Muzej poplava na otvorenom

Foto Dušan Milenković

Uvek je dobar osećaj kada čovek ponovo poseti kakav grad koji mu se dopao, recimo na Zapadu, pa uživa u prepoznavanju. Jao, vidi, evo naše kafanice na ćošku ili Jao, vidi, naš je muzej i danas otvoren i slično.

Krupanj, nažalost, nije na Zapadu, već je na zapadu Srbije, pa premotavanje filma u glavi, u njemu izgleda nešto drugačije.
Vidi, evo kuće iščupane iz temelja, smrskanog levog krila, podignute, bačene i razbijene rukom kakvog zlog diva. Ili Vidi, evo i njene komšinice bez prednjeg zida, one koja liči na mrtvog vojnika kome je lice raznela granata, i ne slično, već isto, reč po reč kao u NIN-ovoj majskoj reportaži. Ulica Narodnog oslobođenja u Krupnju izgleda kao muzej na otvorenom. Baš jao.



A petak, 19. septembar, u Krupnju je bio sunčan dan i dan opštine pride. Centrom su trčali đaci, u parku nadomak centra deca su se igrala velikim šahovskim figurama, a zaljubljeni grlili svoje kraljeve i kraljice, kafić pored parka bio je pun, a reka ispod kafića nimalo nije podsećala na zver koja je u maju vandalizovala svoj grad. Verica Milanović, nekadašnja vlasnica kuće bez lica, nikako nije mogla biti delom slavlja.

Rekli su da se 15. septembra počinje, ali nije, pa su zatim rekli da će se u četvrtak znati, ali niko ništa ne javlja. Niti znamo razlog, niti imamo od koga da ga dobijemo. U međuvremenu smo u opštinskom stanu, tu ćemo biti dok nam ne urade kuću. A ne možeš naposletku ni da veruješ da će ti uraditi kuću. Od svega imam samo rešenje za plac, za kuću od šezdeset pet kvadrata, a pogledaj kolika je stara kuća bila.



Petak, 19. septembar, u Krupnju nije trebalo da bude samo sunčan dan i dan opštine pride, već i devetnaesti dan novog života u novim domovima ili makar jedan od poslednjih beskućničkih dana nesrećnicima kojima je majska katastrofa uništila domaćinstva. U koji god datum da su verovali, prvi septembar ili prvi oktobar, vera u majku državu isplatila im se koliko i vera u Deda Mraza. Umesto kuća imaju prazne placeve koji ni za fudbal nisu bogzna kakvi, i eventualno mogu da posluže za kampovanje. Jedina razlika između majskog i septembarskog lika Ulice narodnog oslobođenja jeste što je septembarski suvlji, a leto se ipak ne može pripisati u zasluge države, mada jeste bilo kilavo kao da ga je država poručila.
Šta je urađeno, vidite i sami. Od države sam dobio rešenje za kuću od osamdeset kvadrata bruto, šezdeset pet neto i tri ara placa, a imao sam četrdeset ari. Kuću će mi graditi u gradu, pa sad zamislite kako se oseća neko koga sa četrdeset ari placa hoće da premeste u grad. Svi beže iz sela u grad, ali ima i nas koji to nećemo.

Tako priča Dragan Matić, tragični junak krupanjske kataklizme, gazda iz obližnjeg zaseoka Kržava koga je hvalio ceo kraj i koji je za jedanaest i po sati ostao bez svega što je decenijama gradio. Septembarski opis njegovog domaćinstva identičan je majskom:
Nema ni pokojnog zida, ni pokojnog krova, ni pokojne stoke i živine, ni pokojnih uspomena Dragana i Snežane Matić, njihovih sinova, četvrtaka Petra i petaka Aleksandra, i Draganove majke Milene; ima samo građevinskog materijala od kog više ništa ne može da se gradi.



Ili rečnikom birokratije, ako nekom nadležnom ljudski nije jasan: Konstatovana je totalna šteta na svim objektima. To uključuje dve kuće, štalu sušaru za meso i još jedan pomoćni objekt Treba napomenuti da su obe kuće bile spratne. Svi objekti su bili sagrađeni od savremenih materijala Zaključak: objekti su totalno uništeni, kako piše u izveštaju o proceni štete koju su Matići pretrpeli.
U izveštaju ne piše ništa o malinama, kupinama, kokoškama, ovcama, jagnjadi i drugome što je Draganu Matiću nestalo za dan, a ne piše ni kako država očekuje da Matić bilo šta od toga gaji u gradu, gde mu je dodelila plac.



Rođeni smo u selu i hoćemo tu da ostanemo. Ko je donosio rešenja, morao je malo da ima sluha i za nas sa sela. Ali ne, njima je najlakše bilo da kažu: ima osamnaest porodica sa decom koje su ostale bez kuća, i daćemo im osamnaest placeva u Krupnju. Tražio sam da mi daju novčanu nadoknadu jer sam mislio da sam to mogu bolje da rešim, da kupim seosko domaćinstvo u Krupnju, Loznici, Valjevu, bilo gde gde bi se ukazalo nešto povoljno. Nisu mi izašli u susret, a ovde mi ne daju da gradim. Čim budem imao snage, napraviću ovde nešto na svoju odgovornost. Neće mi niko garantovati, ali neću da idemo odavde.
Država, dakle, ima briljantan plan da čoveka koji pored stolarije živi i od poljoprivrede smesti u grad, na plac trinaest puta manji od onog koji je nekada imao, i da mu kuću sagradi taman na vreme da mu se deca u njoj porazboljevaju.
Ide jesen, čak i da počnu da grade odmah, kuća će biti puna vlage, i na zimu neće u njoj moći da se živi.
Pomoćni objekti, a pod tim se imenom, videli smo, ne kriju šupe, već štale i sušare za meso, ne ulaze u proces obnove. Pregrmeli bi Matići i to, samo kada bi bilo šta najzad ušlo u proces obnove.

