Kumovi spisi

U Vidovu počela neka kišica pa, umesto klompi, rešim da navučem gumene čizme. Kad, jedna čizma skoro do vrha puna lešnika! Veverice ili puhovi rešili da u čizmi sviju zimski dom. Teška srca sam ih iz čizme iselio, i, `ajd, hoću da proverim kako mi vuče kamin. Založim vatru, kad dimnjak neće da povuče! Kao da su dunđeri šešir u odžak zazidali. Hoće to da urade ako ih ne pojiš rakijom i pivom. Navirim kroz odžak, i, šta vidim!? Stršljeni sagradili košnicu u odžaku; i oni se spremaju za zimu, a i detlić nešto čekića u krovu...

Ali, rešiću se, nekako i stršljena i detlića, nego kako se rešiti Engleza? Noćima, bre, ne spavam otkako sam na jednom ruskom portalu video seriju od 108 fotografija na kojima se jasno vidi kako dizalicama i pratećom mehanizacijom grade Stounhendž, i, to, maltene, juče 1954. godine!? To bi bila veća prevara od one da su američki kosmonauti sleteli na Mesec! Istini za volju, postojao je drevni Stounhendž, sagrađen od drveta, baš, kao moj Vidov hram na Suvoj planini; tako se gradilo u arijska vremena. Nego postoji ta prokleta potreba da se krade tuđa drevna istorija i da se, potom, prikazuje što moćnija. Evo, nisu li u Mostaru izgradili veći i lepši most od onog srušenog u nedavnom bratoubilačkom ratu? I, videćete: neće proći ni pedeset godina, a deca će u školi učiti da je Kusturica, uz pomoć Mehmed-paše Sokolovića, i Milorada Dodika, podigao ne samo kameni Višegrad, već i onu ćupriju na Drini koju će, potom, Ivo Andrić u roman staviti i Nobela zaraditi.

A u petak, na dan usekovanja Jovana Krstitelja, u Vidovo mi slikar Dragička dovodi svog kuma inženjera Mirka koji živi i radi u Izraelu. E, taj Mirko kaže da, već, danima čita Jungovu Crvenu knjigu!? U razgovoru doznam da, tu, između Bele Palanke i Pirota postoji selo KUMANOVO!

K. G. Jung, moj guru iz Švice mi na uvo šapuće: Ovog inženjera Mirka sam ti poslao ne bi li te podsetio da su Kumranski rukopisi, u stvari, KUMOVI SPISI. A njih je pisao niko drugi do Jovan Krstitelj koji je, je l` da, KUM Isusu, to jest, Risti iz Ohrida. A te spise Jovan je pisao u RESENU nadomak Ohrida, jer u Resenu je bilo stecište esena. Jovan je i bio esenski starešina i zbog toga je i pogubljen u Solunu, pravom Jerusalimu...

Na tranzistoru, pak, čujem da se Vučić još koleba da li da dira penzije. Ako to uradi pašće na Ustavnom sudu! To mi je potvrdio i advokat Branislav Tapušković, moj stari prijatelj sa tenisa. I, ne znam kako srpskim slugama iz MMF-a nije jasno da je penzija moja četrdesetogodišnja UŠTEĐEVINA u koju sme da dira samo moja Bilja!

Zaspim uz poslednje zalihe Nikolinog vina, kad, u snu mi se javlja neka Jelena. Kaže da je čukunčukununuka Tolstojeva i hoće da mi sredi intervju sa čukunčukundedom iz Jasne Poljane. Tada u san uskače moja Crna i kaže: Pusti Tolstoja! Sada treba na sva zvona širiti priču o lažnom Stounhendžu! Treba pomoći braći Škotima da se oslobode britanskog jarma!