Između dve vatre

Foto Oliver Bunić

Osim činjenice da sudovi nisu otkrili neposredne počinioce, od Srbije se i dalje očekuje otkrivanje političke pozadine paljenja nemačke i američke ambasade u Beogradu, nakon protesta Kosovo je Srbija, februara 2008. Napadnute su, doduše, i neke druge ambasade i premda je postupak isti, utvrđivanje krivice za štetu na tim zgradama, zapravo teritorijama, zametnulo se pod pritiskom važnijih. Srpski premijer Aleksandar Vučić već je onda znao ko su krivci, ali čak ni on nije uspeo da do kraja utvrdi odgovornost kada je osvojio vlast. NJegov ministar policije, međutim, založio je svog šefa kabineta, kao garanciju da će Radna grupa MUP-a kojom Ivan Ristić, lično, rukovodi dati rezultate kao nijedna istraga pre. Doduše, krivci Aleksandra Vučića bili su na suprotnom političkom polu od onih koje je kasnije imenovao Kameron Manter, bivši američki ambasador, i za kojima, kako se čini, policija danas traga. Odgovornima je tadašnji sekretar Srpske radikalne stranke označio medije i političare koji se zalažu za nezavisnost Kosova i svakodnevno provociraju građane. Ovo je nauk za one koji su svakodnevno provocirali ljude u Srbiji i koji ih i dalje provociraju, kazao je onaj davno zaboravljeni Vučić.

Ovaj drugi, današnji, tik je nakon sastanka sa Angelom Merkel, a uoči posete nemačkih parlamentaraca, osnovao Radnu grupu MUP-a za utvrđivanje okolnosti koje su dovele do paljenja ambasada. Po sad već ustaljenom običaju, poslanici Bundestaga su i prilikom te julske posete čitali sedam tačaka uslova i podsetili da ni od jednog neće odustati, do poslednjeg. U toj ambasadi NIN-u je rečeno da je Nemačkoj bitno otkriti lanac političke odgovornosti. Policija se u jednom trenutku povukla i ambasade su ostale nezaštićene. Bitno je saznati ko je izdao naređenje za povlačenje. Ambasada pozdravlja formiranje radne grupe od strane ministra Stefanovića, koja treba da otkrije ko je bio naredbodavac. Nemački parlament sa velikom pažnjom prati ishod. U MUP-u za NIN kažu da će biti kako se očekuje i da je policija najveći deo posla završila, te da su u toku konsultacije sa tužilaštvom, nakon čega će rezultati, uskoro, biti i objavljeni. Za razliku od Nemačke koja pretpostavlja da će do političke odgovornosti odvesti lanac iz MUP-a, SAD su još tokom događaja bile obaveštene o krivcu. Tadašnji ambasador SAD u Beogradu Kameron Manter kasnije je u knjizi Druga američka armija - služenje SAD u inostranstvu i diplomatija 21. veka citiran kao osoba koja je imala dokaze da je premijer Vojislav Koštunica lično odobrio napad i da zbog toga ništa nije preduzeto kako bi bili uhapšeni odgovorni za paljenje ambasade. NIN-u, međutim, iz predstavništva te zemlje do zaključenja ovog broja nisu stigli odgovori na pitanja da li su SAD i na koji način pomagale u vođenju istrage, šta se od Srbije očekuje da preduzme da bi se ovaj slučaj mogao smatrati rešenim i šta je u odnosu sa SAD Srbija izgubila u prethodnim godinama tokom kojih je američka ambasada uglavnom izražavala nezadovoljstvo razvojem pokušaja da se događaji rasvetle.

