Čuvari svog sistema

Foto profimedia.rs

Olivije Maršal zanimljiva je pojava, bivši policajac koji se transformisao u igrokaznog autora i neko čije ime verovatno znači ljudima koji i dalje uredno prate francuske kriminalističke filmove namenjene bioskopskoj upotrebi. No, tamo negde od kraja devedesetih francuski krimić je u problemu direct to dvd stila, nezanimljivih priča i zvezda poput Žerara Depardjea ili Žana Renoa, koje su odavno prestale da brinu i naučile da zavole bombu i sada tezgare jer ne znaju šta bi drugo radili (istina, Depardje je, vidimo, pronašao sebi alternativnu društvenu zabavu svejedno ga i dalje volimo).

Braquo je sa jedne strane bio potreban svetu umornom od sadržaja na engleskom jeziku kojem skandinavske serije već odavno ne predstavljaju nešto novo već opstaju isključivo zahvaljujući kvalitetu. Sa druge, Braquo daje novi život francuskoj kriminalističkoj produkciji upropaštenoj Besonovim lošim imitacijama Holivuda (nerealistične potere kolima, parkur, buddy (ortački) filmovi sa humorom zasnovanim na arapsko-belačkim kulturološkim razlikama) koje su se, nažalost, ispostavile komercijalno uspešnim na lokalnom, pa i širem, tržištu. U prvoj sezoni serije pratimo grupu detektiva koju čine šef Edi Kaplan (Žan-Ug Anglad), lepotan i ovisnik o drogi i ženama, Vašovski, snagator sa kockarskim problemom Morligem i Roksana Delgado (svi beli, pravi Francuzi, što daje seriji malo osvežavajuće političke nekorektnosti), čiji je otac nekada davno odabrao cinkarenje svojih kolega u zamenu za slobodu i što je, kao tema, osnovni činilac dramske napetosti u većini scena. Jer, Braquo nije serija o policajcima koji čuvaju bezbednost običnih građana, već o ljudima koji, uhvaćeni u mrežu pogrešnog ponašanja ulaze iz jednog problema u drugi u pokušajima da sačuvaju svoja radna mesta ili život sa ove strane rešetaka. Poenta je (a setimo se da je autor serije svojevrsni insajder) da pravi policajac ne može nikada da radi u potpunosti po zakonu te da se sve svodi na malu, homogenu grupu koja živi po sopstvenom kodeksu ponašanja, proganjajući kriminalce i okrećući ih jedne protiv drugih (izazivanje drukanja je osnovni modus operandi), ne nanoseći patnju običnim građanima i želeći da ih se, pre svega, ostavi na miru da postoje na način na koji su navikli. U tom pravcu, glavni negativac nije neko od gangstera, dilera ili silovatelja sa kojima se Kaplanova ekipa povremeno suočava (uglavnom u sklopu akcija koje se tiču čuvanja sopstvene kože) već detektiv Unutrašnje kontrole Vogel, koji, opet, ne proganja naše junake zato što veruje u održavanje čistote sistema već zato što podsvesno shvata tužnu istinu da su upravo oni a ne on pravi policajci.

Pa ipak, iako niko odavno ne veruje u mit da policija postoji kao posledica dogovora između građana kojima su kubure i kame za pojasom postale preteške, niti bilo ko normalan ne traži seriju o nekakvim uniformisanim dobricama, postoji problem emotivnog povezivanja sa junacima serije Braquo. Kada čitate romane Le Karea ponekad imate sličan utisak da pratite sukobljene ljude kojima cilj nije ni novac, ni dužnost već tek održavanje sopstvenog statusa u okviru nepromenljivih pravila igre. No, kod Le Karea, grešku u sistemu uvek izaziva emocija, bila ona homoseksualna strast ili zaljubljivanje u idealistu. Možda upravo odsustvo ljubavi u seriji Braquo odražava duh vremena.