. Jer, kafansko-hotelski orkestri morali su da sviraju i zabavnu, pa i finiju narodnu muziku ukoliko to gazda i gosti traže. Verovatno bi tačnije bilo reći da to često i nisu bili džez bendovi u današnjem smislu reči već orkestri mešovitog sastava i univerzalnog programa. Svašta se tada podvodilo pod džez. U ovu grupu spadaju i salonski orkestri koji su se, prema potrebi, predstavljali kao džez orkestri, na primer, orkestri varijetea Ruski car (šef Teleman) i hotela Srpski kralj (šef Kaločaj) i Ekscelzior (često svirao na drugim mestima).

Kao i drugde, i u Beogradu je reakcija konzervativnijih duhova na pojavu džeza bila negativna. Tako je Bogdan Popović, veliki autoritet i vodeći književni kritičar, 1923. izjednačio džez i fokstrot, futurizam, dadaizam i druge pokore s vraćanjem u varvarstvo, odnosno s ukidanjem svega onoga što je civilizacija s mukom stvorila. Ipak, verovao je da se radi o trenutnoj aberaciji kod jedne neuke, neuravnotežene generacije kod koje su preovladali primitivni instinkti mase, kao i da će civilizacija ubrzo ponovo preovladati (Srpski književni glasnik, br. 3/1923). Možda se Popovićeva ocena može razumeti budući da je džez početkom 1920-ih godina bio u početnim fazama jednostavnih harmonija Kida Orija i Kinga Olivera, ali je njegova prognoza svakako bila pogrešna: džez nije bio trenutni hir, već je došao da ostane i postane rafinirana ozbiljna muzika.
I tako, džez je stigao u Beograd početkom 1920-ih godina, istovremeno kada i u druge zemlje kontinentalne Evrope. Ubrzo je osvojio mladež, posebno onu iz tzv. boljih kuća, a i plesne podijume u gradu. Nije sve počelo s rokenrolom.