U Vukovaru su, ovih dana, ponovo poskidane ili porazbijane sve dvojezične table sa imenima ulica. Bože, kad li će vlast u Zagrebu shvatiti da vukovarske branitelje toliko iritira latinica? Naročito pored ćirilice!
Iz Zagreba su, opet, pre izvesnog vremena jako zamerili predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću što je bunjevačkim osnovcima iz Subitice poklonio udžbenike bunjevačkog jezika na ćirilici. Za hrvatskog predsednika Ivu Josipovića to je bio dokaz politike koja želi da asimilira Hrvate u Vojvodini, dok su pojedini predstavnici oporbe zamerili Josipoviću i premijeru Zoranu Milanoviću što nisu oštrije reagovali na taj akt tihog kulturocida!
Ko zna, možda bi sve bilo mnogo lakše da se uopšte ne razumemo? Mogli bismo bar da se pravdamo da jedni druge i nismo najbolje shvatili. Da sve ovakve i slične gluposti, dakle, pravdamo pukim nerazumevanjem. I ničim više. Zato, evo predloga. Da u međusobnoj komunikaciji srpskih i hrvatskih političara zvanični jezik bude svahili! Nije isključeno da bi se u tom slučaju bolje razumeli. Ili bi bar bilo manje nesporazuma.
Ruku na srce, neke stvari zaista je teško razumeti. Shvatio sam to tek kada sam jednom strancu morao da objašnjavam ulogu levice u Srbiji. Nikako nije mogao da shvati kako su na poslednjim izborima na istoj izbornoj listi bili, uslovno rečeno, desničarski SNS, umereni SDP i Vulinov Pokret socijalista. I to, uprkos predizbornom obećanju Aleksandra Vučića da će sprovesti bolne i radikalne reforme, sve ono što bi, po prirodi stvari, trebalo da bude predmet protivljenja levice. Još teže je bilo objasniti da je posle izbora, iako je sam imao većinu, SNS napravio koaliciju sa SPS-om, ili da je Vulin kao resorni ministar stao iza novog Zakona o radu, za koji kritičari tvrde da je previše liberalan i štiti interese kapitala, a ne prava radnika! I kako onda bilo kome u Srbiji, a posebno nekome sa strane, da bilo šta bude jasno?
Uzgred, može li bilo ko da zamisli sledeću vest? U Srbiji je priču o merama štednje i smanjenju penzija i plata u javnom sektoru za još nepoznati procenat potpuno u drugi plan bacila do sada najveća konferencija o klimatskim promenama u sedištu Ujedinjenih nacija. Tom skupu prisustvuje 120 lidera, među kojima i predsednik Nikolić i ovdašnja javnost sa zebnjom očekuje vesti za koliko će Srbija do 2020. morati da smanji emisiju ugnjen-dioksida i drugih štetnih gasova sa efektima staklene bašte. Sa još većom brigom, u pola glasa, prepričava se ključno upozorenje generalnog sekretara UN Ban Ki-Muna: Danas moramo okrenuti svet u novom pravcu.
Ne, to jednostavno nije moguće. A već i nazirem odgovor na poslednje pitanje. U kom, bre, novom pravcu? Pa, zar u tom, novom pravcu nismo krenuli pre sedam dana, kada je premijer Vučić konačno saopštio da država više ne sme da se ponaša kao pijani milioner i da, kao građani tokom hiperinflacije, ispisuje čekove bez pokrića, u nadi da nikada neće dospeti za naplatu. Ta, dobra, stara vremena nepovratno su prošla. Sada se računi moraju plaćati. Još kad bi to važilo i za fiskalne račune, gde bi nam bio kraj?
Da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Pitanje je kako je najlakše ostvariti obećanu predaju Kosova, a da ne bude velike štete po armaturu vlasti? Pa u haosu, kako je to uradio Milošević sa krajiškim Srbima. Može biti da zato Vučić sad najavljuje potencijalni egzodus Srba sa Kosova
Šta očekivati u zemlji u kojoj je u nedelju na Pinku prilog o gazdi te televizije Željku Mitroviću trajao deset puta, a u ponedeljak dva puta duže nego o sukobima na severu Kosova u kojima je poginulo najmanje pet, a ranjeno duplo više ljudi