I današnji i ondašnji oponenti Vučićevi prstom su upirali u Vojislava Koštunicu, te u lanac nadležnih u MUP-u čiji ministar je već tada bio povređen u saobraćajnoj nesreći, a čitava piramida sledećih odgovornih osoba opravdano odsutna sa posla i iz zemlje. Slično Borisu Tadiću, koji je u organizovanju skupa učestvovao, a na taj dan iznenada otputovao u Rumuniju. Manter je, u svakom slučaju, potvrdio da Koštuničina krivica nije bila autohtono srpski izum, ali tadašnji premijer ju je u srpsku svest čvrsto ukopao izabravši da ne osudi događaj. To ga je koštalo političke karijere, jer se navodilo kao jedan od razloga što se u svakoj sledećoj vladi, na putu ka evropskim integracijama, podrazumevalo da za DSS neće biti mesta u koaliciji. Ključ za slabljenje Koštunice, po dobroj Manterovoj proceni, bilo je uskraćivanje podrške Ivice Dačića za koga je bivši američki ambasador kazao da ga nisu platili, nego samo ubedili i preokrenuli da bude prevropljanin. Zauzvrat, SPS postaje deo dugo željene i nepravedno im uskraćene Socijalističke internacionale. Ali, u čemu bi bio interes SAD da od zahteva ne odustanu čak ni kada Koštunice više nema da ometa američki naum?

Dušan Proroković, tadašnji državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju, kaže za NIN da je DSS imao već dovoljno pogrešnih poteza da se i bez tog pritiska Amerikanaca nađe ispod cenzusa. Napadi na strana predstavništva nisu bili u interesu Srbije, i taj događaj je morao da se spreči, a svakako je označio početak kraja Vojislava Koštunice. Ujedno, to je bio poslednji ekser u kovčegu Koštuničine i Tadićeve vlade. Sada, sa istorijske distance, taj događaj se može drugačije tumačiti. Na njemu se insistira, jer je pogodan vid pritiska. Na način na koji je moguće da će se za četiri-pet godina insistirati i na tome da se obelodane fakti o obaranju malezijskog aviona, ako bude potrebe da to posluži kao vid pritiska na Ukrajinu, kaže Proroković.

Prema njegovom mišljenju, ovako postavljenim očekivanjima nema kraja. Napadi na ambasade svakako ne bi smeli da se dešavaju. Pa, očekivanja od srpskih vlasti u pogledu istrage su i potez kojim će ostale zemlje biti upozorene da to ne sme da se radi. Ali, njima nema kraja i nejasno je na čemu se tu insistira. Taj događaj nikako nije mogao biti u interesu ni Srbiji ni Koštunici, jer nakon toga u prvom planu više nije bio odgovor na potez albanske strane. Pažnja više nije bila usmerena na politička i pravna sredstva borbe protiv proglašenja nezavisnosti.

Iz DSS-a su tada stizala objašnjenja koja su minimizirala događaj i činjenicu da je u jednoj od ambasada neko izgubio život. Dok je Koštunica neprimereno ćutao, drugi funkcioneri DSS-a objašnjavali su da to nije ništa u odnosu na ono što se dogodilo Srbiji. U godinama kasnije odgovor Manteru bio je precizniji. Manter je pravi primer čoveka koji neistinama hoće da sakrije tragove zlodela koje je njegova zemlja počinila Srbiji od bombardovanja, preko priznanja Kosova do direktnog mešanja u formiranje Vlade Srbije.
Vlada u kojoj je Boris Tadić sa mesta predsednika republike neformalno obavljao funkciju premijera, nije učinila mnogo da se pronađe i dokaže neposredna krivica, i ništa da se ispuni nemački zahtev dokazivanja političke odgovornosti.



Izveštaji Evropske komisije o napretku Srbije, selektivno su, recimo, podvlačili potrebu da se ovi događaji rasvetle, pa se incident pominje u izveštajima iz 2008. i 2012, ali ne i 2009. i 2010. Uglavnom pod građanskim pravima i slobodama, u kategoriji slobode okupljanja tumači se da neki politički krugovi i mediji nisu osudili ove incidente (napade na strana diplomatska predstavništva), a izvršne vlasti nisu adekvatno i blagovremeno reagovale. Ili, u izveštaju iz 2012. piše: Krivični postupci su pokrenuti u aprilu protiv 12 lica koja se terete za učešće u napadima na strana diplomatska predstavništva u Beogradu, uključujući ambasade EU, u februaru 2008. godine. Do sada, jedan od optuženih je oslobođen u prvostepenom postupku.