Svi su mi redom obećavali, ko god je dolazio. Premijer Vučić je obećao da ćemo do prvog oktobra biti u svojim kućama, posle njega su obećavali redom, a sada samo odlažu početak radova - 15. avgust, 1. septembar, 15. septembar, 20. septembar
No zaista bi bio nepravedan onaj ko bi rekao da država ne funkcioniše. O tome da funkcioniše svedoči i činjenica da su Matići ponovo počeli da dobijaju Telekomove račune. Jeste da nemaju telefon, ali barem imaju račun kao podsećanje da ih majka država ne zaboravlja. Ukupno za plaćanje: 1.674, 94 dinara.

Dobili smo račune za telefon i televiziju u prethodna dva meseca. Otišao sam kod njih da vidim šta se zbiva, kažu da su uspostavili vezu, a sad da li ću se ja priključiti u privremenom smeštaju Mogao sam to da zamrznem na još šest meseci, ali bih morao da platim opremu za televizijski program koju mi je odnela voda. Mogu da ne platim jedino ako tražim raskid ugovora na osnovu papira koji sam im sada dostavio ponovo, već sam ga jednom dostavio u maju, i da ostanem i bez broja i bez antene. Ako bih, kada se negde uselimo, ponovo hteo taj broj, možda ga ne bih dobio, a drugi bih dobio bez nadoknade, ali ako potpišem ugovor na dve godine. Zamislite da ne uđemo nigde u svoje celu godinu. Godinu dana po 1.600 dinara, i platićemo dvesta evra bezveze. Ništa ne koristim, a računi stižu.



Uzimajući u obzir kako veličanstveno napreduje obnova Krupnja, ne čudi što se od njegovih žitelja ispod glasa, kroz stid, mogu čuti i priče o susedima koji su se na mrtvo ime zavadili zbog toga što je prvi završio u prvoj, a drugi u drugoj kategoriji procenjene štete. Ako grad, kao i kafanu, čine ljudi, a ne infrastruktura u šta se, čini se, država uzda - onda je poplava tek počela rasturanje Krupnja. A Dragan Matić, poštenjačina kakav jeste, ne propušta da pomene da je njegov zaseok dobio put, zahvaljuje se i vojsci koja je napravila nasip, ali kaže kad praviš nasip od šodera, šta voda donese, vrati se i da odnese. Isto važi i za državna obećanja, što se može videti i u Obrenovcu.

Simbolu majske katastrofe jeste bolje nego Krupnju, previše je blizu Beograda i previše je svetske pažnje pokupio da bi ga država mogla ignorisati, nedavno je u njemu gletovao i američki ambasador, pompezno su mu obnovljeni vrtići, pa je Marko Blagojević, direktor Kancelarije za pomoć i obnovu poplavljenih područja - bar su mogli da joj smisle ime koje nije gramatički nakaradno - u velikoj meri baš zahvaljujući Obrenovcu mogao nedavno da kaže da je država obradila 11.400 zahteva oštećenih domaćinstava, da je za obnovu njih 4.400 utrošeno milijardu i dvesta miliona dinara, i da će svi građani čije su kuće uništene u poplavama do zime biti u obnovljenim domovima. No gde obnovu ne prate propagandne trube, obnova ume da bude truba. U naselju Palestina, u Ulici braće Jugovića, koja je u maju bila poznatija kao Obrenovačko jezero jer se u nju izlila kanalizacija, nalazimo Dejana Paunovića, čoveka koji nam je pre nekoliko meseci smejući se prepričavao kako je trpezarijski sto našao zakačen za oluk i da je pod stare dane postao provalnikom jer je u kuću morao da se probija mašući sekirom. E sada se ni on ne smeje, jer mu je enterijer kuće i dalje kao na arhivskim fotografijama NIN-a.

Nema ništa novo, brate. Dobili smo jedan paket hrane i jedan paket hemije, i od tad, evo već mesec dana, ništa. Predstavnici IOM (Međunarodne organizacije za migracije) dolazili su i danas, uzimali opet mere, kažu da će za deset dana početi da rade, treba da urade plafone i patose, da okreče, zamene prozore i vrata Evo oktobar dolazi. Na spratu sam radio šta sam sam mogao da sredim, da možemo da živimo. Ko je imao para, nešto je uradio, ko nema, čeka, šta će

Komšije Paunovića, Vojnovići, imali su, srećom, nešto para, pa je njihova kuća prva i jedina iz ove priče koja se ponovo može nazvati domom. Dobili su 350.000 dinara pomoći države, što zvuči dobro na prvu loptu, ali ne i kada čovek pomisli da Vojnovići obnavljaju dvospratnicu koja je skoro do krova bila pod prljavom vodom. Zato je Biljani i Perici Vojnović pored pomoći države bila potrebna i pomoć obeju familija i pomoć banke, kreditna.



Suprug je svu stolariju strugao, pa farbao, svaki prozor je bio nabrekao, gletovali smo, krečili, tri sušača su nam petnaest dana radili u kući. Malo smo doveli kuću u red, moralo se odmah, sve što je čekalo posle nije moglo da se oriba. Strah nas je sada kada gledamo šta se dešava u Negotinu i drugde, priča Biljana Vojnović.
I osamsto nesrećnika iz istočne Srbije, koje su raselile najnovije poplave, i te kako ima razloga za strah.