Nezadovoljstvo razvojem događaja bilo je nestalnog intenziteta, ali uvek prisutno. Nema eksplicitne potvrde da je Tadićeva moć proporcionalna naporu koji je uložio da se ispune neformalni zahtevi ulaska u EU, ali tek i nakon početka njegovog pada, počinje pravi rasplet događaja - sve do osnivanja Radne grupe MUP-a, od čijih rezultata se očekuje da od teme paljenje ambasada rasterete čajanke u najposećenijim diplomatskim zgradama.

Slobodan Homen, svojevremeno državni sekretar u Ministarstvu pravde, kaže da je taj zahtev uvek postojao s ciljem da njegovo ispunjavanje posluži kao znak dobre volje i vladavine prava. I to kao zahtev da se otkriju počinioci i naredbodavci, ili ako naredbodavci ne postoje, da se utvrdi odgovornost onih koji je trebalo da brinu o bezbednosti. I na tome su više insistirali Nemci nego Amerikanci. Zbog velikog uticaja Nemačke u Evropskoj uniji, taj zahtev se poklopio sa procesom integracija za koji je važno da se pokaže da funcioniše pravna država i pravosuđe. Ali kad nešto što se smatra obavezom, ne ispunite na vreme, onda to postaje i mera političkog pritiska, objašnjava Homen.

On, međutim, potvrđuje da je postojala sumnja da je reč o propustu u radu MUP-a, pa se očekivalo da se utvrdi čijom krivicom nije došlo do zaštite objekata. MUP je u to vreme odugovlačio sa dostavljanjem podataka tužilaštvu. Nije se dešavalo da, recimo, odbace prijavu, ali se nije na vreme odgovaralo. Akteri su bili tu i bilo je moguće to uraditi. Uz to, niko od nas nije očekivao da se takav propust kažnjava krivično, nego disciplinski, ali sad se već, čini mi se, očekuje krivična odgovornost.

U međuvremenu, tužilaštvo i policija kao davljenik su izranjali sa povremenim novim dokazima koji bi odložili političke prilike ili ih barem učinili pogodnim za dobre odnose sa silama. Mediji su 2010. spekulisali mogućnošću da Republičko tužilaštvo pokrene postupak protiv Aleksandra Nikitovića, bivšeg šefa Koštuničinog kabineta, a čak i dve zabrane ekstremističkih organizacija tumačene su kao gest odobrovoljavanja najmoćnijih stranaca u Beogradu. Paljenje ambasada, ruku na srce, retko se pominjalo dok god bi Srbija uspešno ispunjavala druge zadatke. Od potpisivanja Briselskog sporazuma do letos o toj temi tiho se govorilo, ali je kucnuo čas kad čak ni dobro raspoloženje Angele Merkel ne može da ugasi davno zapaljenu vatru. Ništa nije odobrovoljilo Nemce toliko da od jedne od sedam proglašenih tačaka odustanu makar ni zato što bi premijer, koga podržavaju, morao sebe da demantuje. I prizna da mediji nisu krivi.

Proroković će reći da se ambasade pale još jedino u Somaliji, ali u drugom, odvojenom incidentu Molotovljev koktel leteo je i prema grčkoj ambasadi u Beogradu. Grupa anarhosindikalista odležala je zbog toga kaznu u Centralnom zatvoru, a politička pozadina tog događaja nije nikada bila tema. Jer u mogućnost da je na oduzimanje 15 odsto teritorije Srbija reagovala spontanom piromanijom, kao što anarhosindikalisti nisu kada su planirali gerilski napad na grčki kapitalizam, Amerikanci i Nemci još uvek nisu poverovali.